10. Beograd open - Lipovička šuma 2019.

 Lipovička šuma, početak 1993. godina je period kada sam prvi put otišao na takmičenje i u svoje ruke uzeo kartu i busolu, tako da ova šuma nadomak Beograda ima poseban značaj u mojoj o-trkačkoj karijeri. Virus kojim sam se tada zarazio i dalje mi je u krvi, on je neprepoznat od strane medicine i ima totalno suprotne karakteristike od svakodnevnih virusa. Ovaj, moj virus me tera da ne stanem, da svaki slobodan trenutak boravim u šumi, čini me vedrim i nasmejanim. 

 Sad bih se vratio u jučerašnji dan. Dugo očekivana karta Lipovičke šume konačno je urađena od strane Dejana Avramovića. Zanimljivo koncipirana staza izvukla je maksimum iz takvog terena i učinila trku dosta zahtevnom. Moram priznati da sam se pred sam start trke ohladio, a toliko sam se prethodnih dana zagrevao za ovu trku. Došlo je do nekog zasićenja, jer ovo mi je četvrti uzastopni vikend gde sebe vodim ka karti i busoli, trkam se, analiziram - aprilska virusna infekcija. Dužina staze od 8500m sa visinskom razlikom preko 400m daje određeni respekt, da se u trku uđe sa određenom dozom opreza.

Startovao sam, po uzimanju karte vidim da je većinskim delovima zelena, što govori da će se teren teško prepoznavati, da ako se ne uspori pred KT može lako doći do grešaka, da će fizičko kretanje kroz takav gustiš biti teško. Do prve KT sam išao putem koliko se moglo, da steknem osećaj i sigurnost, nisam bio baš precizan, ali sam došao do novih saznanja, da se putevi u šumi teško uočavaju. Sa dovoljno informacija posle prve KT krećem u trku, ali odmah padam zapevši za neku kupinu koja je bila jača od mog trzaja noge, busolom cepam kartu. Kontrole se nižu, trudim se da primenjujem sve ono čega sam se setio s početka trke i to za sad funkcioniše. Šuma je u nekim delovima oko kontrolnih tačaka toliko bila gusta, više olistala, pogotovu oko 15KT da sam mogao zapeti za stalak na kome stoji KT ne videvši je prvo. Posle 18KT osećam umor, češće zapinjem i teturam se, teško se vraćam u ritam, sreća što do kraja ima još jedna kontrolna tačka. Utrčavam u cilj sa vremenom od 84 minuta. Kasnije saznajem da sam prvi i to ne sa malom razlikom od drugoplasiranog, cirka 18 minuta. Ispostavilo se da smo samo Sava Lazić, pobednik u elitnoj kategoriji i ja išli ispod 10 minuta 

po kilometru. Fin podatak.

 

Do proglašenja odlučujem da raširim šatorsko krilo i legnem, graju oko sebe blokiram, pogled mi se gubi u krošnjama hrasta lužnjaka. Lipovička šuma 1993-2019, bronzana svadba mene i orijentacije. Na pola puta sam do srebrne i na trećini do zlatne. Ovo je očigledno jedini trnovit put koji prija.

Andrevlje, Despotovac, Bela reka - Prvenstvo države na dugoj distanci 2019

  Činjenica je da groznica ne jenjava bez obzira u kojim ste godinama kada je reč o početku sezone u orijentiringu. Prvo kolo lige Srbije zakazano je na Andrevlju, jednom od najlepših izletišta nama drage Fruške gore. Preko zime se treniralo, pa je dilema uvek ista: Da li na srednjoj distanci trčati u eliti ili u svojoj, mlađeveterenskoj kategoriji. U poslednjih nekoliko godina mlađeveteranska kategorija-M35 se nekako izgradila i sada su u njoj svi bivši elitaši ovog našeg sporta, konkurencija je na visokom nivou. Tako da je odluka pala da se ostane tamo gde ti je po godinama mesto.

 Sezonu sam otvorio odlično, pobedom u prvom kolu, dva minuta ispred bugara Todorova i četiri minuta ispred trećeplasiranog Dejana Avramovića iz AOK Košutnjak. 

azimut je bio konstantno u upotrebi

 Drugo kolo lige Srbije i Prvenstvo države čekalo nas je narednog vikenda na dvodnevnom takmičenju u samom Despotovcu i njegovoj okolini.

Prvi dan, sprint. Tu nema puno da se priča. Ščepaš kartu i trčiš koliko te noge nose. Brzo se razmišlja i još brže trči. Greške su sitne, mere se sekundama. Tako sam izgubio prvo mesto za samo jedan sekund od bugara Pedeva i pobedio trećeplasiranog Avramovića za 23 sekunde. Čupavo nema šta.

Despotovac 1. dan

Drugi dan trke, Bela reka. Teren poznat samo po obliku, vrtača do vrtače slične kao jaje jajetu. Ako se permutuje jedna rupa sa drugom možeš samo sesti i plakati. Permutacije je bilo, ali sam se nekako i snalazio. Istina, u nekim trenucima stvarno nisam znao gde sam, ali i odabir loše varijante na dužini između 4 i 5KT, koštao me je šampionske titule. Ali to se dešava. Gorak ukus mi je ostao zbog 10KT od koje sam bio 5m udaljen, ali se jednostavno nije dala videti. Srljao sam levo-desno, gore-dole, skidao azimut sa panja, ali ništa. Sama manja vrtača u kojoj je kontrolna tačka, nacrtana je van gustiša, što mi je i bio objekat traženja KT, ali u šumi ta vrtačica nalazi se duboko u gustišu. Po logici šta bih ja tražio u gustišu ako po karti tamo nema ništa. Grupna analiza karte koja je usledila posle trke pokazala je da su i ostali imali dileme na tom mestu.

Bela reka 2. dan

 Na Državnom prvenstvu, klub Stražilovo među pionirskim kategorijama je briljirao. Mlađi pioniri David Petrović i David Husag uzimaju zlato i srebro. Među mlađim pionirkama Mirjana Popović dominira i osvaja prvo mesto. Dok stariji pioniri Janko Živkov i Srđan Popović osvajaju zlato i bronzu.

U povratku u šali sam rekao, pa samo u mojoj ulici ima dva šampiona i jedan vicešampion. Janko, David i ja, kao najlošije plasiran od nas trojice. Biće nešto od nas, tj. od njih.

Boroka kup, jesen 2018.

 Bilo je rano, krenuli smo sa parkinga preko puta karlovačke železničke stanice tačno u 6h. Graja u kolima se postepeno povećavala kako je sunce izlazilo, klinci su se razbuđivali. Osetili smo da nas već hvata startna groznica. Počeli su vicevi, šale, zezanja, retko ozbiljnih tema. Kako da ih bude kada u kolima vozači (Šarić, Petrović) imaju godina kao svi njihovi saputnici zajedno. U jednom trenutku sam se setio, poređenja radi - ,,dva pulina i stado ovaca". Otprilike tako smo izgledali.

 Stigli smo. Prvi dan, sama trka bila je u senci "Pigfestivala"koji je iz godine u godinu sve posećeniji i veći. To je tradicionalna manifestacija gde vrsni Mađari spremaju svoja jela isključivo od svinjetine i to friško zaklane. Stomak krči od onog trenutka kada noga iz kola kroči na pesak Kiškunsagijevog nacionalnog parka. No, moralo se suzdržati, makar do zavšetka trke prvog dana.

Podigao sam startninu, saznao neophodne informacije, postrojio ovčice i obavestio ih o startnim vremenima, terenu koji ih čeka i dao po neki savet čega da se pridržavaju. Posle toga, došao je red na glavnog pulina da se sabere, presliša, čulo mirisa blokira, jer će mu u suprotnom šećer pasti, a onda ništa od trke.

Od ranije znam da prvog dana u kleki uvek trčim mnogo lošije od drugog. Iako sam se trudio da budem fokusiran, jednostavno kad uzmem kartu, toliko se uspalim da se ponašam kao neki početnik. Bez malo što ne trčim za drugima, sa mislima u glavi, da baš taj trkač ide na moju kontrolnu tačku, što je čista budalaština. Do prve kontrolne tačke koja je bila udaljena od starta više od kilometar izdešavalo se sve što ne treba. Od okretanja karte, konstantnog neznanja u prvih 500m gde se nalazim, loših varijanti, itd. Na žalost takav početak me je pratio kroz celu trku, bukvalno kao da sam sa povezom preko očiju trčao. Rezultat od 73 minuta za stazu od 6900m je poražavajući. Zaostatak za prvim trkačem je bio oko 12 minuta.

prvi dan

Gorak ukus lošeg trčanja pod hitno se morao promeniti ljutim kobasicama friško ispečenim, turšijom i mustarom. Raspoloženje se menjalo kako se stomak punio.

U salu smo se smestili među prvima, problem sa strunjačama sam rešio odmah pozivajući neumornog Deneš Zoltana, peščarsku lisicu, koji je ,,kriv" za svaki naš dolazak ovde. Klinci su dobili slobodno vreme, a ja sa kumom analizu trke.

Drugi dan je svanuo. Iako spavanje u sali nije baš potaman, barem meni koji sam rastrojen noćnim radom, pa me svako tuđe meškoljenje budi kao i hrkanje, ipak sam se solidno odmorio.

Protokol se ponavlja od juče. Postrojavanje, podsećanje kad ko startuje, deljenje neophodnih informacija...

Start je drugog dana bio udaljen 1900m, tradicionalno za mađarske trke. Presvukao sam se i tempirao da 10-ak minuta dođem pred svoj start. Priču sa drugima sam ograničio, tako reći zabranio sam sebi govoriti. Gorak ukus od juče me je terao na takvo ponašanje, jednostavno kobasice nisu bile dovoljne da ga speru, jedino dobro istrčana trka mogla je sprati pomenutu gorčinu.

                                          kleka triptih

Znoj je počeo curiti sa čela, što je govorilo da sam se dovoljno zagrejao, takav sam ušao u boksove uzeo kartu i jurnuo kroz leje crnih borova. Prva kontrolna tačka je bila u kleki, nije laka. Govorio sam sebi:,,ne jurcaj, nađi siguran objekat i odbij se od njega, po odbijanju, prati šta ti dolazi pod nogama i i ispred očiju." Našao sam je iz cuga. Druga KT je takođe u kleki, recept pronalaska prve kontrolne tačke ponavljam u sebi. Druga je nađena iz prve. Noge su se razvezale, retko kad me je taj osećaj nosio kroz trku. Jurcao sam kao pomahnitao, ali i usporavao tamo gde je trebalo. Kontrolne tačke su se ređale, sa minimalnim greškama. Na 14kt gubim koncetraciju i skrećem sa pravca, ali to brzo otkrivam i vraćam se tamo gde sam hteo biti. Na dve trećine trke znao sam da ako nastavim ovako medalja mora pasti. 

Po očitavanju rezultata na cepki je pisalo pobedničko vreme, ali to je bilo tog momenta, mnogi trkači još nisu stigli. Dopamin se lučio, zadovoljstvo se širilo, najviše kroz vedrinu.

drugi dan

Po izlasku konačnih rezultata, skočio sam sa jučerašnjeg šestog mesta na prvo i to sa slatkom prednošću od 30 sekundi u odnosu na drugog. Sam sebe sam iznenadio.

 Stražilovčani su bili solidni na ovoj trci. Devojke odlične, dok muški deo mora još patika da pocepa trenirajući. Mnogima je ovo bila prva trka na ovako teškom terenu. Jedinstveno iskustvo dobijeno ovde služiće im za dalje trke. 

Čekajući proglašenje razbalcali smo partiju klikera, u tom trenutku prestaje hijerarhija pulina i ovaca, svi smo isti. Po završenom proglašenju sedamo u kola, ovog puta ostaće mi više miris kleke u nosu nego friških kobasica.

Državno štafetno prvenstvo 2018 - Bela reka

Kraški predeo istočne Srbije, obronak severnog Kučaja bilo je mesto gde su vrtače proteklog vikenda zadavale muke trkačima orijentiringa iz pet zemalja regiona i Evrope. Dva dana, koliko je trajalo ovo međunarodno takmičenje koje nosi naziv Prvenstvo metropola jugoistočne Evrope činilo je, prvi dan, trku za Svetsku rang listu i drugi dan, Štafetno prvenstvo države. 

Meni je bio bitniji drugi dan, ali moram pisati o oba.

Pre svega, predeo i mesto gde se trka održala je jednom rečju prekrasan. Iza takvog okoliša ne može se kriti teren koji je loš i monoton za orijentiring, a pritom je karta odlično reanbulisana. Unapred sam znao da je teren prepun vrtača koje liče jedna na drugu kao jaje jajetu i da ih je i te kako lako permutovati u toku trke. 

Prvi dan koji je bio rezervisan za trku WRE (svetsku rang listu) gde je organizator dužan da pre zvanične trke organizuje model trku, istu sam iskoristio kako bih navikao oči na kartu i osećaj za teren koji me čeka. Karta veličine razglednice nosila je na sebi obrise 5-6 vrtača. Pronašao sam tri kontrolne tačke brzim hodom, ne trčanjem, da što više upijem maštu crtača i terena koji je predstavio. Dok sam koračao, teren mi se nikako nije poklapao sa onim štoje bilo nacrtano na karti. Tako je model trka više odmogla nego pomogla i pomalo me uplašila. 

U blagom strahu, jurnuo sam ka startnoj prizmi koja je od starta bila udaljena čak 350m blago uzbrdo. Na prvoj kontrolnoj tački pravim grešku jer idem kroz gustu šumu azimutom, umesto putem okolo na 1KT i gubim dva minuta koja me koštaju medalje. Ostale kontrolne tačke pronalazim više-manje tačno, sem jedne pred kraj gde takođe gubim dva minuta. Stazu od 3900m/160m prelazim za 39 minuta i zauzimam 4. mesto.

prvi dan

Posle prvog dana, osećaj neophodan za sutra se polako pojavio i delimično iskristalisao što me veseli, jer sutra sa još dva klupska druga, rame uz rame, trčim u seniorima i branim vicešampionsku titulu od prošle godine i kao prva izmena nosim popriličan teret.

Drugi dan budim se sam još u 5h, opterećen zbog trke, ali i zbog profesionalnih obaveza koje me čekaju te večeri na glavnoj ,,štajgi'' Novog Sada.

Vraćamo se na mesto od prvog dana, crvenim makadamom. Start/cilj je malo niže u odnosu na juče. Po izlasku iz kola već me žmarci hvataju, prvo oko stomaka, a kasnije po celom telu.
Organizator prve izmene ređa na startnu liniju, svakog ispred svoje karte. Oseća se nervoza. Start je. Uzeo sam kartu i jurnuo iz sve snage ka prvoj. Za razliku od drugih ja sam je prvi video, verovatno slučajno sa nekih 200m i vrtaču koja me je delila sa njom sečem ranije i odmah iza Bugara Todorova 2 sekunde overavam istu. Zadihan sam kao parnjača, već mi je teško. Posle treće kontrolne tačke se stabilizujem fizički, dok sam tehnički fokusiran kao lovački ker. Kontrole se ređaju, mimoilazim se sa najboljim trkačima, što mi govori da sam tu u vrhu, sa vodećim, to mi daje motiva, iako gledajući sa strane, oni mnogo lakše trče od mene. Na 7KT, prva izmena OK. Čelika, Željko Ćorić me odvalči ka mojoj 8KT gde pretrčavam 7KT koja je na 150-200m pre 8KT. Ćorić overava svoju KT, a ja psujući vraćam se na svoju 7KT. Posle toga, moral pada kao i osećaj snage. Posle tri kontrolne tačke, polako se vraćam, ali više ne vidim favorite prve izmene oko sebe. Izlazim na vidnu KT, Dragišu prvog čujem kako me bodri, tu se i kumov glas meša, govori mi "dobar si, ajde vuci, vuci". Pomislim, teši me. Posle vidne KT pokušavam da izvučem maksimum iz sebe. Setih se Dragišinih reči pre trke, "vodi računa pred kraj, ja sam na tim livadama prošle godine izgubio 15 minuta.", ali opet kao na 7KT,  dešava se isto. Na livadama gubim 3 minute, ali na vidnoj sam bio 7. dok u cilj utrčavam kao 5. izmena i dlanom od dlan predajem fini problem kumu. Stižem da mu kažem, "Pazi se livada na kraju".

Kum posle mene menja treći, a Dragiša drugi. Mada kum trči lošije od mene, a Dragiša dva minuta bolje, što govori da su sve štafete stavile najače trkače kao prve izmene, sa kojima sam se ja krljao po šumi. Za razliku od ostalih, čije su prve štafete jedine bile odlične, mi smo imali konstantnost kod sve tri izmene, koja nam je donela odbranu vicešampionske titule.

                                                   

drugi dan

Uspeh je svake godine sve veći i veći, jer smo od seniorske kategorije sva trojica sve dalji. Slikovito rečeno, jedino su nas pobedili braća Bilić koji zajedno imaju godina koliko dvojica od nas troje ima, ako ne i manje. Ovo govori dosta o našoj volji i istrajnosti, ali i o lošem stanju orijentiringa u našoj zemlji. Mada, moram pomenuti i uspeh pionira i pionirki. Svi su došli kući sa medaljama, ogroman uspeh. Što kaže naš narod, gvožđe se kuje dok je vruće. E pa, ovo naše je vrelo, vatra je rasplamsana i ne gasi se, goreće večno kao seniorski tim.

Memorijal Saše Palinkaša

Na Veliku, Belu ili preduskršnju (kako je ko zove) subotu okupili smo se na mestu Ciganskog logora iznad sela Sviloš na Fruškoj gori gde se održao 6. memorijal Saše Palinkaša. Po izlasku biltena sa dužinama staza bez oklevanja sam odlučio da trčim u elitnoj kategoriji. Srednja distanca sa 4700m dužine i 160m visinske razlike govorila je da bi to trebalo istrčati u jednom dahu. Da li je tako i bilo?

Startovao sam prvi od svih elitnih trkača. Po presvlačenju i početku rutinskog zagrevanja, neka hladnoća, glad i trema me je obuzela. Mada kasnije shvatam da je reč o blagoj traumi i strahu koji se izgradio zbog kvaliteta iscrtanih karata i trčanju na istima koje se nalaze duž partizanskog puta u zapadnom delu Fruške gore.   

 

Ta misao mi je treperila pred očima od onog trenutka od kada sam ščepao kartu i jurnuo ogromnom prosekom nizbrdo. Mada nije bilo sve tako crno-sivo. Sremuš koji je u vrhuncu listanja i pupenja širi blagi miris mladog belog luka koji i te kako draži čulo mirisa, pa se pomenuta crno-siva boja pretvorila u zelenkastu.

Prvi deo staze je konstantno bio nizbrdo, sa dva ili tri manja grebena uzbrdo koja se zbog svežine nogu nisu osetila, ali sam očekivao da će od jedne kontrolne tačke sve krenuti uzbrdo do cilja. Moje predviđanje se obestinilo od 7KT gde kreće i celokupan uspon staze od 160m. Prilikom trčanja nizbrdo, vodio sam dosta računa o terenu koji leti ispod nogu. Teren koji je i te kako detaljan sa mnoštvom devijacija izohipsi nije smeo biti ofrlje čitan. Prvi deo staze do 6KT uz oko minut-minut i po greške solidno odrađujem, ali između 6 i 7KT u jednom trenutku se gubim, maksimalno usporavam da bi teren iz okruženja poklopio sa onim na karti, ali ne ide. Već sam uplašen. Hoće li ta duboka uvala već jednom. Pojavljuje se, ali ne znam tačno na kom sam delu. Pogled ka gore, vidim račvanje uvale, ja sam tu, 100m niže. Azimut hvatam i bodem KT pravo u srce, ali nišanjenje je trajalo predugo između te dve kontrolne tačke i gubim trku. To shvatam tek po proverenim splitovima, dva minuta sam sporiji od proseka. Od 7KT kreće uzbrdica, levo, desno, pa malo po visini, pa opet uzbrdo. Trudio sam se da trčim koliko sam mogao, deset-petnaest metara trka, pa dva-tri koraka hoda. Taktika se isplatitila. Konkurencija u elitnoj kategoriji na ovoj trci je bila B razreda, pa sam sa solidnim, ali ne i zadovoljavajućim vremenom osvojio drugo mesto iza prvog sa 2 i po minuta zaostatka. Stazu od 4700/160m sam prešao za 45 minuta. Iskreno, po pročitanom biltenu imao sam utisak da ću istu trčati ispod 40 minuta, ali očigledno kapaciteti se godinama smanjuju, ali bitno da ih ima.

Sledeći vikend je Štafetno prvenstvo Srbije, trka koja u našem klubu ima posebno značenje. Tim seniora koji zajedno nastupa već 20-ak godina, uvek čineći jaku konkurenciju drugim ekipama i za ovaj vikend šilji busole za nova odličja.

Babenius II dan

Boga oca sam istumbao (više na svoju štetu) da odem na drugi dan takmičenja Beograd open koje se ove godine održalo na terenima Babe i tako sam sebi otvorim sezonu o-cirkusa za ovu godinu.

 Babenius, kako je ovaj rudokop dobio ime, je mesto starog rimskog rudnika olova, srebra i gvožđa. Cunjajući saznao sam, da je rudnik bio aktivan za vreme cara Trajana i bio glavni snabdevač pomenutih ruda u vreme Rimskog carstva. Kopači verovatno nisu ni slutili da pored vađenja rude rade još jedan posao za buduća pokolenja, prave jedan od najboljih terena za orijentiring trke. 

 Naravno, leptirići i nestrpljenje koje je vladalo u meni zbog prve ovogodišnje trke bili su neopisivi, pogotovo što tokom marta trka nije bilo, a naviklo se da bude, pa su se u iščekivanju osećaji pojačali do maksimuma. To baš i nije poželjno, jer u gomili osećanja ume i te kako da se pogreši, jer se trči srcem, a ne glavom, a teren na kom sam se nalazio bio je idealan za tako nešto.

Pošto sam ukrotio osećanja pre starta, uzeo sam kartu i krenuo lagano, korak po korak, rupu po rupu, dok se ne zalaufam. I zapravo je funkcionisalo, prva, druga KT, na trećoj KT već me drmaju leptirići i grešim minimum 4 minute. Po završetku trke i analizom staze sa svojom konkurencijom utvrđujemo  da smo svi isto grešili i odlazili previše ulevo. Sumnjam da je karta neispravna, ali postoji neka priča vezana za ovaj teren. Naime, pošto je rudokop prepun rude, olova, srebra i gvožđa u nekim delovima terena igla kompasa odoleva severu, jer snabdevača magnetne sile ima bliže, pa hoće u nekom trenutku da odvuče crvenu kazaljku busole levo ili desno po koji stepen. Moguće je da se baš to desilo kada smo bukvalno svi do jednog otišli levo u odnosu na kontrolnu tačku ili smo jednostavno bili mufloni u tom trenutku. Posle treće KT na kojoj sam imao grešku, retko koju KT sam našao ispravno. Imao sam pravac, razmišljao o severu, pratio teren, koliko se takav teren može pratiti, ali ulaskom u krug KT na 50 metara jednostavno ih nisam pronalazio iz prve. Uvek bih se muvao tu okolo i tek posle 20-30 sekundi bih je našao. U trčanju sam bio konstantan, ali mi noge nisu naviknute na šumsku podlogu. Trčalo se preko zime po asfaltu i ataru, ali po šumi, ne. Rezultat je dodatno mučenje i premor u nekim delovima trke, ali brz oporavak od premora mi govori da sam u solidnoj formi, kao i rezultat: prvo mesto. Stazu od 7700m sa 460m visinske razlike prešao sam za 73 minute i osvojio prvo mesto drugog dana Beograd opena. Na žalost rezultata nema jer nisam učestvovao prvog dana, ali nagoveštaj dominacije u mlađim veteranima za ovu sezonu je prisutan.

Sledeći vikend nas očekuje trka na terenima meni drage Fruške gore. Na karti Ciganski logor u organizaciji kluba iz zapadnog Srema, OK. Neštin. Već znam da ću morati iz noćne smene direkt sa stanice u prvi boks i hemijsku olovku zameniti busolom, a crvenu kapu znojnicom, saobraćajni dnevnik orijentiring mapom, cipele butonkama i opet, po ko zna koji put na svoju štetu.

Junipers kup `17 - jesen

 Kad krenem sa pisanjem posta vezanog za Kleka kup neka monotonija me hvata, jer se zna da moram pisati o mirisu koji se širi u krugu cilja sa obližnjeg svinjskog festivala koji izaziva krčanje creva. Zna se da je zabava zagarantovana i zna se da nas očekuje jedan od tehnički najzahtevnijih terena u našoj okolini. Kada se uzme karta u šake, monotonija istog trenutka prestaje. Sa prvim pogledom na kartu postavlja se pitanje ,,kuda sad?" i to bezbroj puta.
 Startna groznica nas je tresla od onog trenutka kada je mađarska policajka rekla ,,tešik" i vratila pasoše. Još sat vremena vožnje i tu smo, u raju orijentacije. U suštini on tako izgleda u početku, ali menja mu se slika posle dva dana trke, šamaranja kleke i gubljenja među dinama i lejama crnog bora i bele topole. 
 Startni sat produženim piskom označio je start mog minuta. Uzeo sam kartu i krenuo, uzbuđenje koje je do tog trenutka vladalo odjednom je nestalo kada sam video gde mi se nalazi prva kontrolna tačka. Za razmišljanje mi je ostalo svega 150 metara posle kojih sam morao da odlučim, hoću li levo ili desno. Otišao sam levo, ali tokom trčanja, razmišljam da ću puno obilaziti i resetujem odluku da istu varijantu skratim i sečem kroz gust deo. Udarci topole i kleke se smenjuju, ali još sam frišak, pa ni ne osetim. Kontrolna je na nekom brežuljku u kleki u tenkovskom rovu. Nekako je pronalazim. Bacam oko prema drugoj kontrolnoj tački, još gore je od prve, dilema je ogromna. Sada već nošen iskustvom nakon  pronalaženja prve kontrolne tačke, odlučujem da ogroman gustiš ne obilazim nego da idem kroz njega, pa šta mi Bog da. Posle 10 metara shvatam da mi je jedini otvoren prolaz veličine pola metra sa pola metra, u tom slučaju primenjuje se tehnika puzanja. U trenutku mi pada misao ,,pet minuta sam u trci, a već sam na kolenima" i tako kroz celu trku.
 Drugi dan sam zaradio blagu ukočenost leđa. Doktor Bora koji se takođe žalio na istu povredu, okarakterisao je bol kao posledicu tvrdih strunjača na kojima smo spavali u fiskulturnoj sali, mada bih ja rekao da smo malo i ozebli.

 Prvi dan stazu od 6,5 kilometra prelazim za 60 minuta, moglo se ići 53-54 minuta, ali koncentracija je pala u najbitnijem delu gde se gubim i u isto vreme gubim 6-7 minuta. Taj trenutak je neopisiv. Misliš da si na dobrom pravcu, pratiš: jedna dina s leve strane, blaga uvala ispred, sa desne strane na vrhu je kontrolna tačka. Dotrčiš i ustanoviš da nije tamo. Tu pucaju svi mehuri od sapunice, a po glavi se motaju reči ,,pa kako nije tu?!". Pokušavaš da se pronađeš na karti, ali pre bi ti pomogla molitva da neko naiđe i da traži istu kontrolnu tačku, pa ti preostaje samo da ideš za njim, drugog ili trećeg načina nema. Do tada sam imao treće ili četvrto vreme, ali to je sve teoretski prikaz, dok je na terenu i u praksi slika drugačija i realnija.

Drugi dan stazu od 9,5 kilometra prelazim za 92 minuta. Za razliku od juče, imao sam neku konstantnost  sve do predposlednje kontrolne tačke na kojoj ne znam ni sam kako sam izbio na put u totalno pograšnom pravcu. Očigledno je došlo do pionirske greške ,,okrtetanja karte", a do tada vreme je bilo solidno, kao i prvog dana za neko 3 ili 4 mesto. Ali orijentiring je nemilosrdan i kažnjava svaku grešku, što bi se u žargonu reklo ,,đavo nikad ne spava", samo čeka tvoju slabost da te zavede na stranputicu.
 Posle trke prvog dana usledio je obilan obrok sa svinjskog festivala. Mesta u stomaku je bilo za dve kobasice, jednu ljutu i jednu običnu, kao i za hurku. Sve je začinjeno senfom i turšijom. Nije bilo mesta za sarme i pečenje. Ceo dan sam rig`o na beli luk i papriku. Svaki užitak ima svoju posledicu.
Kući se vraćamo kao najtrofejniji klub od svih klubova iz Srbije. Pioniri Stefan Bauer u M12 osvaja drugo mesto, dok David Petrović u M10 osvaja treće. Ali naravno direktor Dragiša Bauer opravdava zvanje i stručnost, osvajanjem prvog mesta u M21B, a ja tek sedmo. Pravdam se ukočenim leđima i  kobasicama od prethodnog dana od koje sam rig`o.