Dunavski polumaraton

    Dunavski polumaraton sa centrom dešavanja u banji Junaković kod Apatina odvukao me je prošlog vikenda u taj deo Bačke. U Apatinu sam prvi put, što ne znači da nisam koristio neke stvari koje se prave u Apatinu, a i polumaratonska staza je prolazila pored sad već pomenute fabrike, gde sam u tom momentu pomislio  ''Auuu, šta guša može da napravi''.
   Trka je stvarno organizovana prvoklasno, gde je svaki kilometar obeležen, osveženja je bilo na pretek, a i vreme posle trke je organizovano za medalju.
  Što se tiče mog trčanja, otišao sam sa planom da trku istrčim za oko 92-93 minuta, jer brže nisam mogao. Šest dana pre trke nisam trka napravio, a i temperatura sa jakom glavoboljom stigla je da me očeša, tako da na bolji rezultat nisam mogao ići.
  Trku sam počeo onako kako sam i planirao, prolazi na pet kilometara su 22.18, pa sledeći 22.00, pa 22.22 gde sam  tako držao do nekog 17-tog kilometra posle koga sam, već ono moje poznato, pao za nekih 30-40 sekundi po kilometru i zadnjih 5 kilometara prešao za 24.14 i onaj poslednji kilometar za sramotnih 5.19. Na kraju 96.14. Još uvek sam besan pri pomisli kako sam se vukao i kako su me sporiji od mene stizali u tom poslednjem kilometru.
  Potdrudiću se da se takve stvari ne ponove. A kuma ne smem zaboraviti i čestitati na odličnom rezultatu od 84.11. I da podsetim, sutra je našem poglavici Ćelavo Teme Seda Brada rodjendan, gde puni, ako se ne varam 63 leta i zime. Pa, Boro srećan ti rođendan.

Peščarsko putešestvije

  Prošlog vikenda u još jednoj Vojvođanskoj lepojki pored Fruške Gore, Deliblatskoj peščari uputio sam se posle dužeg vremena na o-trku. To, posle dužeg vremena ostavilo je traga, što se vidi i po rezultatu. Ali svaki odlazak u peščaru oberučke prihvatam, valjda onaj stari osećaj iz Kiškunhalasa, Pirta, Boroke i Kunferherta ostavio je traga na duže vreme, pa ne marim koja je peščara u pitanju samo da se trči.

  U trku sam ušao skroz dekoncentrisan, a tu dekocentraciju još više je podigla prva raskrsnica na koju sam naišao, jer mi je bila skroz nejasna i umesto desno ja odem levo i od tog trenutka kreću greške u dužem trajanju, takve odavno nisam imao. Dovoljno je da kažem da sam prvu kontrolu tražio 5 minuta više, a drugu 8 minuta više, posle koje sam se prepustio laganom trčanju kroz peščaru i uživanju u istoj. U nekim trenucima sam se toliko isključivao iz trke da sam pomišljao - kako nemam neki fotoaparat da uslikam ove predele, takvo razmišljanje je verovatno dovelo do toga da onih prvih 13 minuta grešaka ne budu i jedini, nego da se na kraju povećaju na oko 25 minuta, što je na kraju dalo rezultat od ravno 90 minuta provedenih na stazi. U tih 25 minuta ulazi i onih 5, što sam 15 KT tražio bezuspešno na mestu gde je nema, pa odlazak na 16 KT, da bih po overi 16 KT saznao od drugih da 15 KT ima samo na drugom mestu, pa onda ajmo Jovo na novo. Zato u naslov ovog posta ulazi i ono  "Putešestvije". Ali nije sve tako crno-belo, što se tiče terena, on je fantastičan kao i mesto Čardak u kom sam prvi put bio. Sa takvim terenom i izletištem ove trke zaslužuju mnogo više jer imaju šta da ponude o-trkačima.

Bukovacki maraton

   Manje poznatiji od Fruškogorskog,ali podjednako zanimljiv, Bukovački maraton održao se ovog vikenda u istočnom delu naše lepojke Fruške Gore, gde je privukao mene, mog kuma,doktora i Čavu. Odluka je odavno pala da se ide na srednji maraton od 35 kilometara sa oko 800 do 900 metara uspona.
  Kada je Bukovački popa završio govor na improvizovanoj bini, čula se pištaljka i jurnuli smo u nove rute. Krenuli smo zajedno kum i ja, možda malo jače za mene, što se kasnije ispostavilo tačno, gde sam posle Velike Remete(22km) ubacio u sporohodnu, a kuma poslao da vija prvoplasiranog koji nam je bežao 6-7 minuta. Po izlasku na Partizanski put uhvatio sam ponovo kas i lagano se dokopao svog dela Fruške Gore, Brankovog grebena, preko kog sam jurnuo ka poslednjoj kontroli i u Stražilovačku dolinu.I sad mi je ostao poslednji uspon koji na treningu cepam kad 'ocu, ali ovog puta sam morao ići nogu pred nogu jer sam, tako reći baldisao. Kad sam izašao na Bukovačke ledine i video Bukovačku crkvu, laknulo mi je, steturao sam se nizbrdo i u cilj ušao kao trećeplasirani iza kuma Šarića, koga je delilo 4-5 minuta od prvog mesta. Maraton sam prešao za 3 sata 44 minuta, što je odstupanje za nekih 15 minuta od planiranih 3.30, ali u svakom slučaju odlično iskustvo i još jedna trka koja je upisana u kalendar za ubuduće.

Samanjac

     Kako se datum štafetnog prvenstva približavao tako se i pritisak u meni povećavao, s obzirom na to da sam prošle godine početničkom greškom tako reći usr'o trud i rad mojih klupskih kolega i upropastio vicešampionsku titulu.
    Plan redosleda štafete nismo menjali poslednjih pet godina, tako da je i sad ostao isti, Peki, ja, pa Dragiša.
U trku sam ušao maksimalno koncentrisan, gde sam na svaki deseti korak proveravao sever, a brojeve kontrola pamtio po tri unapred i još jednom bih proverio pre nego što bi čip stavio u stanicu. Zbog svega toga  možda sam bio i malčice sporiji, ali sam trku završio prosečnim rezultatom, vremenom 45.42 sa oko 4-5 minuta grešaka.

    Na kraju smo ustanovili da smo sva trojica imali prosečno vreme, što nam je i donelo treće mesto, mali žal ostaje za izgubljenom drugom pozicijom jer nam je izmakla za nekih 20-ak sekundi zaostatka, al' ne marimo.

     Hoću da se izvinim u ime cele štafete Stražilovo organizatoru zbog nemogućnosti da ostanemo na proglašenju,  ali treba da znaju da su napravili odličnu trku, možda i najbolju na kojoj sam bio ove godine.
    Za ubuduće, imam plan da pretrčim Bukovački maraton od 35 kilometara i ujedno da mi to bude neki početak rada na dužini pred Novosadski maraton.

Durmitore svih planina direktore

    Po jedva izboksovanom godišnjem odmoru u željenom terminu, plan je bio, kao i kod svake porodice odlazak na more, što sam i učinio. Destinacija je bila proverena, Tasos. Pun putne groznice uputio sam se ka tom zelenom ostrvu ni pomišljajući da će jedan ujed komarca promeniti sve. Infekcija koju je pomenuti insekt izazvao na koži moga sina, hvala Bogu ništa strašno, primorali su me da se vrnem kući posle samo četiri dana, jer smo od grčkog doktora dobili strogu zabranu kupanja, sunčanja i boravka u pesku.
   Vremena je bilo jer godišnji nisam tako reći ni načeo, a i para je ostalo, što je bitnije od onog prvog. Tako da je jedina solucija ostala, sve to potrošiti na nekoj planini. Bez oklevanja i pauzom od jednog dana posle povratka s mora uputio sam se onako uže familijarno na Durmitor, gde bi posle tri dana proširio tu familiju dolaskom sestre i naravno kuma Šarića.
  Durmitor mi je već dosta poznat od ranije, što od trka, što od planinarenja, tako da je jedna od prvih stvari koje sam spakovao bila karta Durmitor-Crno jezero u režiji Mileta Stevanovića i sada već zaboravljenog Slavka Asaka.
 Dok mi pojačanje nije došlo u prva tri dana sam uradio dva suva treninga i jedan na karti i mogu slobodno reći da je karta u vrlo dobrom stanji, jako zanimljiv teren, jednostavno milina trčati. Šteta što Crnogorci ne mare za orijentiring.
 Po dolasku kuma i vreme se prolepšalo, pa smo odlučili da naredna dva dana iskoristimo za planinarenje,  onako u brzom hodu. Najbliži vrh od smeštaja je bio Savin kuk tako da je on prvi i pao. Na Savin kuk vodi jedna staza i istom se vraća ili malo čupavijom nemarkiranom stazom sa druge strane, koju smo isprobali i sa malo skoka adrenalina sišli s kuka i zadnjih 3 kilometra istrčali. Tog dana smo prešli oko 16 kilometara sa preko 1000m uspona.

  Drugi dan plan je bio malo suroviji. Odlaskom kolima na Sedlo i odatle peške na Zeleni vir, preko Trojnog prevoja, i odustajanje od Bobotovog kuka, jer su ga taj dan Česi i Poljaci okupirali, trasa se menja prema Samaru, planinarskom domu na Škrčkom jezeru, Prutašu, prolazak kroz Ždrjelo i nazad na asfalt, kojim  ima oko 3-3,5 kilometra do kola, što smo jednoglasno odlučili da pretrčimo. Taj dan smo pregurali oko 20 kilometra sa oko 1000m uspona i pošteno se umorili.

  Ja sad iza sebe imam 5 dana žestokog napora, ali sam hteo maksimalno da iskoristim visinu na kojoj sam se nalazio i ostala tri dana usmerim ka trčanju, što sam i uradio. Zadnjih dana nije bilo treninga ispod 90 minuta od toga jedan na karti, jednostavno bih ustao nešto stavio u kljun i u kasu sa kumom jurcao po visoravni.

     Na kraju sa 8 aktivnih dana i pređenih oko 120 km sa preko 2500m uspona, što trčanja, što planinarenja, kući s Durmitora vraćam se punog srca i još punijih pluća, ne mareći za propuštenim solenjem patke.

22. Petrovdanska trka

      Za Petrovdan znam, a za Petrovdansku trku sam čuo, ali nisam i učestvovao, sve do juče gde sam sa svojim klupskim kompanjonima(Bora, Čava i kum Šarić) krenuo putem za Palanku, ali Bačku, gde se svake godine 12. jula na  Svetog Petra održava atletska trka između pomenute Bačke Palanke i male Bačke varoši Gajdobre kojoj je pomenuti svetac seoska slava.
      Karakteristika same trke je da se trči od pravoslavne crkve iz jednog mesta do pravoslavne crkve drugog mesta, dužina staze od 14 km i nije nešto straobalna, što kaže moj kum, u tom kilometru taman crkavaš na polumaratonu, a ovde ćeš ući u cilj.
      Što se tiče same trke dosta sam se dobro držao 6-7 kilometara, ali julsko sunce je uzimalo svoj danak i tempo je sve više slabio, bez mogućnosti da se ubrza. Ali i ostvareno vreme od 58.05 je solidno, jer  znao sam šta me čeka, a plan je bio istrčati ispod sat vremena.
      Mogu da kažem da veće ovacije prilikom utrčavanja u cilj nisam imao, svi takmičari su bili maksimalno podržavani od strane publike, a u Gajdobri su nas dočekali kao da smo i sami Sveti Petri. Čorbast gulaš, prasetina, pivo koliko ti burag prima, salata, kao na svadbi, raspoloženje je dotaklo vrhunac u pravom momentu kada nam je za sto prišao jedan od organizatora i upitao ''jesmo li mi ekipa Stražilovo'', mi smo svi ogovorili potvrdno, a on je nastavio nešto da piskara i promrmljao ''drugi ste u ekipnoj konkurenciji'', kao grom iz vedra neba, ne sećam se kada smo se tako obradovali zajedno u istom trenutku.

      Naravno, večeru smo napustili poslednji, uz šegu i smeh, seli smo u Jazz i pustili bluz na putu za Karlovce.

Under the bridge (NS sprint triatlon)

   Kao i prošlog vikenda u Pančevu, samo ovog puta u Novom Sadu, održao se sprint triatlon. Svo dešavanje trke odigralo se na poznatom kupalištu Štrand koje je baš taj vikend slavio vek postojanja.
   Tranzicija kao i ostale aktivnosti u vezi sa trkom bile su smeštene ispod mosta ''Slobode'' pa otud i naslov ovog posta.
   Hladno jutro koje se razvuklo sve do podneva kada je i planiran start trke, uvuklo mi je hladnoću pod kožu koja me je terala da što pre uđem u vodu koja je u tom trenutku bila toplija od vazduha.
   Prvi deo trke se dešavao u Dunavcu, gde se plivalo dva kruga, koja sam savladao za 14.17.
   Posle plivanja u tranziciji stare boljke Ovoga puta nisam pripremio kacigu kako treba, pa sam izgubio minut vremena podešavajući je.
   Na biciklu sam verglao maksimalno, koliko se moglo u tom trenutku. Moram priznati da u ovoj disciplini najviše i crknem. Bicikl se terao 8 krugova od kojih sam 2 kruga išao u grupi , gde sam u nekim trenucima  dostizao ''speed'' do 42-43km/h. Vožnju bicikla sa obe tranzicije sam prešao za 42.33.

  A sad trčanje u koje sam ušao dosta raštelovan, ali sam brzo došao sebi i istrčao tih 5000m za 21.37,što mislim da je osrednje vreme. Tako kada se sabere sve, ostvareno vreme je 78.28.
  Za prvi deo sezone to je to, plan za ubuduće tj. drugi deo sezone je - još tri triatlona u Sivcu i Novom Sadu od kojih je jedan olimpijski, štafetno prvenstvo u orijentiringu na Samanjcu i po koja ulična trka, ako uleti.