Ležim. Žmurim. Prvi put me greje Vlasinsko sunce. Slično je onom na Durmitoru, greje i hladi u isto vreme. Ptice neumorno cvrkuću, nemoguće ih je slušati. Svu tu idilu kvari buka šutiranja lopte, galama dece. Mladi Stražilovčani koji još uvek orijentiring doživljavaju kao igru i dobru zabavu sa drugarima. Oni imaju sreće da sa 7,8,9 godina prvi put borave na ovom jezeru, a ne kao ja sa 36 ili kao neki sa 67. Mada i dalje mi je mrsko da ustanem sa livade na kojoj ležim. Očigledna mrzovolja se javlja zbog dan ranijeg dolaska, jer je trka istog dana tek u 14h, a i nije se moralo gledati u sat nego u nebo, prognozirali su kišu oko 14h, pa kada bi se najviše naoblačilo bilo je vreme za trku. Tako i bi, kiša je ljuljnula onako pošteno, taman kada je David startovao. Savladao je startnu groznicu i probleme u vezi čišćenja čipa i čekiranja, uzimanja karte, sada ima znanje orjentirca kao otac sa 14 godina, a njemu je tek 7. Orijentacija već ostavlja pozitivne posledice na njega.
Ja sam startovao takođe po kiši, samu kartu sam uzeo iz trećeg puta, sve su bile natopljene, klizave i zalepljene jedna za drugu, tu mi je već skočio pritisak. Kontrole su se ređale, bilo je grešaka, ali svarljivih, po završetku trke pomislio sam, ako je ovo bilo za kvalifikacije šta nas sutra čeka. U suštini teren je dosta spor, što govori da je pobednik u obe grupe išao 9 minuta po kilometru stazu od 3.4 km, ja sam istu prešao za 36 minuta i bio 6 u mojoj grupi i kvalifikovao se u finale, sasvim zadovoljan, ali zadovoljstvo je bilo veće saznavši da je David najbolji od naših, neverovatno, oće ga nešto u zadnje vreme.
Ja sam startovao takođe po kiši, samu kartu sam uzeo iz trećeg puta, sve su bile natopljene, klizave i zalepljene jedna za drugu, tu mi je već skočio pritisak. Kontrole su se ređale, bilo je grešaka, ali svarljivih, po završetku trke pomislio sam, ako je ovo bilo za kvalifikacije šta nas sutra čeka. U suštini teren je dosta spor, što govori da je pobednik u obe grupe išao 9 minuta po kilometru stazu od 3.4 km, ja sam istu prešao za 36 minuta i bio 6 u mojoj grupi i kvalifikovao se u finale, sasvim zadovoljan, ali zadovoljstvo je bilo veće saznavši da je David najbolji od naših, neverovatno, oće ga nešto u zadnje vreme.
Drugi dan su nas probudile neumorne ptice i lepši dan nego prethodni, kiši se nije dalo, tako da je bilo sigurno da ćemo trku zvršiti suvi. David je kao i prvi dan startovao pre mene i isto tako završio dok je tata stazu od 5,4km počeo dosta dobro. Čim sam startovao stao sam u kravlju balegu sakrivenu u travi i istog trenutka pomislio "eto meni sreće", ali kada sam prvu kontrolnu tačku promašio za 40 metra, rekao sam sebi "neko je stao pre tebe u istu balegu i sreću poneo sa sobom" što se i pokazalo malo kasnije na dužini od 9kt do 10kt permutovao sam jednu uvalu ranije od stvarne i tu počeo da traži kontlonu tačku i tako čitavih 5 minuta, za to vreme me stižu i trkači koji su startovali posle mene vođeni jednim od braća Bilić, ja sam nastavio svojim tempom i varijantama iz moje glave. Pored greške na 10kt, bilo ih je i na 13kt zbog famoznog ne ucrtanog jarka i 15kt, sve ukupno oko 15 minuta grešaka, nedopustivo, ali i to je deo ovog sporta, mada je uživanje u istom preovladalo.
skenirao "kum"
David je zauzeo 5. mesto, dok je njegov otac bio 13. mada vredelo je, teren je stvarno izuzetan, jedan od tehnički najzahtevnijih u našoj državi, ne sećam se kada sam morao da se orjentišem u samom krugu kontrolne tačke, sem u mađarskoj "kleki" i ovde kod Vlasine, oću reći Vokrija.
Нема коментара:
Постави коментар