Kros Srema

    Rekoh, da pomenem. Kao i prošle godine pred Stražilovski kup mor'o sam otići s one strane Fruške gore na kros Srema. U okviru istog održava se i prvenstvo za aktivne železničke radnike u kom kolektivu, da ne kažem gigantu, ja radim. Iskreno da kažem konkurencija u toj kategoriji je poprilično jadna, sem jednog trkača veterana, Dragana Ćirića kojem skidam kapu, jer je pred penzijom, a prošle godine je trčao svoj najbrži maraton za 3 sata i 9 minuta. Ali na krosu se trčalo bednih 2 kilometra sa oko 15-18m visinske po krugu gde je, naravno, trebalo imati brzinu. Mislio sam da je imam malko više od pomenutog kolege, što se na kraju i ispostavilo. Ali bih pomenuo jednu trkačku poslovicu "Brzina se gaji, a izdržljivost se stiče." U cilj sam utrčao 6-7, a od željosa prvi sa vremenom 8.05, mislio sam da ću trčati ispod 8 minuta, ali teško.
   To je to, sutra valja poraniti pa sa papira preneti u šumu sve što treba, da bude kako smo zamislili. Vidimo se na Stražilovskom kupu.

Kada Sremuš zalista

   Kada ugreje prvo sunce i šuma počne da se budi i lista znam da u zapadnom delu Fruške gore drugari po karti i kompasu, ali i po dobrom Neštinskom vinu spremaju na pitomijem delu gore o-trku.
   Već na poslednjoj krivini prema Rohalj bazi videlo se kako dimi iz kotlića što je i bio znak da smo stigli. Na tom terenu sam trčao još kao pionir, čini mi se 95' , 96' i dobro ga poznajem, mislim da po kvalitetu terena dosta dobro parira našem manastiru Beočin, ali samo kao teren za razliku od kvaliteta crtanja, pogotovo oko elitne 5KT, gde su manje više svi elitni trkači imali greške, a ja po najviše, gde sam bespotrebno izgubio 5 minuta i sa još nekoliko usputnih grešaka zbir nepotrebnog vremena sveo se na nekih 6-7 minuta, mada sam, moram priznati uzivao, neštinske trke su iz godine u godinu sve kvalitetnije i bolje još kada bi spojili Bazu sa Ugljarom imali bi teren za narednih 10 godina, ali o tom potom, da se vrnem na dešavanje posle trke. Ono što se dimilo u početku nismo probali, ali smo probali kobasice od ribe i toga ima, i to domaće kod Joce prangije gde smo i svratili da proslavimo veteranskog asa Boru koji nije mog'o pobeći od svojih emocija prema Neštincima i njihovom vinu gde je i ost'o, al' je pre nas doš'o kući gde smo ga i sačekali i nastavili život u laganom ritmu.
  Sledeće nedelje je naš kup, Stražilovski na Andrevlju, potrudli smo se da bude kao predhodnih godina kako i priliči i nadam se da će trkači uživati u dolini Kestena tražeći svoj cilj.

Trofej Novog Sada

     I posle zakasnele zime orijentiring se vraća na padine Fruške gore, gde je i otvorena ovogodišnja sezona o-trka u Srbiji u organizaciji orijentiraca iz Novog Sada.
     Iskreno da kažem, jedva sam čekao da uzmem kartu i da jurnem u sportskom duhu u nove okršaje sa drugim elitašima. Adrenalin i startna groznica su stvarno bili na vrhuncu pred sam start da bi se sve to drastično srozalo kada sam pogledao kartu u poslednjem boksu. U početku sam mislio da sam uzeo pogrešnu kategoriju, ali ne, pisalo je M21E, odmah sam u sebi rekao "pa ovo je kao neki Jocin i Borin trening na strmom Stražilovu kada sam počinjao sa orijentacionim krosom". Malo sam se o'ladio u tom trenutku, ali sam jurnuo iz sve snage, dok sam trčao imao sam lufta u glavi, pa sam razmišljao o svačemu, pa čak i o rečima koje ću denuti u ovaj post. Toliko o o-težini u jučerašnjoj trci.

    Pored kritika za koncepciju staze imam i reči hvale, jer svako ko se da u organizaciju trke to zaslužuje, jer ipak se sve to radi iz dobre volje,volontiranja i ljubavi prema sportu. I na kraju, hvala ti Frulja što sam još jednom obuo butonke.

Fruljovizija 2012.

  Kiša, sneg, sunce, vetar sve se to sabilo u tih 30-ak minuta trke koja se po ko zna koji put održala na Varadinskoj tvrđavi pod nazivom Novogodišnja trka. Iako na tvrđavi trčim po ko zna koji put, ona počinje da se ponaša kao neki Japanski auto, sve što ga više voziš on sve bolji, tako je i sa tvrđavom, posle svake trke osetim zadovoljstvo, bez obzira na rezultat.
  Trka je predviđena da bude u vidu skor orijentiringa, što je po meni najteži vid takve vrste trke na ovakvom terenu.

  Redosled overe KT: 31, 40, 41, 49, 48, 42, 47, 45, 46, 39, 38, 32, 50, 44, 37, 36, 35, 43, 34, 33.

  U poslednje vreme sam se dosta disciplinovao i trudio da treninge radim valjano uz još po koje kućne vežbe koje u kontinuitetu radim već dva meseca i ovo je bila odlična prilika da uporedim sebe sa drugima i saznam kako ću se ponašati u toku trke. U samu trku sam krenuo osrednjim tempom i kako sam više ulazio u trku sve sam jače trčao, kontrole su se nizale slobodnim izborom, u početku sam dobro birao, ali kako je trka sve više odmicala umor u predelu glave se osetio, pogotovo u izboru varijante poslednje tri kontrole. Ali i pored toga u improvizovani cilj utrčao sam kao prvi (34.02), pomalo iznenađen, kasnije prijatno iznenađen. Ali i ostali nisu puno zaostali, tako da smo svi u minut, dva završili trku.
  Naravno, prijatan osećaj ostaje kao i još jača volja za treniranjem i trčanjem.

"Ende" 2011.

          Došlo je vreme da se podvuče crta na kraju godine i da se saberu svi usponi, sve nizbrdice, svi zaveslaji i verglanja, kilometri i minuti. U protekloj godini sam učestvovao na oko 20-ak trka, što u orjentiringu, što u uličnim trkama(polumaratonima) i triatlonima. Treba podsetiti da sam bio član trećeplasirane štafetne ekipe u državnom prvenstvu, što je solidan uspeh. Nažalost u orijentiringu iz godine u godinu sve je manji broj kvalitetnih trka, pa otud i činjenica da sam ove godine učestvovao više na trkama za koje nisu potrebni karta i busola. Ostaje mi samo da se nadam boljim danima u orijentiringu, a do tada ću povremeno butonke menjati za klasične patike za trčanje. Ove godine sam uradio 188 trninga, gde sam utrošio 210 sati i 117597 kalorija i pretrčao 2008 kilometara. Solidne cifre. Između ostalog hoću da kažem ono zbog čega i pišem ovaj post, Srećna Nova godina i Božićni praznici svim posetiocima bloga, puno zdravlja i zadovoljstva u 2012 godini.
 
                     Vidi link:  http://www.dancingsantacard.com/?santa=514560

9. Eko-mačak polumaraton

      Magluština koja je danima harala i držala temperaturu ispod nule nije mi baš ulivala volju za bilo kakvom trkom, ako još uzmem u obzir da sam taj dan morao da pomeram svoje i smene kolega da bi nekako iz noćne smene izašao i taj dan bio slobodan. Ali želja za lupanjem srca, znojenjem, crkavanjem i teturanjem u poslednjim kilometrima do cilja gde me čeka pleme indijanaca sa lulom mira su jača od bilo koje zimoće i
neispavanosti.
  Tako je i to jutro bilo. Dok sam pakovao torbu začula se kumova truba "Jazz"-a za kojom sam istrčao iz kuće.Krenuli smo da pokupimo ostale polumaratonce našeg kluba, Boru i Dragišu.
   Srećni zbog jutra koje je obećavalo lep dan, jer magle nije bilo na vidiku, krenuli smo ka tom zadivljalom delu Novog Sada zvanog "Kamenjar" gde je i planiran start trke. Malo sam se iznenadio kada sam video da na poleđini startnog broja postoji čip i da će trka biti elektronski ispraćena, ali kasnije se ispostavilo da nam je taj silni digitalizam odložio start za sat vremena posle koga se organizator okreće ka analogiji tj. papiru i plajvazu.

  Trku sam planirao da istrčim za nekih 95 minuta tako što ću raspodeliti snagu i u istom tempu završiti sve, dok je Dragišin i Pekijev plan bio malo sporiji tempo. Trčalo se četiri kruga od po 5250 metara. Moji prolazi po krugovima 22.31, 23.15, 24.11, 23.46, na poslednjem okretu me stiže kum koji je ostao bez društva i poslednja dva kilometra cepamo kao da smo sad počeli i u cilj utrčavamo u stopu sa planiranim vremenom od 95 minuta.
 A sad po protokolu, prvo u zoo vrt pored kaveza sa lavovima i jelenima, a onda kod srndaća, svinje i ostalih jestivih životinja i štagod se nađe u bašti.

  Iako sam rekao da je sezona završena, iskrsla je ova trka sa kojom definitivno zatvaram 2011. godinu. Sad mi ostaje lagan kas preko zime gde ću pokušati da postignem bolju formu.

Ovaj vikend Fruska Gora

     Slobodan vikend koji se baš potrefio kada je planirana brdska trka na Glavici (subota) i prvenstvo Vojvodine na srednjim distancama na Iriškom Vencu (nedelja) naterali su me onako iz nocne smene da bez oklevanja u subotu ujutro napunim torbu i krenem putem opalog lišća ka Glavici. Možda će malo čudno zvučati, ali ranije nikada nisam učestvovao na brdskoj trci sve do sada. Staza je bila 4700m sa 280m visinske razlike po krugu, a za istrčanu trku moralo se preći dva kruga. Trku sam krenuo totalno opušteno jer je i sama trka  bila rekreativnog karaktera, ali i lepa provera sebe u odnosu na druge. Prvi krug sam istrčao za 29 minuta, dok sam u drugom krugu vremenski pao za neke 3 minute u odnosu na prvi i sa vremenom od 62 minuta završio na 9-oj poziciji od ukupno 20-tak trkača.

  Sutradan, Iriški Venac i pokrajinsko prvenstvo u orijentiringu  u režiji našeg druga Frulje gde je pored fizike koja je juče dominirala traženo poznavanje kojeg predmeta više. Dužina staze je za pravo čudo bila ista kao i juče 4700m sa 280m visinske.

Trku sam dosta dobro počeo i u odnosu na jedinog ozbiljnog konkurenta kuma Šareza kontrole sam brže pronalazio sve do 11KT koja je bila postavljena više 70-80m, a ja sam je naravno tražio tamo gde je ucrtana u karti, posle bezuspešnog bauljanja u istom mi se pridružuje i kum, tako da  se prednost istopila, a zajedničkim snagama pronalazimo kontrolu i rutinski završavamo trku. Na kraju vreme od 55.22 me stavlja na 2. poziciju dva i po minuta iza prvoplasiranog kuma i 11 minuta ispred trećeplasiranog Madjara.

  Sezona je za ovu godinu završena, jedino ako ne iskrsne nešto, ali planiram mali odmor, pa ponovo u kas sve do proleća i prvih trka.