Under the bridge (NS sprint triatlon)

   Kao i prošlog vikenda u Pančevu, samo ovog puta u Novom Sadu, održao se sprint triatlon. Svo dešavanje trke odigralo se na poznatom kupalištu Štrand koje je baš taj vikend slavio vek postojanja.
   Tranzicija kao i ostale aktivnosti u vezi sa trkom bile su smeštene ispod mosta ''Slobode'' pa otud i naslov ovog posta.
   Hladno jutro koje se razvuklo sve do podneva kada je i planiran start trke, uvuklo mi je hladnoću pod kožu koja me je terala da što pre uđem u vodu koja je u tom trenutku bila toplija od vazduha.
   Prvi deo trke se dešavao u Dunavcu, gde se plivalo dva kruga, koja sam savladao za 14.17.
   Posle plivanja u tranziciji stare boljke Ovoga puta nisam pripremio kacigu kako treba, pa sam izgubio minut vremena podešavajući je.
   Na biciklu sam verglao maksimalno, koliko se moglo u tom trenutku. Moram priznati da u ovoj disciplini najviše i crknem. Bicikl se terao 8 krugova od kojih sam 2 kruga išao u grupi , gde sam u nekim trenucima  dostizao ''speed'' do 42-43km/h. Vožnju bicikla sa obe tranzicije sam prešao za 42.33.

  A sad trčanje u koje sam ušao dosta raštelovan, ali sam brzo došao sebi i istrčao tih 5000m za 21.37,što mislim da je osrednje vreme. Tako kada se sabere sve, ostvareno vreme je 78.28.
  Za prvi deo sezone to je to, plan za ubuduće tj. drugi deo sezone je - još tri triatlona u Sivcu i Novom Sadu od kojih je jedan olimpijski, štafetno prvenstvo u orijentiringu na Samanjcu i po koja ulična trka, ako uleti. 

Sprint triatlon Pančevo

    Posle pređenog prvog triatlona pre tri godina i otkrivanja novog sporta, mogu slobodno reći da posle orjentiringa ovo mi je sekundarni vid trosenja energije, mada kakve su peripetije(sranja) u o-savezu i kakav je kvalitet(kvantitet) trka, ne bi me čudilo da mi sekundarni sport bude primarni i da kartu i busolu menjam za plivačku kapicu i volan bicikla.

  Pored prohladnog i oblačnog dana kraj Tamiša u Pančevu okupilo se 60-tak triatlonaca, što aždaja, što nas rekreativaca. Moram priznati da sam pred trku bio baš uzbuđen i da sam jedva čekao pisak startne trube. Naravno, u plivanju sam najslabiji, ni odlasci na bazen mesec dana pre triatlona nisu dali neki rezultat, samo su naštelovali rad ruku i nogu tokom plivanja i izdrzljivost u tih 750 meteri. Iz vode sam izašao u poslednjoj grupi, ali ne i poslednji, na satu je tada pisalo 16.50. Moram priznati da i pored plivanja radnja u tranziciji mi baš i ne ide, sva krv koja je u gornjem delu tela od plivanja, onemogućava pravilan rad nogu, pa na primer da bi nazuo čarape na onako mokre noge bogme se namučim i što je najgore košta me vremena. Sa prvom i drugom tranzicijom, plus vožnja bicikla utrošio sam 41.30 minuta, i poprilično sam crk'o, a treba još 5 kilometara kasati. Primetio sam da je moj bicikli jedini imao menjače "Tour de France" 1985. a i kilaža mu je zavidna, tako da sam po krugu sigurno gubio po pola minute na okretima. I na kraju trčanje, osećaj u nogama po silasku sa bicikla i prelazak u kasački ritam je neopisiv, totalno raštelovan trudiš se se da hvataš ritam. 5000m sam istrčao za 22.18 i na kraju kad se sve sabere išao sam 80.38, solidno vreme.

  Neki cilj za ubuduće, da pokušam vreme spustiti na 75 minuta, što mislim da je realno, ulaganje u noviji bicikl, popravljanje tehnike plivanja i brže obuvanje čarapa u tranziciji će me sigurno dovesti do toga.

Somborski polumaraton

   Pored toga što mogu da se pohvale da im žene piju vina, Somborci imaju i najstariju uličnu trku u Srbiji na koju sam se uputio sa svojim kumom.

   U početku nisam ni slutio da će se trka pretvoriti u pravo mučenje. Kiša koja je padala dan ranije i sunce koje je pripeklo tog dana napravilo je takvu sparinu da su trkači padali k'o muve. Na sreću, mene to nije zadesilo, ali  rezultat koji sam postigao, nije za pohvalu od 111 minuta. Prolazi na 5 km, 20.56 , 22.55, 35.30 , 26.45. Do 12 km sam se i držao nekako, al' odavno nisam imao takav prekid filma, gde sam bukvalno morao da stanem i pešacim jedno 1000m. Posle toga mi je bilo svejedno, uhvatio sam kas i lagano završio trku.
    Na ovoj trci sam prvi put učestvovao i za organizatora imam samo reči hvale, jedina zamerka je to što nisu imali 'ladan Lav, nego Jelen i to mlak, ali kad je džabe i sirće je slatko. 

Memorijal

     Trodnevno takmičenje koje se tradicionalno održava na Rajcu i negovoj okolini, ovog puta me je videlo samo prvi dan trke, što zbog posla i praznika koji su predhodili.WRE trka se dešavala prvog dana, zbog koje sam i otišao da bi probao da uzmem preko 600 podova i bio korak bliži tom slovu R.

    U trku sam ušao totalno opušten, jer u poslednje dve nedelje i nisam nešto trenirao, pa i nisam imao razloga da budem nešto naoštren. Što se tiče snage trčao sam konstantno, bilo ravno, uzbrdo, nizbrdo i glava me je služila solidno sa manje prihvatljivih grešaka, gde sam na početku "leptira" imao vreme među prvih deset. Ali posle toga, bum,bum na 15. kntroli gde sam se spustio dosta kasnije i promasio veliki kamen gde je bila kontrola za, blago rečeno 200m, od tog trenutka kreću sremačke psovke i samokritike, onako u trku, da počastim sebe.Na kraju utrčavam u cilj više zajapuren od besa nego od trčanja sa zadovoljavajućim rezultatom 61.13.
  Na kraju smo popili po dva piva i omastili usta pečenom svinjskom glavom. 

Makabi kup

   Hoće li ova moja agonija, solidne snage i glupe glave proći? Osećam se kao u filmu "Dan Mrmota". Čak i na ovako prostom terenu sebi sam dozvolio greške od 6-7 minuta, što je nedopustivo i istrčao trku od 9,2 km za 63.57. Ne želim više da pričam, nadam se boljim trkama. U planu mi je WRE trka 30.Aprila i posle toga prelazim na ulične trke, i triatlone, sve do jeseni gde se vraćam orijentiringu, ako na leto ne skoknem na  Hungaria kup.

  U Picasa albumu ima slike by dr Bora.

Kros Srema pred Stražilovski kup

   Pošto sam u subotu bio oslobođen organizacije Stražilovskog kupa, uputio sam se kod naših domorodaca, al' s one strane Fruške gore gde se održavao kros Srema. Koliko sam mogao da primetim na krosu su se skupili naši najjači atletičari, ali se ja nisam gurao međ' njih nego sam trčao u kategoriji rekreativci, veterani i aktivni železničari. Dužina staze nije bila  ubitačna, tako da sam raspalio od trenutka pucnja i stazu od 2 km pretrčao za 7.45 i u cilj ušao kao treći,a kao željos, naravno prvi.Plan mi je bio da istrčim za oko 7.15, ali organizator je zabiberio stazu sa malo brda i oranja, tako da sam izvukao maksimum.Sad kros Srema ostaje u senci pred Stražilovski kup, gde smo trku napravili bukvalno u pet dana na terenu koji je po mom mišljenju jedan od najboljih, a to je "Manastir Beočin".Pošto je ovaj put, staze osmislio Dragiša i u to nisam ulazio, samo sam odgovorio pozitivno po pregledu karte, predpostavljam da je vodio računa o tome da se posle trke ne čuje reč planinarenje. Ali po zadovljstvu trkača koje se osećalo oko ciljnog mesta, shvatio sam da smo i ovog puta uspeli i potvrdili sebi i drugima da nam je organizacija trke već postala kao "dobar dan". Hvala svima koji su bili na Stražilovskom kupu.

  Blažo Maksimović

pobednik Stražilovskog kupa 2011

  Izvini Rambo, nisam te prepoznao. 

Babenius

   U okolini Sopota na terenima starih Rimskih rudnika koji su mnogo doprineli da predhodna trka bude zanimljiva, održao se Beograd Open. Dva dana odličnih trka, gde su prvi dan bodovi išli za Svetsku rang listu(WRE),a drugi dan za ligu Srbije.
  Prvog dana se trčala srednja distanca i to je bila šansa da se osvoje lepi bodovi za Svetsku listu. Bez ikakvog oklevanja jurnuo sam u trku maksimalno kocentrisan, kako sam sve više ulazio u trku tako sam i brže trčao.Doduše imao sam malih grešaka od po 20 sekundi na nekim kontrolama, ali ništa strašno, sve do 14. kontrole gde sam se spustio niže i izgubio 4 minuta. Toliko sam bio besan na sebe u tom trenutku da mi je svašta padalo na pamet, pa čak i da završim trku na toj 14. kontroli. Na kraju sam stazu istrčao za 46.40, a mogao sam da idem oko 40 minuta, ali ''mogao sam'', što nisam, jedino mi ostaje da ćutim i sledeći put da budem  pametniji.

   

    Drugi dan duga distanca-što nije značilo da će biti i teža od prvog dana.Mada sam krenuo jako rezervisano i zaostajao na svakoj kontroli oko 20 do 30 sekundi od prosečnog vremena, što se može videti na splitovima, ali i pored rezervisanosti, imao sam i grešku na 4. kontroli od nekih 7-8 minuta.Tako da sa osrednjim vremenom od 77.25 nisam baš nasmejanog lica napustio Rimski rudnik, ali sam optimista za ubuduće.

 
    Za organizaciju trke imam samo reči hvale, od karte, dobre konkurencije i smeštaja sa doručkom.
Nadam se za sledeću godinu da će biti još bolje, jer ovaj teren to zaslužuje.