Već poznata Petrovdanska trka Bačka palanka-Gajdobra i ovog puta je na startnoj liniji imala prestavnike iz Sremskih Karlovaca, pored mene tu su bili Šarić, Čava i drmr Bora.
Na našu sreću dan je bio dosta fin za trčanje iako je u sred leta, tako da sam nošen tim faktorom krenuo u trku onako muški, pa šta bude.
U početku kao i svaka trka, tražiš se u tempu, gledaš u kojoj grupi da trčiš i slično, mada ovde smo se svi razvukli ko creva u prvih 3 do 4 kilometra, a ja sam onako inatan forsirao i non-stop sebi govorio, samo da stignem ovog ispred, a kada ga stignem to sam govorio za sledećeg i sve tako dok nisam obišao poslednjeg, a ispred njega jedno pola kilometra nikoga, tad sam bio prepušten sebi, što je zamene poprilično loše. Mislim da mogu više i bolje ako imam nekog uz sebe ko mi digtira tempo i vuče me kroz trku.
Dok sam stizao i obilazio konkurente malo sam i diskutovao, pa me je jedan od njih priupitao koliko trčim polumaraton, kada sam mu odgovorio, u momentu mi je rekao da usporim, ja ga nisam poslušao i potrudio sam se da me kroz celu trku gleda u leđa, ali vrhunac je bio kada me u Novoj Gajdobri sustiže jedan trkač i uz velike napore izgovara, crk'o sam, biću samo iza tebe, a ja mu na to kazem, pa i ja sam crk'o. Posle ga upitam koliko još do kraja, a on ladno odgovara, još kilometar i po, tad pogledam na sat i vidim 46 minuta od početka. Da li je moguće da ću ići trku ispod četiri minute po kilometru, nešto mi nije bilo jasno, ali to nije bio razlog da ne raspalim koliko mogu. Kada sam izašao iz pomenutog mesta i ugledao pravac puta koji me čeka pre ulaska u cilj, shvatio sam da ima malo više od tih kilometar i po, al sam nekako i to pregurao i utrčao u cilj sa vremenom 55.45 (13,5 km) i osvojio 17. mesto.
Na ovoj trci učestvujem treći put i stvarno nije nešto posebno, ali ima neku čar i zanimljivost koja naprosto postoji, al ne vidi se, pa ću valjda i u buduće zbog toga biti tamo na startnoj lini čekati crkveno zvono da da start.
Na našu sreću dan je bio dosta fin za trčanje iako je u sred leta, tako da sam nošen tim faktorom krenuo u trku onako muški, pa šta bude.
U početku kao i svaka trka, tražiš se u tempu, gledaš u kojoj grupi da trčiš i slično, mada ovde smo se svi razvukli ko creva u prvih 3 do 4 kilometra, a ja sam onako inatan forsirao i non-stop sebi govorio, samo da stignem ovog ispred, a kada ga stignem to sam govorio za sledećeg i sve tako dok nisam obišao poslednjeg, a ispred njega jedno pola kilometra nikoga, tad sam bio prepušten sebi, što je zamene poprilično loše. Mislim da mogu više i bolje ako imam nekog uz sebe ko mi digtira tempo i vuče me kroz trku.
Dok sam stizao i obilazio konkurente malo sam i diskutovao, pa me je jedan od njih priupitao koliko trčim polumaraton, kada sam mu odgovorio, u momentu mi je rekao da usporim, ja ga nisam poslušao i potrudio sam se da me kroz celu trku gleda u leđa, ali vrhunac je bio kada me u Novoj Gajdobri sustiže jedan trkač i uz velike napore izgovara, crk'o sam, biću samo iza tebe, a ja mu na to kazem, pa i ja sam crk'o. Posle ga upitam koliko još do kraja, a on ladno odgovara, još kilometar i po, tad pogledam na sat i vidim 46 minuta od početka. Da li je moguće da ću ići trku ispod četiri minute po kilometru, nešto mi nije bilo jasno, ali to nije bio razlog da ne raspalim koliko mogu. Kada sam izašao iz pomenutog mesta i ugledao pravac puta koji me čeka pre ulaska u cilj, shvatio sam da ima malo više od tih kilometar i po, al sam nekako i to pregurao i utrčao u cilj sa vremenom 55.45 (13,5 km) i osvojio 17. mesto.
Na ovoj trci učestvujem treći put i stvarno nije nešto posebno, ali ima neku čar i zanimljivost koja naprosto postoji, al ne vidi se, pa ću valjda i u buduće zbog toga biti tamo na startnoj lini čekati crkveno zvono da da start.
Нема коментара:
Постави коментар