Boga oca sam istumbao (više na svoju štetu) da odem na drugi dan takmičenja Beograd open koje se ove godine održalo na terenima Babe i tako sam sebi otvorim sezonu o-cirkusa za ovu godinu.
Babenius, kako je ovaj rudokop dobio ime, je mesto starog rimskog rudnika olova, srebra i gvožđa. Cunjajući saznao sam, da je rudnik bio aktivan za vreme cara Trajana i bio glavni snabdevač pomenutih ruda u vreme Rimskog carstva. Kopači verovatno nisu ni slutili da pored vađenja rude rade još jedan posao za buduća pokolenja, prave jedan od najboljih terena za orijentiring trke.
Naravno, leptirići i nestrpljenje koje je vladalo u meni zbog prve ovogodišnje trke bili su neopisivi, pogotovo što tokom marta trka nije bilo, a naviklo se da bude, pa su se u iščekivanju osećaji pojačali do maksimuma. To baš i nije poželjno, jer u gomili osećanja ume i te kako da se pogreši, jer se trči srcem, a ne glavom, a teren na kom sam se nalazio bio je idealan za tako nešto.
Pošto sam ukrotio osećanja pre starta, uzeo sam kartu i krenuo lagano, korak po korak, rupu po rupu, dok se ne zalaufam. I zapravo je funkcionisalo, prva, druga KT, na trećoj KT već me drmaju leptirići i grešim minimum 4 minute. Po završetku trke i analizom staze sa svojom konkurencijom utvrđujemo da smo svi isto grešili i odlazili previše ulevo. Sumnjam da je karta neispravna, ali postoji neka priča vezana za ovaj teren. Naime, pošto je rudokop prepun rude, olova, srebra i gvožđa u nekim delovima terena igla kompasa odoleva severu, jer snabdevača magnetne sile ima bliže, pa hoće u nekom trenutku da odvuče crvenu kazaljku busole levo ili desno po koji stepen. Moguće je da se baš to desilo kada smo bukvalno svi do jednog otišli levo u odnosu na kontrolnu tačku ili smo jednostavno bili mufloni u tom trenutku. Posle treće KT na kojoj sam imao grešku, retko koju KT sam našao ispravno. Imao sam pravac, razmišljao o severu, pratio teren, koliko se takav teren može pratiti, ali ulaskom u krug KT na 50 metara jednostavno ih nisam pronalazio iz prve. Uvek bih se muvao tu okolo i tek posle 20-30 sekundi bih je našao. U trčanju sam bio konstantan, ali mi noge nisu naviknute na šumsku podlogu. Trčalo se preko zime po asfaltu i ataru, ali po šumi, ne. Rezultat je dodatno mučenje i premor u nekim delovima trke, ali brz oporavak od premora mi govori da sam u solidnoj formi, kao i rezultat: prvo mesto. Stazu od 7700m sa 460m visinske razlike prešao sam za 73 minute i osvojio prvo mesto drugog dana Beograd opena. Na žalost rezultata nema jer nisam učestvovao prvog dana, ali nagoveštaj dominacije u mlađim veteranima za ovu sezonu je prisutan.
Sledeći vikend nas očekuje trka na terenima meni drage Fruške gore. Na karti Ciganski logor u organizaciji kluba iz zapadnog Srema, OK. Neštin. Već znam da ću morati iz noćne smene direkt sa stanice u prvi boks i hemijsku olovku zameniti busolom, a crvenu kapu znojnicom, saobraćajni dnevnik orijentiring mapom, cipele butonkama i opet, po ko zna koji put na svoju štetu.
Нема коментара:
Постави коментар