Prošlog vikenda u glavni grad Slovenije, Ljubljanu, skupilo se ni više ni manje nego 17.000 hiljada ljubitelja trčanja. Moj odlazak na Ljubljanski maraton spada u okvir priprema za Evropsko prvenstvo u maratonu železničkih radnika koje se održava 2014. u sklopu Beogradskog maratona. Možda smo malo poranili što se tiče nekih priprema i provera, ali kada je o trošku firme i sirće je onda slatko.
Krenuli smo veče pred sam maraton sa planom da prespavamo u "kušetu" i da iz vagona krenemo na start, ali što smo bili bliže Sloveniji sneg je jače padao i pravio kolaps na slovenskim železnicama kao i kašnjenje nažeg voza koje je bilo sve veće i veće da bi se na kraju zaustavilo na 120 minuta. Stigli smo oko pola deset, što je samo sat vremena pred start, a čekalo nas je preuzimanje čipa i brojeva, presvlačenje i ono najgore, snaći se u svoj toj gunguli. Da ne pričam detalje našeg snalaženja, reći ću samo da sam u poslednju zonu ušao u 10.27, samo tri minute pred start. Pošto je nemoguće pustiti sve trkače odjednom, puštani smo po zonama, a pošto sam ja bio u poslednjoj, trku sam započeo oko 10.37.
Gužva je bila neverovatna, obilazio sam gde god sam mogao, lomio tempo, zapinjao, ali prvih 10-11 kilometara nije išlo drugačije. Trudio sam se da na 5 kilometara imam prolaze oko 21.30, ali to je bilo nemoguće, čak ni trčanje izvan puta, po bljuzgavici i trotoaru nisu davali rezultata, samo nervozu. Ali atmosfera koju Slovenci prave pored staze stvarno stavljaju trkača u dilemu da li treba biti nervozan.
Polumaraton sam završio za 95 minuta sasvim zadovoljno, ako se setim kako sam stigao uopšte na startnu liniju.
Šta reći na kraju, trčati Ljubljanski maraton je stvarno nešto posebno, uvek si u gužvi, uvek ima publike, uvek te neko iznenađenje čeka iza krivine, trka koja se trči u jednom dahu, stvarno sam oduševljen i nadam se još kojem odlasku na isti.
Krenuli smo veče pred sam maraton sa planom da prespavamo u "kušetu" i da iz vagona krenemo na start, ali što smo bili bliže Sloveniji sneg je jače padao i pravio kolaps na slovenskim železnicama kao i kašnjenje nažeg voza koje je bilo sve veće i veće da bi se na kraju zaustavilo na 120 minuta. Stigli smo oko pola deset, što je samo sat vremena pred start, a čekalo nas je preuzimanje čipa i brojeva, presvlačenje i ono najgore, snaći se u svoj toj gunguli. Da ne pričam detalje našeg snalaženja, reći ću samo da sam u poslednju zonu ušao u 10.27, samo tri minute pred start. Pošto je nemoguće pustiti sve trkače odjednom, puštani smo po zonama, a pošto sam ja bio u poslednjoj, trku sam započeo oko 10.37.
Gužva je bila neverovatna, obilazio sam gde god sam mogao, lomio tempo, zapinjao, ali prvih 10-11 kilometara nije išlo drugačije. Trudio sam se da na 5 kilometara imam prolaze oko 21.30, ali to je bilo nemoguće, čak ni trčanje izvan puta, po bljuzgavici i trotoaru nisu davali rezultata, samo nervozu. Ali atmosfera koju Slovenci prave pored staze stvarno stavljaju trkača u dilemu da li treba biti nervozan.
Polumaraton sam završio za 95 minuta sasvim zadovoljno, ako se setim kako sam stigao uopšte na startnu liniju.
Šta reći na kraju, trčati Ljubljanski maraton je stvarno nešto posebno, uvek si u gužvi, uvek ima publike, uvek te neko iznenađenje čeka iza krivine, trka koja se trči u jednom dahu, stvarno sam oduševljen i nadam se još kojem odlasku na isti.
Нема коментара:
Постави коментар