Štafete 2013.

  Dok je poslednja Titova štafeta tog dana odlazila putem kuće cveća, mi smo kao štafeta Stražilova išli putem da se domognemo što boljeg plasmana na državnom prvenstu. Iako polako kucamo na vrata kategorije  čiji  članovi su verovatno bili u dilemi na koju ceremoniju otići, mi smo bili sigurni i otišli na onu pravu i opravdali utrošeno vreme.
 Štafeta koja više od deceniju u neizmenjenom sastavu trči, ovog puta je ponovila prošlogodišnji uspeh trećeg mesta, mada po rezultatima prve dve ekipe, mogli smo po mojoj proceni biti i prvi. Ali teško je da sva tri člana štafete istrče trku sa tolerantnim greškama što je kod nas jedina mogućnost da bi bili prvi, jer sva trojica smo više okrenuti privatnim stvarima i treninzi su iza nas, sada više trčkaramo u slobodno vreme. Mada i to trčkaranje ume sa iskustvom da bude dobra konkurencija.
  Teren više nego poznat, ali i zahtevan, pogotovo onaj deo posle vidne kontrole gde sam u organizaciji trka svog kluba, umeo da se zabrojim. Na svu sreću ovog puta sam ispravno brojao, što se ne može reći za klupske borce Dragišu i Šarića, ali ne zameram im i ja sam bio takav, i biću.

https://picasaweb.google.com/home

  Trku sam počeo greškom, ali ne velikom, posle toga sam vukao koliko sam mogao, mislim da na štafetama uvek trčim do poslednjeg atoma što nije slučaj kada su pojedinačne trke. Kontrole su stizale jedna po jedna, sa ne velikim greškama, sitne greške su počele posle vidne kontrole, raniji ulazak u šumu na 10. i ranije traženje 11. kontrole, ali sreća moja pa sam greške uvideo na vreme i ispravio. U cilj sam ušao zadovoljan, jer sam sa, čini mi se, sedmog mesta popravio na treće, gde smo i ostali.
 Posle trke se nismo zadržavali jer smo imali gomilu dece, ali i mom Davidu je valjalo da odspava jer ga je sutra čekala prva trka, doduše u kategoriji osam godina starijoj, ali neka se čeliči, posle će mu biti lakše. 

Dve trke u dva sata

   Iz naslova se moze videti moja skromna ludost kada je rec o hiperaktivnosti i voljom za avanturom.
  Drug Frulja je zakazao drugo kolo lige na Glavici i ispostavilo se da ono pada na isti dan kada i kros Srema na kojem se svake godine utrkuju aktivni železničari, a gde ja poslednje tri godine vodim primat.
 Odlučio sam da učestvujem na otvaranju o-sezone, ali i da pokušam odbranu najbržeg željosa u Inđiskoj leji. Iako su obe trke počinjale u isto vreme, zbog veće protekcije na Savinoj vodi odlučio sam da dan započnem
trkom u ravnom delu Srema. To što se na krosu trčalo skromnih dva kilometra i narvano što cela fešta krosa ne traje dugo omogućilo mi je da odem na obe trke.
 Na krosu Srema ove godinae za nijansu sam bio brži nego prethodne, ali magičnu minutažu ispod  8 minuta nisam uspeo da dostignem, od nje me je delilo nekih sedam sekundi, pa je na kraju rezultat glasio 8.07 i osvojeno prvo mesto u kategoriji železničara, a fino 4. mesto u ukupnom plasmanu. Po završetku trke maksimalno sam požurio stvari oko proglašenja i povratka tj. odlaska na drugu trku, treba da pomenem da mi je društvo na krosu Srema pravio dr. Bora.
 Iz Inđije sam krenuo negde oko 11.25 da bi u Karlovcima ostavio doktora, a pokupio Dragišu koji je kasnio, ali ne mnogo. Pošto sam u Inđiji prešao iz jedne opreme u drugu, ostalo mi je samo da izađem iz kola i otrčkaram do starta gde sam u 12.13 startovao.
  Odmah na prvom brdu osetio sam fine posledice od trke iz predhodnog sata, ipak i tih skromnih dva kilometra ostavile su traga na moju snagu i brzinu. Ali mogu reći da sam se lepo podsetio karte Savine vode, na kojoj sigurno nisam trčao 8-9 godina. Uz lagani tempo i sa greškama od oko 3-4 minuta trku završavam za 54 minuta, nije baš za pohvalu, ali sam ostvario plan tog dana.

  Da pomenem kada već pričam o  Savinoj vodi, da sam na tom mestu još sada davne '93. godine osvojio i svoju prvu medalju u kategoriji M13-14 u kojoj sam i počeo ovo što i danas traje. Od te '93. pa do danas nakupilo se 20 godina jurcanja po šumi sa kartom ili bez nje, sticanja poznanstava i produbljivanja starih, stvaranja novih priča i prepričavanja starih.

Fruljovizija 2013

 Poštovanje svim čitaocima, srećna Nova godina i Božić.
Pošto sam učestvovao u 4. kolu zimske lige, pa rekoh da napišem nešto na tu temu, a i red je, jel me nije bilo neko vreme.
 Sam naslov govori sve, trka je održana na Petrovaradinskoj tvrđavi pod dirigentskom palicom druga Frulje.
 Iako sam i u prošlim postovima imao samo najlepše reči za trke na tvrđavi ovoga puta bih pomenuo da je velika šteta što takav teren nije iskorišćen za neku jaču trku, mada sam na tu temu zakasnio najmanje 5 godina, ali plašim se da to ne bude i sa centrom Novog Sada i Dunavskim parkom. Mala sugestija, ali i otvoreno mišljenje za buduće organizatore prvenstva jugoistočne Evrope.
 A sad malo o trci, iako je start kasnio očekivano, to nije uticalo na mene. Od prvoga trenutka kada sam uzeo kartu išao sam nogu pred nogu sigurno 15 sekundi dok nisam skontao kako do 1. kontrole doći, stvarno dilema je bila velika, pogotovo posle duže pauze bez karte. Ali sam otišao kroz tvrđavu umesto okolo bržim, ali dužim putem. Snage koliko sam imao, imao sam, iskreno nikada od kako sam počeo da trčim nisam osećao ovaku bezvoljnos za kasom i treninzima, nadam se da će me proći, mada i krkanluk za vreme praznika se oslikao lepo sa  2-3 kg, naravno više.
 U toku trke sam se trudio, što mislim da mi je i donelo ovaj rezultat, da kartu gledam uvek unapred, kada bi bio na sigurnih 100 do 150 metara do kontrolne tačke ja sam to vreme koristio i gledao kako napasti sledeće dve kontrole. Kartu ne mogu da okačim na post jer sam u toku trke tako zviznuo i to na ravnom delu dočekavši se na ruku u kojoj sam držao kartu i skroz je iscepao.
 Ne verujem da ću učestvovati u još kojoj zimskoj ligi, a i na trkama koje predstoje teško da će biti onih koje su dalje od 100 kilometara od moje meke. Držaću se moje strme, guste, zaparložene, ufurnjale, obrasle kupinom Fruške gore, jer kako godine prolaze imam osećaj da sam joj veliki dužnik.   

2. Planinska trka Glavica 2012

   Rekreativna, trening, takmičarska planinska trka održana je prošlog vikenda na grebenima Fruške gore oko Savine vode. Trka se održava drugi put i mogu reći da se kreće uzlaznom putanjom, po organizaciji, a i po broju učesnika. Trčalo se dva kruga od po 4800m sa 290m visinske razlike po krugu, za razliku od prošle godine ovoga puta smo išli u suprotnom smeru i po meni mnogo boljem smeru.

  Na trci su pet članova branili boje orijentiring kluba "Stražilovo", Bora u veteranima, a Čava, Peki, Dragiša i ja u seniorima. Moram reći da sam na prošlogodišnjoj trci crkao odmah u prvom krugu, dok sam ove vukao oba kruga maksimalno, što se vidi i po rezultatu koji je bolji za tri minute nego prošlogodišnji.
 Trku sam istrčao za 59.07 i zauzeo 6. mesto, što mene sasvim zadovoljava, ali moram pomenuti da u prvih šest mesta tri su pripala OK"Stražilovu", 3.Pekiju (čestitam) i 4.Dragiši, što govori da se seniori iz Stražilova, koji uveliko kucaju na veteranska vrata, još ne daju.
  To je to, vidimo se sledeće godine.

Ljubljanski maraton

 Prošlog vikenda u glavni grad Slovenije, Ljubljanu, skupilo se ni više ni manje nego 17.000 hiljada ljubitelja trčanja. Moj odlazak na Ljubljanski maraton spada u okvir priprema za Evropsko prvenstvo u maratonu  železničkih radnika koje se održava 2014. u sklopu Beogradskog maratona. Možda smo malo poranili što se tiče nekih priprema i provera, ali kada je o trošku firme i sirće je onda slatko.
 Krenuli smo veče pred sam maraton sa planom da prespavamo u "kušetu" i da iz vagona krenemo na start, ali što smo bili bliže Sloveniji sneg je jače padao i pravio kolaps na slovenskim železnicama kao i kašnjenje nažeg voza koje je bilo sve veće i veće da bi se na kraju zaustavilo na 120 minuta. Stigli smo oko pola deset, što je samo sat vremena pred start, a čekalo nas je preuzimanje čipa i brojeva, presvlačenje i ono najgore, snaći se u svoj toj gunguli. Da ne pričam detalje našeg snalaženja, reći ću samo da sam u poslednju zonu ušao u 10.27, samo tri minute pred start. Pošto je nemoguće pustiti sve trkače odjednom, puštani smo po zonama, a pošto sam ja  bio u poslednjoj, trku sam započeo oko 10.37.

 Gužva je bila neverovatna, obilazio sam gde god sam mogao, lomio tempo, zapinjao, ali prvih 10-11 kilometara nije išlo drugačije. Trudio sam se da na 5 kilometara imam prolaze oko 21.30, ali to je bilo nemoguće, čak ni trčanje izvan puta, po bljuzgavici i trotoaru nisu davali rezultata, samo nervozu. Ali atmosfera koju Slovenci prave pored staze stvarno stavljaju trkača u dilemu da li treba biti nervozan.
  Polumaraton sam završio za 95 minuta sasvim zadovoljno, ako se setim kako sam stigao uopšte na startnu liniju.
  Šta reći na kraju, trčati Ljubljanski maraton je stvarno nešto posebno, uvek si u gužvi, uvek ima publike, uvek te neko iznenađenje čeka iza krivine, trka koja se trči u jednom dahu, stvarno sam oduševljen i nadam se još kojem odlasku na isti.

Štafetno '12, Babe

   Ove godine štafetno prvenstvo odigralo se na već  poznatim terenima Babe, gde sam ja ove godine prvi put. Karte se nisam latio najmanje šest meseci, kao i moja prva i treća štafeta, Petar i Dragiša, ali uzbuđenju koje donosi štafetna trka nismo mogli odoleti, tako da smo doneli odluku da  budemo deo prvenstva. Taktiku nismo menjali, stara dobitna kombinacija je i ovog puta dala rezultata, a to je Peki prva izmena, ja druga i Dragiša treća.
  Malo se i ponosim kada pišem sve ovo, jer mislim da smo mi retka štafeta koja je potekla iz iste škole, iz istog kluba i grada, i štafeta koja u neizmenjenom sastavu traje oko 10 godina, sem uskakanja Čave, zbog odsluženja vojnog roka i naravno štafeta koja je uvek dobra konkurencija drugima.
  Ovog puta trka je bila zanimljivija od ostalih štafeta do sada, jer se na vidnu kontrolu dolazilo dva puta i samim tim uzbuđenje je bilo duplo veće, a i sama trka je mogla detaljnije da se prati.
  Naša štafeta se dosta dobro držala, Peki je izmenio sedmi, ali ne sa velikim zaostatkom, dok ja menjam četvrti, ali pravim mnogo veći zaostatak i Dragiša utrčava u cilj kao treći. Kod mene je bila straobalna greška  na 3. kontroli, gde sam permutovao livadu na kojoj je friško isečena šuma za livadu ispod koje je kontrolna tačka. Posle 7-8 minuta dolazi još takmičara sa istom greškom i junački je konačno pronalazimo, ali ja tek posle 12 minuta, bez ikakve volje, psihe, snage, nastavljam dalje. Nisam hteo da jurcam, to bi me odvuklo u još veći ambis, ostao sam na istom kasu. Do kraja trke imao sam još par svarljivih grešaka, ukupno možda 4. minute, ali džaba, kada usereš na početku trke nema oporavka. Malo mi je laknulo kada sam izmenio četvrti sa šansom da ipak možemo imati treće odličje.

    I na kraju sve se dobro završilo kada je Dragiša utrčao u cilj kao treći. Ipak "old school" kako nas je organizator prozvao prilikom dodele medalja i dalje će biti tu negde, spremna za još koji uspeh. 

ADA ADVENTURE CHALLENGE

    Još kao klinac gledajući avanturističke trke na eurosportu imao sam želju da budem učesnik jedne od njih, ali svi znamo u kakvoj zemlji živimo, pa je sve to ostalo na tim željama. Ali, pre dve godine videlo se svetlo na kraju tunela, neko se dosetio da napravi Adventure Race na Tari. Odlično mesto za odličnu trku. Pun adrenalina dočekao sam trku  sa svoji kumom u timu Stražilova, ali odmah po dolasku razočaranje je bilo na pomolu, a u toku trke se samo povećavalo da bi na kraju bio totalni debakl organizacije. Ali ovoga puta nije bilo ni blizu tome. Belac nošen iskustvom sa takvih trka donosi pravu odluku i organizuje odličnu trku na Beogradskoj adi gde sam unapred znao da ništa ne može da bude loše. Problem je bio u tome što ovoga puta nisam imao starog partnera, koji odlučuje da na trci učestvuje u mix timu sa Katicom, a meni prepušta Dragišu, koji u poslednjem momentu odustaje zbog ličnih obaveza, a ja ostajem u neobranom grožđu gde mi jedino ostaje da zovem organizatora i raspitam se da li ima neki slobodni avanturista. Kroz dva sata dobijam pozitivan odgovor i konačno Stražilovo ima tim, ali veče pred samu trku partner za trku odustaje, ali je ispao fer i našao adekvatnu zamenu, Srđana Stankovića. U jednom trenutku sam pomislio da je za mene Adventure Race počela odavno kada se setim kroz šta sam prolazio tražeći osobu za tim.

   Sam start trke počeo je dosta rano u 8.45, iz vode smo izašli obojica u razmaku od oko 10-ak sekundi i ukupno treći

.
Mtb smo voštili maksimalno sa po kojom greškom, ali vrhunac je bio kada Srđan nailazi na ekser i buši gumu, ali sreća u nesreći, da se to sve dešava na 100 metara od bicikl servisa i uz molbu majstor menja gumu bez po reči i novca, ali vreme ide, kao i takmičari koji su bili iza nas, tu gubimo oko 10 do 12 minuta. Posle vožnje bicikla sledio je orijentiring. Unapred sam znao da moj partner nema snage za neko brže trčanje što je i sam potvrdio, ali moram priznati da se muški držao. Pri kraju o-dela trke umor sustiže Srđana, gde već pravimo češće pauze hodanjem

.
Na kraju moja malenkost bez iskustva penje se na veštačku stenu kao i Srđan i tu dolazi kraj finih muka. Na kraju zauzimamo šesto mesto sa zaostatkom od 27 minuta za prvim i samo 14 minuta za trećim, posle toga ostaje bezveze osećaj kada se pomisli na onaj ekser u gumi.
   Svaka čast za organizaciju, meni se dopalo. Nadam se da je ovo početak buđenja ovakve vrste trka i da će sledeće godine biti još bolje i više učesnika.