Pusztamerges kup 2019.

Tri puta sam pogledao naziv kupa dok ga nisam uspeo prepisati u naslov. Slogovi mađarskog jezika i te kako lome jezik, ali isto tako i mađarski ,,tajfutaš" lomi telo i psihu.

Na mejl je stigao poziv od organizatora Pirto kupa, da tu odmah iza granice u selu Aštonhalom organizuju sličnu trku, lokalnog karaktera. Blizina trke, cena, porodični izlet, Segedin, u trenutku se sklopila šema plana za taj dan. Nije mi trebalo puno da odlučim i pošaljen prijavu, možda tek onoliko da je iskucam i pritisnem ,,reply". 

Po mojoj arhivi mađarskih trka, ovo mi je najistočnija trka u mađarskoj peščari, u suštini to je njen sam obod, što pokazuje i karta na kojoj smo trčali. Bez obzira što je peskovito, reljef je siromašniji nego u onim severnim delovima, teren je više bogat vegetacijom što ga i čini zanimljivim. 

 

Povišena temperatura i groznica koji su me drmali dva dana pred trku prouzrokovali su sporiji, više mučki ritam trčanja, uz to pride mogu reći i ofrlje čitanje karte, pogotovo u poslednjem delu. Umor tokom trke i iscrpljenost organizma od bolesti nisu ulivali puno poverenja za neki poseban rezultat. Stazu sam završio za 77 minuta, dosta lošije nego pre dve nedelje kada je trka bila duža, na sličnom terenu. Posle presvlačenja, raščičkavanja i vađenja po kojeg većeg glogovog trna iz predela potkolenice (dok će ostale sama koža izbaciti), odšetao sam do rezultata. Za Davida sam znao da je prvi, jer mi je tu vest saopštio nestrpljivo prilikom mog utrčavanja u liniju cilja s dušom u nosu, ali  sobom sam se iznenadio. Slatka pobeda za oko 20 sekundi ispred drugog me je obradovala. Više puta sam bacio oko na rezultate s nevericom, ali bilo je onako kako sam prvi put video. Postignuće Petrovića na ovoj trci stoprocentno. 

Poluživ, obećanje odlaska u Segedin sam morao ispuniti, nije svima u kolima stalo samo do trke kao meni, ima nešto i u ulicama Segedina. Kada sam došao do centra istog, prvo što mi je palo na pamet, ,,Ala ovde može lep gradski sprint da se napravi." Orijentiring, uvek prvo na pameti. Jel se to samo meni dešava?

Trilogija - Lipovačka šuma, jesen 2019.

 Moram biti iskren. Prvo sam se prijavio u kategoriju M35, zbog cifre koja je merila dužinu u elitnoj kategoriji - cirka 11800m sa 480m visinske razlike. Odavno takvu stazu nisam trčao i ne bih sebe stavljao na kocku da to čini. Uvidom u spisak prijavljenih, otkrivam da smo jedine crne ovce u M35 kategoriji moj kum i ja (kume, moram nas tako nazvati). Brzom reakcijom kroz SMS poruku koja je upućna ,,maj best frendu" teleportovani smo iz kategorije mlađih veterana u elitu. Ja sam SMS završio - ,,Pa kako nam Bog da". 

Pogađate!? Opet iz noćne smene, put Beograda je bio pred nama. Dvoje kola sa šoferima  ,,Elitašima" i đumle dece. Dan je obećavao. Lipovačka šuma, koja inače nema ni ,,L" od lipe, puna je hrasta, nas je dočekala.  Došli smo prvi, da li će tako i na trci biti, ostaje da vidimo. 

Plan mi je bio jednostavan. Previše je dugačko, previše je uspona, kreni u laganom tempu i nadaj se kraju. Trka je organizovana po principu ,,one man relay" (jedan trkač trči sve tri izmene u štafeti). Prvi put sam trčao na taj način. Uzimanjem karte i pogledom na dužinu do 1KT u trenutku i ono malo volje i optimizma mi se ugasilo. Do 1KT sam trčao 15 minuta, bila je udaljena, po ličnoj proceni nešto manje od 2km. Misli koje su me saletale pored misli vezanih za orijentaciju su - ,,ako ovako bude ko će auto voziti nazad i decu vratiti kućama". 

1. mapa

2. mapa

3. mapa

 Nije sve bilo tako crno, klupko se odmotavalo, lagano, ali sigurno. Na prvoj izmeni imam dosta snage, na drugoj onako, ali sa trećom kartom počinju prve gladi. Kod mene se tako manifestuje umor, jednostavno sam gladan. Imao sam plan pre trke kupiti jedan energetski gel, jer sam znao da će se ovo desiti, ali plan nije realizovan, tako da sam morao zamisliti da sam ga uzeo to jest pojeo. Što kažu - ,,Sve je u glavi" ili ,,Kakve su ti misli, takav ti je život", a ja sam i dalje mislio na jelo. Do cilja sam se doteturo. Vreme koje sam ostvario u suštini nije bilo za potcenjivanje, 116 minuta i zauzimanje finog petog mesta. Pokazao sam nekoj omladini da stari panj najbolje vatru drži :-). Šalu na stranu.

 Ovom trkom i ostvarenim rezultatom sam zadovoljan, od dece koje smo poveli mnogi su osvojili odličja. Odlazak na trku u Lipovačku šumu se isplatio. Očekujem lepe rezultate od njih u Mađarskoj početkom novembra na Boroka kupu.

Pirto - seoska kuća 2019.

 Peščara oko mesta Pirto ovog vikenda bila je stecište regionalnih orijentiraca južne Mađarske. Lokalna trka u organizaciji sportskog kluba ,,Železničar'' iz Segedina okupila je oko 200-tinak o-trkača iz Mađarske i Srbije. 

U poslednje vreme se solidno osećam, pa odlučujem da trčim u najjačoj kategoriji. Na ovoj trci to je  kategorija 21B. U biltenu trke, dužina staze biva 9,6 km, da bi na sam dan trke evoluirala na 9,9 km. Lepa cifra. Pre trke našao sam stari post ove trke, čisto da se podsetim karte i vremena od tada. Pre godinu dana staza je bila 10,7 km, a ja sam je prebiflao za 83 minute, ali sa nekih 6-7minuta grešaka. Možda nije za pred trku da sam sebi montiraš vreme, ali ja to nekako moram, neki crv iznutra me tera na to, pogotovo ako imam materijala. Sebi sam kroz malu računicu zadao vreme ispod 75 minuta za današnju trku.

Seoska kuća - Mađarska

Daljina do starta  koja je iznosila 700 m, bila je dovoljna da se zagrejem i razmrdam, sa par ubrzanja i istezanja. Nisam pomenuo, da sam na trku krenuo iz noćne smene, lakša okolnost je, da ja nisam vozio :-). Kartu sam uzeo, otrčao do startne prizme i na njoj proveo jedno 10-tak sekundi, nekako mi se sporo kalupila karta sa okolinom. Kada se sve podudarilo, jurnuo sam iz sve snage. Šuma je odmah s početka bila teško trčljiva, visoka trava, sad već polusuva i dosta palog granja oduzimali su dosta snage. Trku sam počeo sa tehničke strane dosta dobro, ali neka nemoć za bržim ritmom me je konstantno pratila. Noge su mi se razvezale tek tamo oko 15-16 KT. Tokom trke imao sam jednu grešku na 6 KT, sitna permutacija, ali minut prolazi. Par loših varijanti između kontrolnih tačaka, tipa pogrešnog pravca i njegove korekcije su me koštali zajedno sa greškom na 6 KT prvog mesta, ali sam i ovako zadovoljan, izgubio sam od svoga. Marko Radovanović je istrčao pobedničko vreme 66.47, a ja drugo 68.25. Marko je startovao iza mene 3 minute, tokom trke na dugačkim prelazima preko livada, često sam se osvrtao, misleći da je tu, ali ga nisam uočavao. Posle mog ulaska u cilj, Marko se pojavljuje posle minut i po. Ali na mlađima svet ostaje, samo neka cepa. 

Pirto - Tajhaz

Klinci su me oduševili. Muški deo ekipe, kojima sam davao kroz pridiku savete, kako da se kreću kroz peščaru i kako svoju maštu da koriste u toku same trke je upalilo. Svaki je uzeo po medalju. Dok je ženski deo ekipe bio za nijansu lošiji od muškog. Ova trka će im, kao i meni svakako biti odlična uvertira za predstojeći Boroka kup u novembru.

Durmitor orienteering challenge 2019

Od doba JOS-a (Jugoslovenski orijntacioni savez) i davne 1997. godine kada se između Pitomina i Nadgore zadesila arena orijentacionog krosa, prošlo je tačno 22. godine. Tih godina Durmitor sa Žabljakom je bio totalno nepoznat, barem meni i samo pravi ljubitelji prirode i planinarstva odlazili su u najviši grad Balkana radi dugih pešačenja i osvajanja gudura i bogaza. Jedni od tih avnturista smo bili i mi, dr Bora, Joca, Keza, braća Šarić i ja. Žabljak je u to vreme bio toliko marginalizovan grad, da ako ne ustanete na vreme i hleb ne kupite do 8 sati izjutra, znajte da tog dana nećete jesti hleb. Ali u poslednjih 20 godina Durmitor širi svoje grane i izrasta u jedno od najpopularnih crnogorskih mesta. U centru Žabljaka češće ćete čuti strani jezik nego crnogorski tj. srpski, prodavnica i marketa ima na pretek, kao i smeštaja, raznih zanimacija izeđu kojih se našao i naš sport, orijentiring. Do sada sam na Durmitoru bio nekoliko puta, ali uglavnom sa gojzericama na nogama. Sada, prvi put posle 22. godine, obuo sam butonke i moram priznati, bio sam uzbuđen kao školarac pred ekskurziju.

Na durmitorsku visoravan došli smo par dana ranije, familijarno, ali samo David i ja takmičarski nastrojeni. Kao i uvek odseli smo kod familije Šarovića (Family Farm) koji nas primaju kao svoje i garantovano imaju najbolji smeštaj na Durmitoru, sa najlepšim pogledom od 360 stepeni. Same brvnare se nalaze u selu Virak, 5 km od Žabljaka. Ujutru te bude kukurikanje petlova, mukanje krava i rzanje konja, ako se od radoznalosti ne probudiš sam pre te fine buke.

Posle dva, tri dana skitnje po Durmitoru, došao je trenutak prve trke. Sprint u samom centru Žabljaka sa delimičnom stazom u okolnoj šumi.

Ringišpil je po meni počeo suviše rano, odmah na prvoj kontrolnoj tački sprint trke. Nenaviknut na takvu šumu i reljef, očekivao sam još jednu grešku u toj trci, a pošto je upitanju sprint, sto puta sam pomenuo da na njemu i minimalna greška košta plasmana, ali bogme i živaca. Ja sam za ovaj ringišpil imao dva žetona.

1. dan

Posle katastrofalno istrčane trke, ostalo je samo da se nadam boljem sutrašnjem danu. 

Drugog dana očekivala nas je trka u šumi, reljef izvajan glacijacijom, jedinstvenog oblika bio je samo uvertira za naredna četiri dana trke, da ne kažem ringišpila.

Solidno spreman, uzeo sam kartu i krenuo u malo blažem tempu, tek da bih osetio i onako neosetljiv teren. Kontrolne tačke su se nizale sa minimalnim greškama, tempo sam povećao i uz njega dosta dobro ,,ubadao" kontrolne tačke. Prva greška na 9KT i to ne mala. Nerviram se, al je pronalazim i nastavljam. U cilj utrčavam sa 39 minuta i pretrčanom stazom od 4200m. Očitavanjem čipa, iznenađuje je me MP 8. kontrolne tačke. Prvo sumnjam u čip, pa gledam kartu, pa se setim greške na 9 KT. Kockice se slože. Moja greška. Sa 7KT otišao sam na 9KT, zbog čega je i usledila greška. Prva pomisao: ,,pa zar sam već završio durmitorski čelendž". Baš sam bio besan na sebe.

   Peo Begston                                                                      2. dan

Treći dan u trku ulazim onako, skroz mlako, nezainteresovano. Trećag dana staza je bila malo duža 6400m, pošto sam teren upoznao juče, odlučio sam da u lakšem tempu krenem, ali da ga držim konstantno. Kontrolne tačke sam pronalazio dosta dobro, sem 12., na njoj sam se totalno pogubio. Čar terena je u tome, da ako na trenutak koncetracija popusti i ne ispratite reljef pod nogama sa kartom za 20 pretrčanih metara ne znate gde ste, a da biste se pronašli treba vam između 5 i 10 minuta (vrhunski o-ringišpil). Trku završavam za 71 minut.

        

                                                                                   3. dan

Četvrti dan i možda najbolje istrčana trka, naravno kad bi izuzeli jednu grešku od 8 minuta na 10KT. Dok pišem ovo, osećam se kao neki baksuz, svaki dan sam imao neki maler. Nisam od onih da kritikujem kartu, koja je salivena sa reljefom ili organizatora, problem je jednostavno bio u meni tih dana. Ove godine sam više kontrolnih tačaka postavio nego što sam ih pronašao, ali sam sam birao takav pravac. Stazu od 5300m, trčim za 53 minuta.

         

                                                                                           4. dan

Peti i poslednji dan doneo je pravu malu avanturu. Kraća staza od 4200m sa malo više kontrolnih tačaka (21.KT) zavrtela je ringišpil najbrže do sada. Krenuo sam, odmah na 1.KT pojavljuje se Dule, ne zna gde je, pronalazimo zajdno kontrolnu taču, ja bez greške. Druga kontrolna tačka, evo i Marka, ne zna gde je, ali Dule trči brzo, pokušavajući da nadoknadi izgubljeno vreme, pokušavam da ga pratim, ali teško, mada i ne ide mi u dobrom pravcu. Zastao sam, gledam kartu, Marko je sa mnom. Jurcamo, tamo, amo, kontrolne tačke nigde. Njemu pada nešto na pamet, odlazi, ja ostajem, jer osetim da je tu negde. Još jednom ispočetka, bum, kontrola je nađena, idem dalje. Od tada kontrolne tačke pronalazim fino, bilo je grešaka, ali sam  umor, umni i fizički, sakupljen od ovih pet dana radio je protiv mene. Preostao mi je još jedan krug od poslednje tri kontrolne tačke. Pretposlednja 19KT, zastoj, slepilo ili kako drugačije da ga nazovem. Po treku Garmina kao da sam crtao mrežicu za tehničko pismo. Ali zabavi nije kraj. Evo ga Dule, smejem se i psujem u isto vreme. Tražimo zajedno, ali nam se ne da. Taman otkrivam gde sam i skidam azimut sa konačno sigurno-utvrđenog mesta, pojavljuje se Marko. O, Bože ima li kraja iznenađenju?! Svi zajedno pronalazimo famoznu 19. kontrolnu tačku i trkamo se do cilja.  Iako sam poslednji dan istrčao najlošije, meni je nekako bilo najzanimljivije. 

          

                                                                                         5. dan

Sa Durmitora se nismo vratili bez medalje. Kasnije se ispostavilo da je to jedino odličje naše zemlje na ovoj trci. Perspektivni David Petrović pobedio je drugoplasiranog za 80 minuta, a trećeplasiranog za 260 minuta, ukupno za 5 dana. Pionirske staze nisu ni malo bile lake, čak jedan dan je jednu kontrolnu tačku našao brže od oca. Šta reći? Da li ja matorim ili on sazreva, teško je zaključiti, ali mogu samo da mu zavidim što već sa deset godina ima o-staža više od tri godine i neke trke u nogama o kojima sam ja mogao samo sanjati.  

Divčibare 2019.

Dva dana na Divčibarama i dva kola srpske lige orijentiringa.

Prvi dan, srednja distanca. Trka istrčana mučki. Sparno vreme, jedan pad s oderotinom na desnoj ruci i greškama od 6-7 minuta. Rezultat, drugo mesto iza Dragiše, a ispred Belca. Koncepcija staze iznenađujuće dobra.

 

Drugi dan startovalo se ranije nego prvi dan, pa je nekako i prijatnije vreme za trčanje bilo. Duga distanca, nimalo naivna dužina. Vidno raspoloženiji nego prvog dana, ali pravi ritam hvatam tek na trećini trke. Izlazak sa karte i sitne greške koje se dešavaju u početku kada se saberu čine nekih 13-15 minuta grešaka, što baš i nije za pohvalu. Koncepcija, pionirska u drugom delu trke, samo u dužoj varijanti. Gre'ota uloženog truda i rada. Činjenica da je drugi dan pionirska kategorija M12 i elitna kategorija imala istu prvu KT br. 31. To ne mogu komentarisati, pošto ne znam šta da kažem. 

Lepši deo trke je ustvari bio posle trke. Nabrao sam predivan buket livadskog cveća, bele rade, hajdučke trave, orhideje, udovičicu, peruniku...i doneo ih kući, obradovao suprugu i 'ćer.

Urban o-cup

 Prošli vikend za mene je počeo onog trenutka kada je sat u kancelariji broj jedan železničke stanice Novi Sad otkucao ponoć. Iseckani dremež koji sam hvatao bio je dovoljan da sabajle skupim snage i volje i da se uputim ka novobeogradskim kvartovima gde me je čekao Urban o-cup, prva zanimacija takve vrste na ovim prostorima. Novobeogradsko proleterski rad i znoj pretočeni su u odlično preglednu mapu, izvanrednih boja, čitljivu kao bukvar. Pored svega nabrojanog preostalo je još reći da su tu falile brze noge i još brža glava kojoj pamet ne oskudeva kada se telo umori.

 U poslednje vreme solidno se osećam u trku, sa kartom i bez nje. Zbog toga, odlučio sam da trčim u elitnoj kategoriji, a i nije loše ponekad proturiti njušku na staro mesto. 

 Prvog dana staza je iznenađujuće dužine (6700m) za takav teren, bezmalo se može svrstati u midl-sprint kategoriju. Poluraspoložen i neispavan izleteo sam iz poslednjeg startnog boksa ka socijalističkim kvartovima. Prva KT sakrivena. Grane mladog oraha nabujale od prekomerne kiše, spuštene do zemlje krile su kontrolnu tačku. Cirka 30 sekundi gubim, bes kalim prvim psovkama. Trka je konstantno dinamična, zilion prolaza, ćoškova, bedema, pothodnika, zilion mogućnosti da se napravi greška. Kod mene ih je bilo, ali ne vremenski dugih, ali za jednu posebno sam sebe razočarao. Naime, u toj silnoj jurnjavi, gledanja u kartu, gde svaka zgrada liči jedna na drugu, potpuno sam permutovao i pogrešno overio svoju kontrolnu tačku 22. po redu (36), permutujući je za KT broj 66. Tuga bi bila manja da je overena KT(66) u blizini moje prave 22. KT(36), ali ona je  nekih 200m ranije. Poražavajuće. Utrčavajući u cilj, zadovoljan odrađenom trkom, pogledom na cepku, pa u opis kontrola, pa ponovo na cepku, shvatio sam svoju grešku. O, Bože. Da sam čekirao ispravnu KT istrčao bih trku za 41.04 i zauzeo solidno 4. mesto, ali i to je deo sporta, kao i gorak ukus koji sledi.

 

1.dan

 Ali šta je bilo, bilo je.  Osećaj koji sam stekao hrabrio me je za sutrašnju trku, kao i tempo koji je bio dosta dobar, za mene odličan.

Drugi dan, Prvenstvo države u sprint distanci. Sam krem orijentiring elite se skupio, čak neki koje nisam video više od pola godine. Sa takvom konkurencijom projekciju osvajanja mesta među prvih pet, prekomponovao sam na prvih deset.

Start. Ščepao sam kartu i jurnuo paralelno sa auto-putem koridora 10. Kontrole su se ređale, prva greška na 3KT, napuštam je sa mislima: ,,Za mene je trka gotova." Ali kao i juče, psovke me bodre. Noge me nisu slušale kao prethodni dan, mučim se, ali guram. Rezultat mučenja je još jedna nesvarljiva greška na 8KT od celog minuta, na sprintu je to previše. U cilj utrčavam sa rezultatom od 21.33 i zauzimam 9. mesto. 

2.dan

 Detaljnijim pregledom Garmina, utvrđujem da sam prvi dan trčao po kilometru 5.25 (pretčanih 7.880m), a drugi 5.55 (pretrčanih 4.120m), znači, kada te noge ne slušaju to je 30 sekundi po kilometru. Nije loše znati taj podatak. 

 Moram reći koju reč hvale za organizaciju, a pre svega za ideju. Karta je fenomenalna, da ih ima, proleteri bi bili sretni na svom delu koji je našao još jednu vrstu upotrebe. Belac je stvarno majstor kartografije dizajna i modela. A da, vikend se meni završio isto onako kako je i počeo, otkucavanjem ponoći u nedelju veče na ,,štajgi" Novog Sada.

KIšbakter kup 2019.

U severnom delu mađarske Bačke u selu Pirtu održala se tradicionalna trka u organizaciji železničkog kluba iz Segedina. Trka je skromne veličine, ali u toj skromnosti se krije odličan teren na kom se prošle godine trčala duga distanca Svetskog juniorskog prvenstva. 

 Tmuran kišovit dan nije uspeo pokvariti veselu atmofesru među članovima Stražilovčana koji su se uputili sa jednim kolima na pomenutu trku. Kiša je stala u pravom trenutku, kada se trebalo presvući i pripremiti za trku. Prijavio sam se u najjaču kategoriju, a ona je na ovoj trci bila M21B, sa stazom od 9300m. Sebi sam stavio cilj da stazu istrčim ispod 80 minuta, praveći vremenski paritet sa trkama na Boroka kupu. Pre samog mog starta, ljuljnuo je još jedan pljusak, nije smetalo. U poslednjem boksu gledam kartu minut. Bacam oko na celu stazu, ima dve dobre dužine, fokusiram se na pravac prve KT, krišom gledam napad na drugu KT sa prve. Startni sat otkucava poslednjih pet sekundi, proveravam iglu severa, udišem duboko i izdišem, ispaljujem se kroz leje crnog bora. Tek kada  sam počeo da trčim po karti, primećujem da su dine više, strmije i oštrije, nego na takvim terenima na kojima sam do sada trčao, teren je reljefno detaljniji. Prve dve KT nalazim solidno, ali moram priznati da su me do njih doveli drugi takmičari. Trka je tekla solidno, trčao sam koliko su me noge nosile, čak i brže nego što glava može da prati kartu i okolinu. Izlaskom na otvoren teren kreću i prvi veći problemi. Tri KT, koliko ih je bilo na otvorenom terenu odnele su mi najmanje 5 minuta. Jednostavno, držanje azimuta na otvorenom terenu i u šumi za mene nije isto. Dok mi je u zatvorenim delovima terena sve nekako jasnije, ne fali mi mašte, dosta dobro čitam izohipsu, ali kada se izađe na otoren deo, kao da mi je neko misli gumicom obrisao.

Karta je neoštećena posle sat vremena krljanja kroz mokru šumu, nije bila u foliji, klot.

 Pre druge dužine, između KT, bacio sam oko na sat koji je pokazao finih 44 minuta u trci. Prijatno sam se iznenadio. Očigledno je teren trčljiviji i brži nego moja procena. U cilj sam utrčao sa 64 minuta i nekih 7-8 minuta grešaka. Očekivao sam neko trećeplasirano mesto, ali mi je izmaklo za minut. 

Proglašenje je počelo 50 minuta ranije, to je objavio grlati organizator, ali nije bio dovoljno grlat da dopre do ušiju mlađih članova orijentiring kluba Stražilovo koji su sedeli u kolima. I dok je izgovarao imena prvoplasiranog Stefana Bauera i drugoplasiranog Davida Petrovića, meni je preostalo da otrčim do auta i zamolim mlađu gospodu da izađu na postolje, nimalo tišim glasom od organizatora koji je najavio proglašenje.