run

run

недеља, 17. октобар 2021.

Oktobar 2021.

 Oktobarska igranka je počela onog momenta kada mi je počeo godišnji odmor, 1.oktobra, ili ako bolje razmislim, koji dan ranije. 

O-cirkus i ja kao akter u njemu. 

Već krajem septembra počeli su planovi za kamp koji je tebalo realizovati pre Mediteranskog prvenstva u trajanju od 4 dana i sa sadržajem od 6 treninga, uključujući tu i Model event MCOa. 

Jedan mali predah od koncipiranja staza i gomile poslatih i primljenih mejlova sam uzeo prvog vikenda oktobra odlaskom u meni dragu peščaru, ovog puta to je bila Deliblatska, u kojoj sam se pošteno izjurcao i isfiltrirao za predstojeću napornu nedelju.

Ekipa učesnika na kampu odavno mi je poznata, ali pored njih imali smo goste iz Severne Makedonije, tako da je kamp imao i međunarodni karakter. Deca i oni malo stariji trčali su fruškogorskim strminama, jarcima i padinama, tražeći tu famoznu kombinaciju belo-narandžaste boje u obliku prizme uz pomoć sprave stare koliko i čovečanstvo sa detaljno urađenom kartom terena na kom se nalaze. Milina ih je bilo gledati. Iz te miline, teškoće koje su proizvod organizacije svakog kampa mi dolaze kao zabava. Što kaže ona kineska poslovica ,,Ako planiraš za godinu dana, posadi pirinač. Ako planiraš za deset godina, posadi drvo, a ako planiraš za ceo život, podučavaj nekog.", ima logike.  Sve je proteklo u najboljem redu, deca su bila zadovoljna, ja malo istrošen, ali pun optimizma. Sad me je čekala finalna tačka u orijentiring cirkusu, tri dana Mediteranskog prvenstva. 

Prvi dan, Petrovaradinska tvrđava, znao sam da kao postavljač KT, što je jedan od najodgovornijih poslova na jednoj o-trci, uz obradu rezultata,  mogu sve uraditi uz dobro planiranje i šetnjom po varadinskoj tvrđavi, njenim šančevima i bastionima. Trka je tekla svojim tokom, u jednom trenutku trebalo je napraviti izmenu za propratnu trku Serbia open i posle toga samo ukloniti ono što je postavljeno, sve je išlo kao podmazano. Kiša je počela kada sam zatvorio vrata automobila i krenuo prema hotelu. Na našu nesreću, nije stala do sutra uveče. 

Sutradan, probuđen sa nevericom da kiša još uvek pada i sa mislima koje su se kao munje rojile u korteksu od uspomena na one trke gde sam radio kao postavljač u istim ili sličnim uslovima, budili su očajanje, a pre svega bes iz kojeg se pojavila nervoza, pomalo uzgojena umorom od prethodnih dana. Šta da se radi, ideš sa tim da ćeš dva puta biti mokar, da ćeš se dva puta sušiti i grejati i da ćeš dva puta selotejp sa pertli skidati, prvi put kada postaviš KT, a drugi put kad budeš skidao te iste KT. Još sam dobio i pride posao, koji je po meni morao odavno biti urađen, markiranje do starta. Da podsetim, kiša pada sve vreme. Posle svega, pronalazim toplo utočište u podrumu kompleksa Vrdnička kula, gde vraćam izgubljenu temperaturu, ali sa kiselim izrazom lica, jer znam da moram ponovo u sad već mokru opremu, patike i ono najgore, mokru i hladnu šumu. Izgurasmo i taj dan, srećom bez gubitaka. Zaboravih da pomenem moj neustrašivi tim, Mars, Deki Nikolić, moj best man-Šarić i ja. Te nedelje sam iz hotela izlazio u 7h, a vraćao se ne pre 17.30h, ceo dan napolju, u šumi. Kada bolje razmislim, kad bih takvu ekskurziju mogao prirediti sebi? Nikad. Uvek u nekoj žurbi, zakovan poslom, obavezama, u suštini i ne znam koliko sam srećan što sam u ovom sportu, što svesno krljam noge po kamenju, što me kupina grebe, a glog bode, što me jelova i klekova grana bocka i šiba, što zbog kostrike imam sramotu nositi leti šorc jer mi noge izgledaju kao kod fakira, što sebe pošteno opsujem kad napravim školsku grešku na karti, što u cilj utrčim fizički iznuren, ali mentalno jači.

Treći dan Mediteranskog prvenstva mi je došao kao rastrčavanje posle jakog treninga, centar grada Novog Sada, mali broj KT za postaviti, bez kiše, ali prohladno. U po daha odradismo zadnji dan, meni sedmi po redu. Gde je bio ponedeljak? Pokušao sam otprilike da se setim koliko sam KT postavio i skinuo za taj period, i brojka mi se vrti negde između 70 i 80, mrtva trka sa Kopaonik openom od prethodnih godina.

Odlučio sam da nedelju koja je preda mnom iskoristim za trening, jer iz iskustva znam, da me posao postavljanja KT umrtvljuje brzinski, postajem trom, a u solidnoj sam formi, bliži mi se Prvenstvo države na dugoj distanci, kao i štafetno Prvenstvo, greota mi je da protraćim pretrčane kilometre treninga tek tako. Radim tri jaka treninga sredinom nedelje, zadovoljan pokazanim rezultatima ulazim u 80% pripremljenu dvodnevnu trku svog kluba, Stražilovski kup. Drugim rečima, O-cirkus mi je ponovo otvorio svoja vrata, gde, pogađate, imam pozivnicu za prve redove, sa mogućnostima učešća u predstavi, kasnije se ispostavilo da sam bio jedan od glavnih akrobata na fruškogorskom trapezu. Mada, ako se setim prethodnih organizacija Stražilovskog kupa, ovaj je protekao nekako najmirnije, bez tenzija, po meni mnogo prirodnije organizovan od MCOa, ne kažem da nema tu dugogodišnjeg poznanstva organizatora, koji dosta utiče na krajnji rezultat, ali jedan od bitnih faktora je novo članstvo, sada već iskusnih trkača kadeta, koji polako uče i preuzimaju posao od starijih. O njima samo reči hvale imam. Momci za primer. 

Očigledno nisam dotakao plafon umora, kada ove redove pišem u nedelju uveče kada se šator O-cirkusa rasklopio i za putom je. Šta li me to tera na sve ovo? Odgovor pokušavam da nađem, ali bezuspešno. Kada bolje razmislim i ne treba mi, samo da taj cirkus traje, ako može da ne izlazi iz mog grada, moje šume i mog života.


субота, 03. април 2021.

Beograd open 2021.

 Za razliku od žute štampe, gde se naslovi razlikuju od onih jučerašnjih, a tekstovi su isti, kod mene je situacija obrnuta. Naslovi su isti, ali je zato sadržaj teksta totalno drugačiji od onog prethodnog.

Babe, po ko zna koji put, ali ovaj put po kiši. Uvek zanimljiv teren, uz odličnu koncepciju, zagarantovana je zabava u ekstremnom modu. Na start sam morao doći dva puta, prvi put, zbog Rajne i njenog usmeravanja i drugog puta zbog sebe. Vremenska razlika između prvog i drugog odlaska je bila poprilično kratka i taj period je zahtevao da se popuni, presvlačenjem, obuvanjem i svim onim ritualima što slede. Na start sam došao i odmah ušao u drugi boks, jer sam za prvi zakasnio. Pomalo smušen, zadihan pošteno, delimično misleći na najmlađe iskušenike karte i busole, iz šatora-tende sam izleteo kao metak. Bol koji me muči u levoj loži već dve nedelje, postao je periferan i na njega nije moglo da se misli od silnih informacija koje su dolazile putem vizuelizacije. Odmah na stratu se videlo da nema zezanja, prvu kontrolnu tačku je bilo lako naći, ali kuda? Odozgo, kroz zaraslu livadu i šumu, a kraće  ili odozdo, lepo putem, kao gospodin, pa malo kroz šumu, ali duže? Naravno, svež sam i odluka ide na kraći put, ali teži. Kroz trku sam se trudio, kao i uvek, da držim kartu kako valja, sever da zakucam tamo gde mu je mesto i da prvac držim maksimalno. Snage sam imao donekle, još uvek sam rovit, što govore dva pada na kojima sam se ispružio koliko sam dugačak, a do njih je bukvalno došlo zbog zapinjanja o nisko rastinje, jer se nema snage u nekim momentima podići dovoljno noga u trku. Posle sam se šalio, da su me ta dva pada koštala drugog mesta. Iskreno sam mislio da me rezultat koji imam vodi do maksimum petog mesta, ali mi je to očigledano bila jedina greška na trci. Gruja je stvarno istrčao fenomenalno, i očigledno na njega treba računati ubuduće, dok smo od drugog do četvrtog mesta sva trojica stala u minut, ja sam bio u sredini. Čestitke Savi i Duletu. 

  Pre svega mi je drago da smo sezonu otvorili sa preko 200 takmičara, vidim dosta podmlatka. Nadam se da među njima ima nekih budućih trkača, neka šire ovaj o-virus što progresivnije.

 Auto kojim smo došli je brojao sedam sedišta i u povratku je bio teži za sedam medalja.

 Kad smo ušli u Srem, kiša je napokon stala i razvedravalo se. U tom trenutku ugledali smo Frušku goru.  

понедељак, 02. новембар 2020.

Bela reka 2020.

 Podosta je bilo oklevanja oko odlaska na ovu trku. Da li otići ili ostati kod kuće i umesto trke protrčkarati lagano po karlovačkom ataru 80 minuta. Takvo razmišljanje mi dolazi pre svega od pomisli na dugačak put koji je i te kako poznat i mrzak od pre dve nedelje i trke na Resavici. Vožnja koja se mora ,,preveslati" u jednom danu u oba pravca sa popriličnom kilometražom, i ne samo to. Turbo mod u kom se nalazim poslednja dva meseca, uzastopni vikendi trka, vožnje do i od njih i svega ostalog što ide sa tim mi ne ide u prilog. Malo me umor pritiska, a sa njim i mrskost. Živ sam čovek, a živ si koliko se krećeš. Odluka je pala da se ide.

                            

Magla nas je poklopila odmah čim smo prešli greben Fruške gore i dohvatili se ravnog Srema, nije nas napuštala sve dok nismo ušli u dolinu Morave. Uz dečiju graju i koju pametnu reč sa dr Borom, put u onom pravcu nije mi pao teško, čak smo došli pola sata ranije od predviđenog vremena, nadao sam se da će tako biti i na trci. 

Jesen je bila svuda oko nas. Bukva koja u ovom delu Srbije raste u izobilju, zažutila je panoramu. Kroz oči se telo odmaralo. Na koju god stranu da otvoriš blendu fotoaparata, fotografija bi bila odlična.

Startovao sam među prvima, ali za vratom sam imao Slobu. Blagi pritisak je postojao, ali nije zanemarljiv. Stari vuk nije brz, ali je precizan i čita kartu za dvojicu. Znao sam, da ako budem grešio od 3 do 4 minute, Belac će me stići. Prognoza se ostvarila i to vrlo brzo, odmah na 3KT. Posle toga pokušavam da trčim brže, ali kontrolne tačke ne ,,ubadam" odmah, uvek sam nekih 10-15m levo-desno, pa mi brže trčanje i ne daje rezultate. U jednom trenutku sam sam, Slobe nema i nekako u isto vreme ulazim u kartu, kontrolne tačke pronalazim pedantnije. Dinamika je na vrhuncu. Trčim iz sve snage. Prilikom prelaska preko ogromne livade, a pre ulaska u šumu, okrećem se i vidim Slobu na horizontu. Dobar sam, ali to ne traje dugo. Gde je rana radost, tu je i praznoglavost. Tu 14KT ne nalazim odmah, nego grešim, ali je nalazim pre Slobe, džabe kad je on tu na 50m. Opet se trudim da mu pobegnem, ali trke je sve manje, imam svega 3-4 kontrolne tačke do kraja. U cilj utrčavam sa vremenom od 51 minut, Sloba utrčava posle mene minut i po, nisam stigao da mu umaknem cela dva minuta, ima me 30 sekundi. Pih... U suštini, cela trka mi je prošla u preticanju, sustizanju, odmicanju i nadmudrivanju sa Slobom, što je trci dalo još veću draž. 

Kao što sam ranije pisao, uvek se može brže i tačnije trčati. Osećaj je dobar, danas sam uživao. Boje šume su preovladale i to je ono što sam poneo sa sobom. Jesen na sunčanom danu je najlepši dan u godini, takav je bio ovaj juče.

Stražilovčani su vedrog duha i trudimo se da ga održimo takvim. Dovoljno je da se pogledamo, pa da znamo na šta mislimo, a smeh je rezultat ukrštenih pogleda. Često prepričavamo anegdote sa trka, slatke zgode i nezgode, uvek u šaljivom duhu. Valjda tako nesvesno u sebi otklanjamo startnu groznicu i tremu pred trku, ali i nezadovoljstvo loše istrčanih trka. Za sad takvo ponašanje funkcioniše. Sve ovo pišem jer će se možda i jedna tema prepričavati sa ove trke. Naime, sin David po utrčavanju u cilj, kada je pogledao svoj rezultat i uporedio ga sa ostalim, shvatio je da je opet prvi, pa je nonšalatno izjavio, onako malo glasnije pred svima, da od sledeće godine više neće trčati sa ,,boranijom" iz M14, nego da prelazi u stariju kategoriju sa kadetima. Ovo možda i ne bi zvučalo smešno da se ne zna da David po godinama može još uvek da trči u kategoriji M12. Naravno, Davidov ,,biser" izmamio je osmehe svih prisutnih. 
Belu reku smo ostavili iza nas, ali sam morao stati par puta dok se nismo dokopali asfalta, onako, da ,,opalim" koju fotografiju za sebe. Sledeće nedelje smo na Državnom prvenstvu u sprintu. Videćemo da li misao iz korteksa može da isprati brzinu nogu.

 

понедељак, 05. октобар 2020.

11. Beograd open 2020

   Dva dana Beograd opena su mi došla kao osveženje i konačan sudar sa srži orijentacije u ovoj (pu,pu, daleko bilo, ne ponovila se) sezoni.

Teren poznat, ali nikad dovoljno poznat, jednostavno je takav. Sa velikim respektom ulazim u trku. Prvi pogled na kartu, bune me linije kružnice KT i linije kojima su KT povezane jer su isprekidane i izostavljene na mestima gde je reljef bitan za čitanje. Slabo se snalazim. Na prvoj me već stiže Dule koji je startovao iza mene dva minuta, nisam obeshrabren. Takav osećaj mi daje iskustvo i trke na ovom terenu. Ništa se ne zna dok se čip ne ubaci u stanicu ,,finish". Zajedno pronalazimo 2, 3, 4 i 5 KT. Od tog trenutka Duletu se gubi svaki trag, a ja dodatno pokušavam strogim azimutom ka 6KT da mu umaknem. Videli smo se tek u cilju.

Tokom same trke idealno sam pronašao možda dve kontrolne tačke, sve ostale su bile 10, 20, 30 metara levo ili desno. Svaki taj metar košta vremena, svaki put moraš da staneš, pa gledaj okolo, upoređuj. Hiljadu informacija za obradu, a kiseonika nula. Srž orijentiringa se osetio sve vreme trke. Kad bi detaljisao svaku grešku ponaosob, smorio bi. U cilj utrčavam u najdužim koracima ove sezone, nizbrdo. Vreme radi za mene, od mladih elitnih pulena, niko ne utrčava, Sava je jedini pored mene koji je završio trku. Bolji je za 9 minuta. Moj plasman sasvim dobar, osvojeno treće mesto, ali vreme od 60 minuta je malo poražavajuće. Ne znam da li drugi razmišljaju posle trke kao ja i pitaju sami sebe: ,,Kako nisam uočio onu vrtaču, pa bio sam tu, kako je nisam video?" ili hiljadu sličnih pitanja koje vode ka odgovoru da ne postoji savršeno istrčana trka. Uvek može bolje. U orijentiringu nema svetskog rekorda.


 Drugog dana Beograd opena čekala me je sprint trka. Miljakovac sam poslednji put obišao kartom i busolom pre 15 godina, još kad su Joca i dr Br uz pomoć Šarića crtali kartu. Sad nova karta, jednim delom urbana, a drugim šumovita, obećavala je dobru trku. Na sprintu nema puno razmišljanja. Tu može da važi ona stara ,,Što na umu, to na drumu." jer ispravke nema, može samo da te košta vremena.

                                                       
 Trka kreće, startujemo na minut, elita izleće kao na traci. Odmah na prvoj KT stižem Dejana, a na drugoj KT stiže Marko nas. Marka nekom misterijom uopšte tokom trke ne viđam, dok sa Dejanom menjam varijante, strane zgrada, čas sam levo, čas desno od njega. Dinamika i kinetika u punom zamahu. Trudim se da čitam kartu unapred, na dve kontrolne tačke pred kraj me hvata mala snaga. Sa greškama od oko minut u cilj utrčavam kao četvrti. Lepe bodove za Svetsku rang listu sam upisao.

Sad predstoji mala pauza do Prvenstva države na dugoj distanci u Resavici. Dužine staza su izašle, 10000m sa 540m visinske razlike traže posebnu mentalnu i fizičku pripremu. Nadam se nekom odličju, a do tada sam sa mlađim stražilovčanima, po Fruškoj gori i Karlovačkom ataru, učim ih finesama orijentiringa, a sebe preispitujem.

недеља, 27. септембар 2020.

Prvenstvo države - Ravna gora 2020

 Zabrađen i stasit nalik meštanima kraja u koji sam se uputio radi Prvenstva države stigao sam na Suvobor u nadi da ću u ravnogorskim šumama naći utočište.
 Sa auto-puta smo se isključili kod Lajkovca, pa na Mionicu, Struganik. Izlaskom iz doline, pred nama se ukazala suvoborska visoravan. Prepuna pitomih brežuljaka, prošarana šumarcima breze, bora, bukve. Pejzaž kao sa crteža đaka prvaka na temu ,,Moj kraj".

 Startovao sam među prvima. Boksovi dugački kao gladna godina, konačno me dovode do startne linije. Legenda starta, brkati Jova drži strogu disciplinu na stratnoj liniji. Istrčavam, uzimam kartu i bez stajanja već imam plan do 1KT. Karta mi ne leži u startu kako treba, ali guram. Pomišljam, što trka bude dalje odmicala više ću ući u kartu. Ispostavilo se da moja pretpostavka nije baš bila tačna. Naime, taman da ,,uđem u kartu" ja sam sa nje ,,izašao''. Petu kontrolnu tačku počinjem da tražim ranije u šumarku koji je na terenu prohodan kao gradski park, dok je na karti taj ,,gradski park" predstavljen zelenom bojom. Dok sam se kretao k´o muva, vreme je nemilice teklo. Greška od 7 minuta me je koštala  nadanog uspeha. Demoralisan, kratkog koraka i još kraće mentalne sigurnosti, nastavljam trku. Kontrolne tačke se ređaju, teren pod nogama ide, ali to više nije to. U cilj ne utrčavam, više uhodavam. Nemam onaj pognut položaj od umora, čio sam i poluistrošen, što govori da nisam dao sve od sebe. Takav mi je i rezultat. Seo sam sa strane i čekao ostale. Elitni trkači pristižu, ni jedan sa lepim rečima, uglavnom psovke. I ja sam psovao. Karta je svima ista, kakva god da je. Ko joj prvi uđe u štos i maštu crtača, taj je na konju. Čestitam Savi na pobedi, ali čestitam i svom klupskom drugu Dragiši na sjajnom rezultatu, ta srčanost koju on poseduje u našem sportu još nije viđena.

                                      

 Kući se moralo žuriti, posao je čekao. Žao mi je što nisam više uživao u blagodetima Šumadije. Kakav kraj! Kao iz bajke. Sa buketom belih rada sedam u auto, gorak ukus nosim sa sobom nadam se da ću ga isprati Beograd openom sledeći vikend.


недеља, 28. јун 2020.

Devojačke bare 2020.

Napravih pauzu od dva dana pred trku na Maljenu. Pre toga se treniralo, intervali (kratki, dugački), dužine raznih fela. Kažem sebi, stani Aleksandre udahni vazduha, i ja stadoh ta dva dana pred trku na Maljenu. U petak oko podne okupim decu, napunim auto i krenem putem Miloša Velikog, ne sluteći u šta se uputih.
Prvog dana, tj. u petak beše relaksacija, navikavanje na visinu i livadsko cveće (moja velika ljubav).
Sa najmlađim detetom prespavah noć u šatoru. San mi na oči teško dođe, terao sam ga švedskim autorom, koji pisaše svoju biografiju, al' mi se oči teško sklopiše. Sabajle otvorim cibzar šatora i zapazim predivno jutro, rosno i mirišljavo. Ubacih nešto u usta u vidu doručka, gledajući da ne preteram, jer mi pun stomak u toku trka i te kako smeta.
Srednju distancu sam šiljio da je istrčim iz sve snage, koja me je, hvala Bogu, držala sve vreme. Koraci kao u Sotomajera su se samo ređali i sve tako do utrčavanja u cilj. Kartu sam čitao kao da sam je ja crtao, svaku tačku na njoj sam raspoznavao. Rezultat, iznenađujući, šta više mističan u prvim trenucima vizuelizacije. Prijatno obradovah sebe drugim mestom, za druge se ne usuđujem divaniti. Ostade mi da se dobro najedem, naspavam i sutra poranim istim koracima.  Švedski autor mi ovog puta donese blagoslov u vidu dobrog sna, noć mi začini posetom lisice, meni drage životinje. Da li mi prenese lukavstvo za sutra? Ostade da vidim.

Probudih se čio i veseo, rosa beše jača nego prethodnog jutra. Kažem sebi, biće sparina, po sparini me hvata mala snaga, staza za danas je velika. Biće - kom opanci kom obojci. Još opreznije doručkovah nego prethodnog jutra i dobro se napih vode. Zadenuh busolu na palac, opis na podlakticu, selotejp na pertle, zategnuh učkur na gaćama, znojnicu metnuh na čelo, pa reko' danas il' nikad.

Krenuo i na pola metra pre uzimanja karte zapnem, kao da sam juče naučio hodat, kartu ne uzeh iz prvog, nego iz trećeg puta. Open kategorija mi nije bila ravna u prvih 10 sekundi trke. Vidim toplo je, udari neka zapara, kažem, Aleksandre ne jurcaj, nego ajde ti nogu pred nogu, pa ćemo videti kako se klupko bude odmotavalo, tako ćeš i ti noge razvezivati. Tako i bi. Duša u nosu, ali ne dam maloj snazi da mi priđe. Vuci uz brdo, vuci niz brdo, vuci oko brda, lomi noge na potočnom kamenju, al' ih ne slomih, u cilj utrčah zdrav i veseo. Uzeh rezultat. I  gle zla za druge, pobeda beše slađa od baklave, tri sekunde, tri koraka, dva udaha bejah ispred drugoga.

понедељак, 11. новембар 2019.

Boroka kup, jesen 2019.

U filmu Dan mrmota, Fil (Bil Mari) budi se svaki dan u 7h, ali taj dan kada se probudi po datumu je uvek isti kao i sve što se tog dana događa. Tako se i ja svaki put drugog vikenda u novembru budim malo ranije od Fila, ali je dan, to jest vikend uvek isti.
 Boroka kup koji je ovog jesenjeg vikenda privukao oko 600 takmičara iz šireg regiona, opravdao je sva očekivanja. Po ličnom mišljenju, na trku dolaze tri vrste trkača: prvi dolaze zbog terena, kleke i njenog lavirinta, drugi zbog svinjskog festivala i mađarskih đakonija i treći zbog blizine održavanja trke. Ja se pronalazim u sve tri grupe, mada sam se najbolje snašao u onoj prvoj, kleki.
         
Da ne zvučim pretenciozno, sebi sam zadao normu da na trci oba dana budem prvi. Zvuči nepošteno prema konkurenciji, ali se ja tako motivišem.  Skorašnji rezultati mojih trka daju mi za pravo da tako razmišljam. Išao sam ove godine dosta po mađarskim trkama i uglavnom bio u prva tri mesta, poslednja trka na Andrevlju sa Skandinavcima, dobro istrčana, šta više reći i za šta se pravdati.
 Prvog dana do starta se moralo ići 1200m, klasično za svaku mađarsku trku. Na stazi od 6800m (middle-long) sam krenuo iz sve snage. Taktika mi je bila, da kroz trčljiv deo terana (parcele sa borovima, leje belih topola) trčim iz sve snage, a kada dođem do područja sa klekom, usporim, što zbog lakšeg čitanja karte, što zbog nemogućnosti bržeg kretanja, i to sporo kretanje koristim kao fizički predah. Setim se Dragišinog saveta koji je jednom prilikom davao klincima vezano za kretanje kroz šumu: ,,Mora da se trči iz sve snage, moraš da osetiš da glava pulsira." Upravo sam se ja tako ponašao i osećao. Uz greške od oko 2-3 minute u cilj utrčavam sa vremenom od 58 minuta. Na cepki sa rezultatima većina brojki je bila zamašćena što je govorilo da sam na većini kontrolnih tačaka imao najbolje vreme, pa iz toga proizlazi i najbolji rezultat. Prvi dan sam bio prvi, dva i po minuta ispred drugog.
Najgori deo trke je onaj posle trke, kada moraš da se presvučeš, pogotovo ako si mokar, izranjavan od uboda kleke i sav od peska koji se po tebi izlepio kao prezla.
Kupio sam tri bona na svinjskom festivalu, jedan za mene, jedan za Davida i treći za kolače. Kada bih mogao jeo bih dok ne crknem, hrana je izuzetno ukusna, a i apetit ti otvara sama atmosfera, koja je totalno opuštena.
Prespavali smo u fiskulturnoj sali. Ja sam odspavao pošteno, bez nekih trzavica i buđenja tokom noći.
Kiša koja je lila od samog jutra drugog dana unosila je neku mrzovolju i nezainteresovanost za samu trku. Pored kiše duvao je i neki vetar koji je samo pogoršavao stvari. Kiša je stala pred samu trku, ali svako ko trči po šumi zna da to ništa ne znači, jer na prvoj sklonjenoj grani ispred sebe ima da budeš mokar kao da kiša nije ni stala.
Uzeo sam kartu, u istom trenutku čuo bodrenje od mlađih Stražilovčana koji čekaju svoj minut i u momentu nestao u borovim lejama. Taktika je bila ista kao juče, na dužinu staze se nisam obazirao, trčao sam iz sve snage od početka, pa sve do samog kraja. Iskreno sam mislio da će drugi dan sa tehničke strane biti lakši, ali je bilo teže nego prvog dana, fizički i mentalno. Kontrolne tačke su bile na svakojakim mestima. Što bi kum rekao prilikom analize trke: ,,Na ovu KT samo helikopterom mogu da me spuste." Bukvalno je bilo tako.

Stazu od 9700m drugog dana  trčim za 84 minute, na cepki se ponavljaju masni brojevi isto kao juče, što je govorilo samo jedno, da je cilj koji je zacrtan pre polaska na trku ostvaren.
Bio bih neiskren kada bih rekao da mi nije drago, fino se osećam. Sezonu sam završio najlepše što sam mogao, sledeće godine se nadam još boljim rezultatima. Možda nekoj medalji u eliti :-)