Trka o kojoj ne treba puno pisati, jer se ne može opisati zato što se mora doživeti. Iako je najveći deo trke smešten u ruralnom delu Vojvodine gde sve vrvi od Bačvanskih seljaka nisam se tako osećao. Osećao sam se čak i bolje nego kad trčim kroz neki veliki grad, jer ovde sam na svakom koraku bio podržan aplauzom i povicima bodrenja kao i svi ostali takmičari, nije se razlikovalo ko je prvi, a ko poslednji, za te "seljake" mi smo bili svi isti.
Krenuo sam u grupi gde se trčao tempo od oko 4.10 po kilometru, što mi je odgovaralo, ali grupa je ubrzavala tako da su mi pobegli, a ja sam ostao na tom tempu od oko 4.10 koji je posle 6-7 kilometara poprilično bio mučan, ali ne i neizdrživ. Ubrzo sam sustigao dva konkurenta sa kojima sam lomio tempo i bogme ubrzao u poslednja tri kilometra, koje sam po ličnoj proceni išao sigurno ispod 4 minute. I na kraju na ciljnoj liniji rezultat 56.29, za čitava dva minuta brže nego prošle godine. Bio sam zadovoljan istrčanom trkom.
Posle trke su nas tako primili i ugostili kao da će nam to biti poslednja trka. Takvo gostoprimstvo se danas jako retko nalazi, zato ću nastojati da dobrim glasom hvalim Gajdobrane jer su to i zaslužili.
Iskren da budem plašio sam se samoga starta i te dužine od 13,5 kilometara, jer noseći se prošlogodišnjim iskustvom na plus 40 stepeni gde sam jedva završio trku nisam imao drugoga načina da priđem trci. Ali na sreću ovoga puta nas je sveti Petar pogledao i navukao oblake sa kojim je bilo prijatno trčati.
Posle trke su nas tako primili i ugostili kao da će nam to biti poslednja trka. Takvo gostoprimstvo se danas jako retko nalazi, zato ću nastojati da dobrim glasom hvalim Gajdobrane jer su to i zaslužili.
Нема коментара:
Постави коментар