Po jedva izboksovanom godišnjem odmoru u željenom terminu, plan je bio, kao i kod svake porodice odlazak na more, što sam i učinio. Destinacija je bila proverena, Tasos. Pun putne groznice uputio sam se ka tom zelenom ostrvu ni pomišljajući da će jedan ujed komarca promeniti sve. Infekcija koju je pomenuti insekt izazvao na koži moga sina, hvala Bogu ništa strašno, primorali su me da se vrnem kući posle samo četiri dana, jer smo od grčkog doktora dobili strogu zabranu kupanja, sunčanja i boravka u pesku.
Vremena je bilo jer godišnji nisam tako reći ni načeo, a i para je ostalo, što je bitnije od onog prvog. Tako da je jedina solucija ostala, sve to potrošiti na nekoj planini. Bez oklevanja i pauzom od jednog dana posle povratka s mora uputio sam se onako uže familijarno na Durmitor, gde bi posle tri dana proširio tu familiju dolaskom sestre i naravno kuma Šarića.
Durmitor mi je već dosta poznat od ranije, što od trka, što od planinarenja, tako da je jedna od prvih stvari koje sam spakovao bila karta Durmitor-Crno jezero u režiji Mileta Stevanovića i sada već zaboravljenog Slavka Asaka.
Dok mi pojačanje nije došlo u prva tri dana sam uradio dva suva treninga i jedan na karti i mogu slobodno reći da je karta u vrlo dobrom stanji, jako zanimljiv teren, jednostavno milina trčati. Šteta što Crnogorci ne mare za orijentiring.
Po dolasku kuma i vreme se prolepšalo, pa smo odlučili da naredna dva dana iskoristimo za planinarenje, onako u brzom hodu. Najbliži vrh od smeštaja je bio Savin kuk tako da je on prvi i pao. Na Savin kuk vodi jedna staza i istom se vraća ili malo čupavijom nemarkiranom stazom sa druge strane, koju smo isprobali i sa malo skoka adrenalina sišli s kuka i zadnjih 3 kilometra istrčali. Tog dana smo prešli oko 16 kilometara sa preko 1000m uspona.
Drugi dan plan je bio malo suroviji. Odlaskom kolima na Sedlo i odatle peške na Zeleni vir, preko Trojnog prevoja, i odustajanje od Bobotovog kuka, jer su ga taj dan Česi i Poljaci okupirali, trasa se menja prema Samaru, planinarskom domu na Škrčkom jezeru, Prutašu, prolazak kroz Ždrjelo i nazad na asfalt, kojim ima oko 3-3,5 kilometra do kola, što smo jednoglasno odlučili da pretrčimo. Taj dan smo pregurali oko 20 kilometra sa oko 1000m uspona i pošteno se umorili.
Ja sad iza sebe imam 5 dana žestokog napora, ali sam hteo maksimalno da iskoristim visinu na kojoj sam se nalazio i ostala tri dana usmerim ka trčanju, što sam i uradio. Zadnjih dana nije bilo treninga ispod 90 minuta od toga jedan na karti, jednostavno bih ustao nešto stavio u kljun i u kasu sa kumom jurcao po visoravni.
Na kraju sa 8 aktivnih dana i pređenih oko 120 km sa preko 2500m uspona, što trčanja, što planinarenja, kući s Durmitora vraćam se punog srca i još punijih pluća, ne mareći za propuštenim solenjem patke.
Vremena je bilo jer godišnji nisam tako reći ni načeo, a i para je ostalo, što je bitnije od onog prvog. Tako da je jedina solucija ostala, sve to potrošiti na nekoj planini. Bez oklevanja i pauzom od jednog dana posle povratka s mora uputio sam se onako uže familijarno na Durmitor, gde bi posle tri dana proširio tu familiju dolaskom sestre i naravno kuma Šarića.
Durmitor mi je već dosta poznat od ranije, što od trka, što od planinarenja, tako da je jedna od prvih stvari koje sam spakovao bila karta Durmitor-Crno jezero u režiji Mileta Stevanovića i sada već zaboravljenog Slavka Asaka.
Dok mi pojačanje nije došlo u prva tri dana sam uradio dva suva treninga i jedan na karti i mogu slobodno reći da je karta u vrlo dobrom stanji, jako zanimljiv teren, jednostavno milina trčati. Šteta što Crnogorci ne mare za orijentiring.
Po dolasku kuma i vreme se prolepšalo, pa smo odlučili da naredna dva dana iskoristimo za planinarenje, onako u brzom hodu. Najbliži vrh od smeštaja je bio Savin kuk tako da je on prvi i pao. Na Savin kuk vodi jedna staza i istom se vraća ili malo čupavijom nemarkiranom stazom sa druge strane, koju smo isprobali i sa malo skoka adrenalina sišli s kuka i zadnjih 3 kilometra istrčali. Tog dana smo prešli oko 16 kilometara sa preko 1000m uspona.
Ja sad iza sebe imam 5 dana žestokog napora, ali sam hteo maksimalno da iskoristim visinu na kojoj sam se nalazio i ostala tri dana usmerim ka trčanju, što sam i uradio. Zadnjih dana nije bilo treninga ispod 90 minuta od toga jedan na karti, jednostavno bih ustao nešto stavio u kljun i u kasu sa kumom jurcao po visoravni.
Na kraju sa 8 aktivnih dana i pređenih oko 120 km sa preko 2500m uspona, što trčanja, što planinarenja, kući s Durmitora vraćam se punog srca i još punijih pluća, ne mareći za propuštenim solenjem patke.
Нема коментара:
Постави коментар