Prošlog vikenda u još jednoj Vojvođanskoj lepojki pored Fruške Gore, Deliblatskoj peščari uputio sam se posle dužeg vremena na o-trku. To, posle dužeg vremena ostavilo je traga, što se vidi i po rezultatu. Ali svaki odlazak u peščaru oberučke prihvatam, valjda onaj stari osećaj iz Kiškunhalasa, Pirta, Boroke i Kunferherta ostavio je traga na duže vreme, pa ne marim koja je peščara u pitanju samo da se trči.
U trku sam ušao skroz dekoncentrisan, a tu dekocentraciju još više je podigla prva raskrsnica na koju sam naišao, jer mi je bila skroz nejasna i umesto desno ja odem levo i od tog trenutka kreću greške u dužem trajanju, takve odavno nisam imao. Dovoljno je da kažem da sam prvu kontrolu tražio 5 minuta više, a drugu 8 minuta više, posle koje sam se prepustio laganom trčanju kroz peščaru i uživanju u istoj. U nekim trenucima sam se toliko isključivao iz trke da sam pomišljao - kako nemam neki fotoaparat da uslikam ove predele, takvo razmišljanje je verovatno dovelo do toga da onih prvih 13 minuta grešaka ne budu i jedini, nego da se na kraju povećaju na oko 25 minuta, što je na kraju dalo rezultat od ravno 90 minuta provedenih na stazi. U tih 25 minuta ulazi i onih 5, što sam 15 KT tražio bezuspešno na mestu gde je nema, pa odlazak na 16 KT, da bih po overi 16 KT saznao od drugih da 15 KT ima samo na drugom mestu, pa onda ajmo Jovo na novo. Zato u naslov ovog posta ulazi i ono "Putešestvije". Ali nije sve tako crno-belo, što se tiče terena, on je fantastičan kao i mesto Čardak u kom sam prvi put bio. Sa takvim terenom i izletištem ove trke zaslužuju mnogo više jer imaju šta da ponude o-trkačima.
Нема коментара:
Постави коментар