Kros Srema

    Rekoh, da pomenem. Kao i prošle godine pred Stražilovski kup mor'o sam otići s one strane Fruške gore na kros Srema. U okviru istog održava se i prvenstvo za aktivne železničke radnike u kom kolektivu, da ne kažem gigantu, ja radim. Iskreno da kažem konkurencija u toj kategoriji je poprilično jadna, sem jednog trkača veterana, Dragana Ćirića kojem skidam kapu, jer je pred penzijom, a prošle godine je trčao svoj najbrži maraton za 3 sata i 9 minuta. Ali na krosu se trčalo bednih 2 kilometra sa oko 15-18m visinske po krugu gde je, naravno, trebalo imati brzinu. Mislio sam da je imam malko više od pomenutog kolege, što se na kraju i ispostavilo. Ali bih pomenuo jednu trkačku poslovicu "Brzina se gaji, a izdržljivost se stiče." U cilj sam utrčao 6-7, a od željosa prvi sa vremenom 8.05, mislio sam da ću trčati ispod 8 minuta, ali teško.
   To je to, sutra valja poraniti pa sa papira preneti u šumu sve što treba, da bude kako smo zamislili. Vidimo se na Stražilovskom kupu.

Kada Sremuš zalista

   Kada ugreje prvo sunce i šuma počne da se budi i lista znam da u zapadnom delu Fruške gore drugari po karti i kompasu, ali i po dobrom Neštinskom vinu spremaju na pitomijem delu gore o-trku.
   Već na poslednjoj krivini prema Rohalj bazi videlo se kako dimi iz kotlića što je i bio znak da smo stigli. Na tom terenu sam trčao još kao pionir, čini mi se 95' , 96' i dobro ga poznajem, mislim da po kvalitetu terena dosta dobro parira našem manastiru Beočin, ali samo kao teren za razliku od kvaliteta crtanja, pogotovo oko elitne 5KT, gde su manje više svi elitni trkači imali greške, a ja po najviše, gde sam bespotrebno izgubio 5 minuta i sa još nekoliko usputnih grešaka zbir nepotrebnog vremena sveo se na nekih 6-7 minuta, mada sam, moram priznati uzivao, neštinske trke su iz godine u godinu sve kvalitetnije i bolje još kada bi spojili Bazu sa Ugljarom imali bi teren za narednih 10 godina, ali o tom potom, da se vrnem na dešavanje posle trke. Ono što se dimilo u početku nismo probali, ali smo probali kobasice od ribe i toga ima, i to domaće kod Joce prangije gde smo i svratili da proslavimo veteranskog asa Boru koji nije mog'o pobeći od svojih emocija prema Neštincima i njihovom vinu gde je i ost'o, al' je pre nas doš'o kući gde smo ga i sačekali i nastavili život u laganom ritmu.
  Sledeće nedelje je naš kup, Stražilovski na Andrevlju, potrudli smo se da bude kao predhodnih godina kako i priliči i nadam se da će trkači uživati u dolini Kestena tražeći svoj cilj.

Trofej Novog Sada

     I posle zakasnele zime orijentiring se vraća na padine Fruške gore, gde je i otvorena ovogodišnja sezona o-trka u Srbiji u organizaciji orijentiraca iz Novog Sada.
     Iskreno da kažem, jedva sam čekao da uzmem kartu i da jurnem u sportskom duhu u nove okršaje sa drugim elitašima. Adrenalin i startna groznica su stvarno bili na vrhuncu pred sam start da bi se sve to drastično srozalo kada sam pogledao kartu u poslednjem boksu. U početku sam mislio da sam uzeo pogrešnu kategoriju, ali ne, pisalo je M21E, odmah sam u sebi rekao "pa ovo je kao neki Jocin i Borin trening na strmom Stražilovu kada sam počinjao sa orijentacionim krosom". Malo sam se o'ladio u tom trenutku, ali sam jurnuo iz sve snage, dok sam trčao imao sam lufta u glavi, pa sam razmišljao o svačemu, pa čak i o rečima koje ću denuti u ovaj post. Toliko o o-težini u jučerašnjoj trci.

    Pored kritika za koncepciju staze imam i reči hvale, jer svako ko se da u organizaciju trke to zaslužuje, jer ipak se sve to radi iz dobre volje,volontiranja i ljubavi prema sportu. I na kraju, hvala ti Frulja što sam još jednom obuo butonke.