Juniper cup, proleće 2017.

 Miris gusaka je polako ispunjavao kabinu automobila, što je govorilo da smo ušli u Kaškanjti, tipično panonsko selo sa ulicama pod ,,vinklu", gde smo na jednoj raskrsnici morali skrenuti desno, ali organizator se pobrinuo da do ranog lutanja ne dođe, jer je ono zagarantovano za kasnije, pa je na vidnom mestu okačio simbol ,,kontrolne prizme" sa strelicom u pravcu ulice gde treba skrenuti. Asfalt posle par stotina metara prestaje i mi polako jašemo preko peščanih dina i posle 2 i po kilometra stižemo do parkinga. ,,Parking-majstor" je u dilemi, parking je popunjen, usmerava nas odmah pored puta kao i ostale iza nas. Izlazimo iz kola i shvatamo da smo u nedođiji sa još 450 orijentiraca. Startna groznica je već počela da drma.
 Prostirku širimo među lejama bele topole gde se presvlačimo i kujemo plan. Doktor Bora startuje prvi od nas i zadužen je da pionire Janka i Davida odvede do starta, koji je i ovog puta po mađarskom pravilu 1300m udaljen od takmičarskog centra. Ja krećem kasnije, ali sa planom da stignem pre startovanja pionira. Stižem, podsećam ih na pravila startovanja, pioniri odlaze, više nemam brige za njih, sad da raskrstim sa sobom i oladim glavu. Startovao sam, krećem lagano, ali koja je brzina potrebna za čitanje takvog reljefa i vegetacije? Prvu KT pronalazim solidno, na drugoj pravim ,,pionirsku" grešku od 5 minuta i u istom trenutku i moral pada kao i kocentracija sa kojom sam imao muke tokom cele trke. U orijentiringu je najveći problem što te jedna greška košta ne samo tada kada je napraviš, nego je to najava i za ostale koje će tek doći u toku trke.

 Utrčavam u cilj, sa solidnim vremenom od 81 min. za stazu od 8300m, i zauzetim 8. mesto. Dolazim do prostirke, svi su tu, sa svim kontrolama, što je još važnije. David je drugi, Janko se prvi dan baš ne snalazi, ali završava trku, ovo je njemu prva trka van granica Srbije, a za doktora ne znam rezultat jer posle njegove izjave ,,da lošiji rezultat nije imao odavno", bilo mi je mrsko da ga tražim na listi.
    Pakujemo se i vraćamo u miris gusaka i selo Kaškanjti. U sali zauzimamo najbolje mesto za spavanje. Klinci su napolju na igralištu i sa svojim vršnjacima iz Mađarske već pikaju loptu, da li na koš ili na gol. Doktor i ja odlučujemo da prošetamo.
 Sutradan nas je očekivala tehnički i dužinski zahtevnija trka. Drugog dana ja sam bio taj koji je startovao među prvima, Bora je opet izigravao pulina u sprovodu dece do starta. Ali svi se nalazimo ispred prvog boksa, ja odlazim, ali briga za klincima ostaje i pred sam start ih podsećam na kategoriju, čišćenje čipa i ostalo. Krećem, sve ostavljam iza sebe, trčim jači tempo nego juče, ide mi. Prve tri KT pronalazim sa prvim vremenom, kasnije pravim malu grešku, ali sam još uvek tu, ali kleka ne bi bila kleka da te ne zavrne kada se najmanje nadaš. Po ličnoj proceni, pogrešio sam čitanje azimuta za 5 stepeni, što me odvalači kroz pogrešan žbun kleke iz kog izlazim sa mislima da sam na ispravnom mestu, i celokupan teren (što je u peščari tako lako) permutujem. Naravno,  ispostavilo se da je to samo prva ozbiljna greška, ali ne i poslednja.

Utrčavam u cilj sa još gorim vremenom od juče 89 minuta za stazu od 9400m. Klinci su na broju, kao i kontrolne tačke koje su imali, David je u želji da stigne prvog izgoreo i pada na treće mesto, Janko se snalazi mnogo bolje nego juče i osvaja četvro mesto, dok sam ja ukupno sedmi, ali nisam baš zadovoljan.

 U jednom trenutku, ja totalno bez brige, ali deca me podsetiše i upitaše ,,A, gde je doktor Bora?, Morao je završiti do sada." Janko računa ,,Startovao je tada...znači na stazi je, mmmm.....skoro dva sata, tačnije sat vremena i 56 minta." Iskreno, zabrinuo sam se. Ali uskoro fluorescentna kapica koju je Bora nosio ukazala se u krugu cilja. Setih se odmah pesme koju je doktor često pevušio ,,Kad su Sremci krenuli", ali ovog puta bi mogao zapevati ,,Kad su Sremci skrenuli".

Proglašenje smo sačekali zbog Davida. U trenutku izlaska na postolje pajtaši sa jučerašnjeg igrališta viču ,,Bravo, David, bravo." Donekle nam je izvukao prosek. Sedamo u kola i krećemo nazad, euforija je opala poprilično, očigledno nas je kleka ovaj put išibala malo više nego inače.

Kleka kup, jesen 2016

Malo je godina, ako ih je uopšte i bilo, da sezonu započnem i završim Boroka kupom. Ova godina je ta. Peščara sa mnogobrojnim dinama obraslim klekom koja pored lekovitih svojstava ima još jedno svojstvo, da pravi ogromne probleme orijentiring trkačima, tako što ih zbunjuje svojim lavirintom na nepreglednoj površini.

Put je bio kratak, praćen konstantnom kišom koja ipak nije kvarila raspoloženje u autu Stražilovčana u kom su bili seniori Dragiša i ja i njihovi pionirski puleni Stefan i David.

U pozivu takmičenja pored informacija o dužuini staza, mestu održavanja trke i svemu onom što je neophodno znati pre same trke, postojala je i jedna informacija vezna za, tako reći, ,,svinjski festival". Pretpostavio sam da je reč o nekim tradicionalnim mađarskim kulinarskim veštinama, a prvi udar mirisa koji je usledio pri otvaranju vrata automobila izazvao je krčanje stomaka. Ako neko voli da jede, onda su to Mađari, koji pored pomenutog užitka, uživaju i u samom spremanju hrane. Na žalost trenutnu muku smo morali istrpeti do posle trke, kada smo zaseli i probali sve što je u tom trenutku bilo za jesti.

Kiša se nije smirivala, počeo je i vetar da duva, hladnoća je bila stravična, na sve to najviše je uticala sama vlaga. Planirao sam da do starta otrčim i da u par minuta pre startovanja budem ispred startne trake. Tako je i bilo. Dobro produvan sa mirisom čvaraka u nosu startovao sam. Odmah dužina, pa još jedna, u prvih 20 minuta trke pronašao sam dve kontrolne tačke. To je stil Deneš Zoltana. Ako zanemarimo hladnoću i jedan ubod kleke u predelu desnog kuka na početku trke, uživao sam. Taj teren je jednostavno čaroban. Stazu od 6900m istrčao sam za 64 minute, bilo je potencijala za nekih 55-56 minuta, ali lavirinti kleke naprosto gutaju minute.

Utrčavanjem u cilj, problem je tek nastao, ukočenih prstiju trebalo se skinuti i presvući, što je popriličan problem, ali miris koji je još uvek vladao na parkingu o-trke davao je motiva da se ubrza situacija i da se u najkraćem roku nacrtam pored kazana, roštilja, ili bilo kog drugog izvora toplote i hrane. Drugi deo dana sam takođe uživao, ali na drugi način.

Spavali smo u sali, sa još, cirka 200 orijentiraca iz pet zemalja. Sardinama je konfor u konzervi.

Sutradan, kiša je napokon stala, ali se vetar pojačao, kao i dužina staze, mada osećaj je bio donekle bolji u odnosu na juče. Poučen jučerašnjim iskustvom, prestao sam da obilazim gustiše i počeo sam bukvalno da se krećem kroz njih. Da li je to dalo malo bolje vreme i rezultat ili nešto drugo, ne znam. Stazu od 9600m prešao sam za 88 minuta sa nekih 7-8 grešaka i ukupnim rezultatom od 152 minuta za oba dana.

Ostali Stražilovčani takođe završavaju trke, Stefan ima najbolji rezultat, osvaja 2. mesto, prati ga David na 4. a Dragiša i ja 9. i 6. mesto, s tim što je on trčao u A kategoriji, a ja u B.

Planovi se kroje. Ove godine sam bio tri puta u Mađarskoj, ne sećam se kada je to bilo pre ovog puta. Sada sigurno znam da me prolećni Boroka kup može očekivati zajedno sa Davidom, nadam se uskoro i Rajnom, pa da ne palim džabe auto za dvoje.

Lipovača

 U zapadnom delu Srema, ali sa južne strane Fruške gore, nalazi se jedno mesto pod imenom Lipovača. Šidska ulica u kojoj je živeo velikan Sava Šumanović vodi prema ovom izletištu koje je ove godine bilo domaćin ,,Dunavskom kupu" koji se organizuje po 31. put, cifra za respekt.
 Put je bio dug, možda ne toliko, ali magla ga je odužila. Partinzanski put je krivudao, a Fruška gora se spremala da pokaže svoje najlepše jesenje lice, sremačka sela su se nizala, a suvozač Josip je imao da kaže po koju reč o svakom, a između njih, da se seti i naglas ispriča neku anegdotu o trkama koje pamti iz ovih delova Fruške gore. Ja sam ga nazvao u žargonu ,,edukativni GPS".
 Trka se približavala, kao i moja konačna odluka u kojoj kategoriji nastupati. Dilema je bila, da li ostati u mlađim veteranima (M35) ili se vratiti u elitnu kategoriju. Podrška koja je došla od strane kuma je prevagnula. Tako da sam lično svoje ime upisao u ,,vacant" prostor kategorije M21E.

Startovao sam u 14. minutu, šuma je bila, citiram kuma ,,vlaga vlage", nisam ni krenuo, čim sam maknuo prvu granu bio sam mokar k`o miš, teren je dosta trčljiv, čak sam u nekim trenucima iznenadio i samog sebe kako sam trčao, ali i pre početka, poznavajući ovaj teren, znao sam koje će kontrolne tačke praviti problem, te su i pravile. Teren je u nekim delovima potpuno ravan, gust i slabo vidljv, naprosto nema orijentira i vidljivih tačaka za koje bi se takmičar mogao ,,uhvatiti". Na takvim mestima držanje azimuta kao jedine varijante da bi se pronašla kontrola je jako teško, pogotovo u dužinama od 150 do 200 metara, a takvih je varijanti bilo u eliti 4-5, a moja uspešnost je bila jedna, a ostale su bile praćene dodatnim zaostatkom od oko 7 minuta grešaka. Mada ne marim, prijalo mi je, iskaljao sam se i setio svojih stihova pesme ,,Tragovi od butonki" gde kažem:

Hoću tragove u blatu da ostavljam u njima,

kao divlja svinja,

jer lepo mi je biti tu među njima.

Stih sve govori.

Noćni o-leptir

 Na brzinu je došla odluka o odlasku na državno prvenstvo u noćnom orijentiringu, kasnije će se  ispostaviti da sve što je brzo, ne mora da bude i kuso, možda su ti slučajevi ređi, ali evo jednog.
U Beograd smo ušli velelepno, preko novog mosta na Adi i taman kad pomislim da se kol'ko-tol'ko približavamo Evropi, makar infrastrukturno, dolazimo na ski stazu u Košutnjak gde je bio takmičarski centar, gde vidim da je na istoj posađen lešnik u vidu plantaže. Ima li srpskoj gluposti kraja? Nisam hteo puno da se uzbuđujem zbog toga, jer sam imao zagarantovano uzbuđenje za nekih sat vremena, tako je i bilo.

Start zakazan za pola osam, okupio je sve muške trkače, činili smo pravu malu Jukolu, mada smo po izgledu više ličili na rudare koji beže iz rudnika sa sve lampama, ali treba dati mašti na volju.
Start - prvi problem je bio izbeći sva drva u toj gužvi i dočepati se ispravne staze u šumi staza kojih ima  u tom delu Košutnjaka. Masa me je povukla, ali se brzo osvešćujem i utvrđujem gde se nalazim, pronalazim prvu kontrolnu tačku, trkača oko mene je sve manje, trka za mene tek sada počinje da teče u ispravnom pravcu. Kontrole se nižu, adrenalin je konstantno na vrhuncu, nemam osećaj umora, jednostavno  ne razmišljam o njemu, jer u glavi nema mesta za to, samo karta, sever, pravac, broj kt, osećaj i maksimalno se trudim da drugi ne utiču na mene. 90% staze trčim sam i sam pronalazim kontrolne tačke, bilo je sigurno grešaka oko desetak minuta, ali se nije osetilo. Na metar od poslednje kontrolne tačke, istrčava Dragiša (moja najveća konkurencija te večeri) i koristi prolaz kroz uspinjaču koja se tu nalazi da bi stigao do svoje pretposlednje kontrole, ja mu u trku samo odgovaram ,,Au, Giša, spor si", overavam poslednju i trčim ka cilju. Dragiša stiže posle mene minut i koji sekund, čestita, ja njemu takođe, smejemo se i komuniciramo na stražilovački način, bez reči, ali se razumemo, shvatamo da je cilj ostvaren.
Klinci koje smo poveli su na broju, mogu zamisliti kakav je tek njima bio doživljaj, kao u luna-parku, igri nikad kraja i to po mraku.

Tajfutaš

Destak kilometara severno od Kiškunmajše nalazi se jedna varošica po imenu Szank u kojoj su sve kuće kao i kod nas ,,pod vinklu", gde je trava zelena isto kao i kod nas, ali u toj varošici nema zalepljenih žvaka po trotoaru, nema plastičnih flaša po jendecima, iskrivljenih i išaranih znakova. Jedino što svu tu idilu i mađarsku pendantnost kvari je miris gusaka koji dolazi sa obližnjih farmi.
Put nas vodi još severnije 3-4 kilometra peščanim putem kroz peščaru Čongradske županije. U jednom trenutku vidi se markacija za skretanje na Jonotermal kup koji organizuje Makabi klub koji je jednu običnu livadu pretvorio u pravi mali o-grad. Moglo se pronaći svega, od palačinki sa eurokremom do pertli za butonke. Organizator nas je sproveo na strogo organizovan parking u jedan ćošak odakle izlaskom iz kola sve počinje.

Prvi dan sam startovao među prvima, u 8. minutu za razliku od Davida koji je startovao u 44. Do starta se po mađarskom pravilu ‚‚šipčilo" 1750m kroz čičkove, bodljikavu prasad i skoro posađene leje crnih borova. Davidu sam ponavljao nekoliko puta proceduru u startnim boksovima jer još uvek nisam siguran da sve zna, ali će se na kraju ispostaviti da debelo grešim.

Startovao sam, Davida ostavljam iza sebe, ali deo briga vezanih za njegovo startovanje nosim sa sobom, kontrole se nižu, pravim greške, manje, veće, još uvek se nisam prilagodio terenu i karti. Utrčavam sa nekih 6-7 minuta grešaka i vremenom od 45 minuta za stazu od 5400m. Bogme moglo je brže. Cilj je udaljen oko 600m od takmičarskog centra, ali ne krećem na očitavanje čipa nego se vraćam da rastrčim i pokušam da vizuelno pronađem prvenca na mađarskim trkama, Davida. Ubrzo se pojavljuje na nekih 200m od mene, nije me primetio, trči, kartu od predzadnje kontrolne tačke nije ni pogledao, trči premaposlednjoj, opominjem ga, da li je siguran, samo mi odmahuje rukom, što u prevodu znači ,,ne budi dosadan". Po utrčavanju u cilj priči nikad kraja, zadihan, ali utisci su jači. Po očitavanju čipa utvrđujemo da sam četvrti, a David ni više ni manje nego prvi. Zatečen sam, čestitam mu od srca i napominjem da trka nije gotova, da mora i sutra zapeti ako želi da bude na postolju. A on na to odgovara, ,,ma i sutra ću ih ošajdariti". Počastili smo se odlaskom na bazen uz popust od 50% koji smo imali zbog učestvovanja na Jonatermal kupu.

Sutra nas je čekala duga distanca, mene pogotovo, 11000m sa 30 kontrolnih tačaka. Startovao sam opet pre Davida, ali sada sa dosta manje brige i bilo kakvim pridikovanjem o startnoj proceduri.

Krenuo sam lagano jer sam znao da će biti dugo i teško, grešaka sam imao minimalno, rekao bih redovnih 3-4 minute, utrčavam u cilj sa vremenom 80 minuta i saznajem da sam drugo mesto izgubio za 22 sekunde. Ko bi rekao, trut Petrović stariji na longu popravlja rezultat od prvog dana. Ali sreći nije kraj, David dotrčava i naglas viče ,,prvi sam, prvi sam", gledam rezultate, danas je trčao sporije od prvog, ali ne dovoljno sporo da izgubi prvo mesto u ukupnom plasmanu.

Malo dublje i dalje razmišljam, pa Stražilovo nije imalo ovakav uspeh na Makabi kupu poslednjih 30 godina, nasmejah sam sebe. 

  

Proglašenje, organizator ima problema sa ozvučenjem, Paskuj, glavni šef tajfutaš(na mađarskom orijentiring) dere se i pokušava da nadjača masu oko postolja, pokušavam da razumem i skontam kada će izgovoriti Davidovo ime, to se događa, David izlazi, malko pogubljen, ali se snalazi, dotrčavam, slikam ga, malko mi oko zatreperi, setih se svih usranih pelena, dečijih bolesti, bezobrazluka i vikanja, vaspitanja, neprospavanih noći, i pitaj Boga čega još, ali očigledno da je upalilo.  

Vlasina

 Ležim. Žmurim. Prvi put me greje Vlasinsko sunce. Slično je onom na Durmitoru, greje i hladi u isto vreme. Ptice neumorno cvrkuću, nemoguće ih je slušati. Svu tu idilu kvari buka šutiranja lopte, galama dece. Mladi Stražilovčani koji još uvek orijentiring doživljavaju kao igru i dobru zabavu sa drugarima. Oni imaju sreće da sa 7,8,9 godina prvi put borave na ovom jezeru, a ne kao ja sa 36 ili kao neki sa 67. Mada i dalje mi je mrsko da ustanem sa livade na kojoj ležim. Očigledna mrzovolja se javlja zbog dan ranijeg dolaska, jer je trka istog dana tek u 14h, a i nije se moralo gledati u sat nego u nebo, prognozirali su kišu oko 14h, pa kada bi se najviše naoblačilo bilo je vreme za trku. Tako i bi, kiša je ljuljnula onako pošteno, taman kada je David startovao. Savladao je startnu groznicu i probleme u vezi čišćenja čipa i čekiranja, uzimanja karte, sada ima znanje orjentirca kao otac sa 14 godina, a njemu je tek 7. Orijentacija već ostavlja pozitivne posledice na njega.

 Ja sam startovao takođe po kiši, samu kartu sam uzeo iz trećeg puta, sve su bile natopljene, klizave i zalepljene jedna za drugu, tu mi je već skočio pritisak. Kontrole su se ređale, bilo je grešaka, ali svarljivih, po završetku trke pomislio sam, ako je ovo bilo za kvalifikacije šta nas sutra čeka. U suštini teren je dosta spor, što govori da je pobednik u obe grupe išao 9 minuta po kilometru stazu od 3.4 km, ja sam istu prešao za 36 minuta i bio 6 u mojoj grupi i kvalifikovao se u finale, sasvim zadovoljan, ali zadovoljstvo je bilo veće saznavši da je David najbolji od naših, neverovatno, oće ga nešto u zadnje vreme.

 Drugi dan su nas probudile neumorne ptice i lepši dan nego prethodni, kiši se nije dalo, tako da je bilo sigurno da ćemo trku zvršiti suvi. David je kao i prvi dan startovao pre mene i isto tako završio dok je tata stazu od 5,4km počeo dosta dobro. Čim sam startovao stao sam u kravlju balegu sakrivenu u travi i istog trenutka pomislio "eto meni sreće", ali kada sam prvu kontrolnu tačku promašio za 40 metra, rekao sam sebi "neko je stao pre tebe u istu balegu i sreću poneo sa sobom" što se i pokazalo malo kasnije na dužini od 9kt do 10kt permutovao sam jednu uvalu ranije od stvarne i tu počeo da traži kontlonu tačku i tako čitavih 5 minuta, za to vreme me stižu i trkači koji su startovali posle mene vođeni jednim od braća Bilić, ja sam nastavio svojim tempom i varijantama iz moje glave. Pored greške na 10kt, bilo ih je i na 13kt zbog famoznog ne ucrtanog jarka i 15kt, sve ukupno oko 15 minuta grešaka, nedopustivo, ali i to je deo ovog sporta, mada je uživanje u istom preovladalo. 

skenirao "kum"

 David je zauzeo 5. mesto, dok je njegov otac bio 13. mada vredelo je, teren je stvarno izuzetan, jedan od tehnički najzahtevnijih u našoj državi, ne sećam se kada sam morao da se orjentišem u samom krugu kontrolne tačke, sem u mađarskoj "kleki" i ovde kod Vlasine, oću reći Vokrija.

World orienteering day

  Došao je dan da se ostvari sjajna ideja. Velika ideja za tako mali grad, Sremske Karlovce. Kao što japanska poslovica glasi: ,,Ako želiš da planiraš za godinu dana, posadi pirinač, ako planiraš za deset godina, posadi drvo, a ako planiraš za ceo život, podučavaj nekog."
 Poziv koji je bio upućen od strane direktora kluba - Dragiše oberučke je prihvaćen sa moje strane.
Tog dana sam poranio i krenuo u ostvarivanje zacrtanih planova za prvenac obeležavanja ,,Svetskog dana orijentiringa". Posao nije bio mali, na spisku sam imao 531. učenika koje je trebalo upoznati, a pre svega zainteresovati.

 Sa malom kartom na kojoj je ucrtana OŠ ,,23 oktobar" i park iza nje, tog dana su jurili neki budući orijentirci. Bilo ih je raznih, od onih koji su odma` smotali kartu u džep i gurnuli kažiprst u nos, do onih od kojih nisam mogao doći do reči jer su bili omađijani postojanjem takvog sporta. Pa tako su svi kroz edukativnu igru saznali šta je to orijentiring, a oni koji su to znali mogli su malko da podignu nos i ponosno da izgovore ,,pa ja sma član Stražilova", tad bi se graja podelila, pa bi i taj član bio zasut gomilom pitanja od strane radoznalih glavica.

Stoga se nadam da će valjda ubuduće biti mesta u anegdotama karlovačkih orijentiraca i za moje ime. Pa kao što danas doktor Bora ne da zaboravu velikog Radu Kovačevića gde svaku fruškogorsku izohipsu pamti i opisuje, valjda će ova mlađa pokolenja Popovića, Šimunovića, Benišeka pisati o nekim sadašnjim Bauerima, Petrovićima, Šarićima.
 Mada taj 11. maj nije samo obeležio dan orijentiringa, sin David je u konkurenciji 2000 crteža na temu ,,moje mesto u mom gradu" dobio nagradu sa još 17 vršnjaka.

Nagradu mu je uručio muzej grada Novog Sada, ali ono što baca malu senku na tu nagradu, jeste poklon koji je dobio. Poklon je pored pribora za crtanje imao i kartu Novog Sada, koju je David odmah izvadio, bacio  pogled ka Dunavu, pa prema tvđavi, pa opet prema Novom Sadu, Dunavu, pa ka tvrđavi i pokazao prstom na kartu rekavši: ,,mi smo ovde". Tako da se onaj broj s početka -  531 uvećao za još jedan.