Za razliku od žute štampe, gde se naslovi razlikuju od onih jučerašnjih, a tekstovi su isti, kod mene je situacija obrnuta. Naslovi su isti, ali je zato sadržaj teksta totalno drugačiji od onog prethodnog.
Babe, po ko zna koji put, ali ovaj put po kiši. Uvek zanimljiv teren, uz odličnu koncepciju, zagarantovana je zabava u ekstremnom modu. Na start sam morao doći dva puta, prvi put, zbog Rajne i njenog usmeravanja i drugog puta zbog sebe. Vremenska razlika između prvog i drugog odlaska je bila poprilično kratka i taj period je zahtevao da se popuni, presvlačenjem, obuvanjem i svim onim ritualima što slede. Na start sam došao i odmah ušao u drugi boks, jer sam za prvi zakasnio. Pomalo smušen, zadihan pošteno, delimično misleći na najmlađe iskušenike karte i busole, iz šatora-tende sam izleteo kao metak. Bol koji me muči u levoj loži već dve nedelje, postao je periferan i na njega nije moglo da se misli od silnih informacija koje su dolazile putem vizuelizacije. Odmah na stratu se videlo da nema zezanja, prvu kontrolnu tačku je bilo lako naći, ali kuda? Odozgo, kroz zaraslu livadu i šumu, a kraće ili odozdo, lepo putem, kao gospodin, pa malo kroz šumu, ali duže? Naravno, svež sam i odluka ide na kraći put, ali teži. Kroz trku sam se trudio, kao i uvek, da držim kartu kako valja, sever da zakucam tamo gde mu je mesto i da prvac držim maksimalno. Snage sam imao donekle, još uvek sam rovit, što govore dva pada na kojima sam se ispružio koliko sam dugačak, a do njih je bukvalno došlo zbog zapinjanja o nisko rastinje, jer se nema snage u nekim momentima podići dovoljno noga u trku. Posle sam se šalio, da su me ta dva pada koštala drugog mesta. Iskreno sam mislio da me rezultat koji imam vodi do maksimum petog mesta, ali mi je to očigledano bila jedina greška na trci. Gruja je stvarno istrčao fenomenalno, i očigledno na njega treba računati ubuduće, dok smo od drugog do četvrtog mesta sva trojica stala u minut, ja sam bio u sredini. Čestitke Savi i Duletu.
Pre svega mi je drago da smo sezonu otvorili sa preko 200 takmičara, vidim dosta podmlatka. Nadam se da među njima ima nekih budućih trkača, neka šire ovaj o-virus što progresivnije.
Auto kojim smo došli je brojao sedam sedišta i u povratku je bio teži za sedam medalja.
Kad smo ušli u Srem, kiša je napokon stala i razvedravalo se. U tom trenutku ugledali smo Frušku goru.
Нема коментара:
Постави коментар