Iz fruškogorske idile u beogradsku mahalu

 Pre nego što započnem opis dogodovština koje su se desile ovog vikenda, želim da napomenem, da sam prošlog vikenda trčao 4. novosadski kros u Kameničkom parku. Staza kružna, ukupno 10500 m iliti pet krugova nalik na ,,osmicu" sa visinskom razlikom od 170 m ukupno. Pre dolaska plan mi je bio da istrčim trku ispod 47 minuta, ali kako je trka sve više odmicala, redukovao sam svoje vreme na 45 minuta. U cilj sam utrčao kao 10. sa vremenom 44.41, fino sam obradovao sebe.

 A sad opis ovog vikenda, koji je vezan za naslov ovog posta. Planinarska orijentacija, možemo je nazvati i deda Jocina trka. Josip Dućak već duže vreme organizuje trku u planinarskoj orijentaciji na terenima istočne Fruške gore drugog vikenda marta. Pravila i razlike između ove ,,naše" i ,,njihove" orijentacije sam već opisao, pa ne bih ponovo o tome, ali treba naglasiti da je ova ,,naša" kudikamo sufisticiranija od ,,njihove". 

 Ekipa Stražilova u seniorskoj kategoriji poznata je još od pre ovog poslednjeg rata (pošto se kod nas  istorija i njeno vreme uglavnom motaju oko ratova, pre, posle, za vreme). Nju čine Šarić, Bauer i ja. Ovog puta meni je pripala ta čast da budem kapiten ekipe i nosim svu odgovornost tokom trke i mogu da kažem da sam se junački držao. Startovali smo poslednji. Po precrtavanju karte jurnuli smo sva trojica kao iz topa, trčali smo kao da smo na nekoj srednjoj distanci, ali tempo trke smo našli posle dvadesetak minuta, držali smo ga sve vreme. Kontrolne tačke su se ređale i to bez grešaka, u toku trke imali smo vremena i da diskutujemo, bilo je raznih tema, ali niko nije krio zadovoljstvo što smo se sva trojica opet okupili i to oko posla koji najviše volimo da radimo. Trka je tekla onako kako smo mi hteli, lepo smo se podsetili dubokih stražilovačkih uvala i jendeka u kojima odavno nismo bili, ali došao je i taj čin na 7KT gde smo se morali razdvojiti. Svako je precrtao svoju stazu, isproveravali da li neko može sa nekim do nekog mesta i nestali u trnjinama ogoljenog Kurjakovca. 

 Priznajem, od razdvajanja malo sam počeo da sustajem, ali na prvom brdu se ponovo grejem i trčim u onom pomenutom tempu. Grešku pravim odmah na prvoj samostalnoj kontrolnoj tački oko 3-4 minute, takođe na drugoj, spuštam se u uvalu kasnije, to shvatam čim sam proverio njeno pružanje na susedni greben, previše je blizu Brankovog čardaka, moja uvala je još ka kamenolomu. Na toj imam grešaka samo onoliko koliko mi je bilo potrebno da pretrčim iz jedne u drugu uvalu. Poslednju pronalazim rutinski i u laganom kasu krećem ka cilju - planinarskom domu Stražilovo. Tamo je već Dragiša, kuma još nema. Dragiša me dočekuje sa rečima "di si do sad?" shvatam odma` da je šega počela i mini slavlje zbog osvojenog prvog mesta. Kum dolazi tri minute posle mene, ali i minut od naše najveće konkurencije, samo što smo mi startovali posle njih pola sata. Ali se rezultat na semaforu nije poklapao sa onim na terenu i našim ručnim satovima. Naravno, uz mini sugestiju, doktor je izvadio računaljku i izračunao da je pogrešio, posle toga istu je dao Davidu da ima za školu. Posle trke kao i uvek usledilo je ono zbog čega se osim trčanja na ovu trku dolazi, a to je paprikaš, koji ovaj put nije bio baš kao prošli, ali što je govorio Pera Panić ,,šuma sve sagori", tako je i ovog puta bilo. 

- sam kraj trke za seniore Stražilova -

Rezultat je bio manje važan taj dan, bitno je da smo se okupili, ismejali, umorili i napunili baterije za radne dane do sledećeg vikenda na Avali.

 Odmoru nije bilo mesta, odmah sutradan moralo se ustati i stići na železničku stanicu u ravno 7h, jer vozom se išlo na prvo kolo lige u kombinaciji, iliti početak o-cirkusa u Srbiji. 

Bilo nas je 17, od toga, 11 klinaca, ostali nisu bitni. Voz je stigao, sredstvo za idealno putovanje. Ne znam zašto, nekako smo svi tu, kao da ne putujemo, a ipak se krećemo. U kolima je nekako kao i u busu, sterilna situacija, ovde ima svega, od polemike i planova budućih, do dečijih zavrzlama i niko ne brine, mašinovođa vozi, mada u povratku smo malo i mi vozili.

 Od ulaska u voz kiša nas je non-stop pratila. Naš voz po redu vožnje ne staje na Tošinom bunaru, od kog je takmičarski centar udaljen 500 m, nego tek na Novom Beogradu, oko 3 kilometra od takmičarskog centra. Izašli smo iz voza, podvili nogavice i lagano krenuli, vremena smo imali, kiša je padala, pa bi stala, pa bi oped padala i tako. Seli smo u neki kafe i popili po čaj, prekratili vreme, a deca kad su otkrili sprat u istom lokalu, tada smo morali da krenemo, a da nismo, trka bi bila u kafeu.

Stigli smo, organizator je obezbedio svlačionice, svi smo se presvukli i jurnuli u karantin (obavezna stvar pred svaku sprint trku, zbog fer pleja, tj. zbog nefer pleja). Pri dolasku, mnogi su nas hvalili zbog broja dece koju smo doveli, još kada su čuli da smo došli vozom, svi bi se setili straih dana ili bi rekli ,,kao nekad". 

 Ja sam trčao u M35 stazu od 2200m, mada po završetku trke i upoređivanjem rezultata sa elitom shvatam da sam komotno mogao i sa njima da se okršim, u najmanju ruku bio bi 5, ali kasno je bilo. Trku sam odradio rutinski i osvojio prvo mesto, dok je David osvojio 3. mesto sam, bez pomoći, samo on, karta, kiša i ulice. Iznenadio me. 

 Nekako se cela trka brzo odvijala, start je bio u 11h, a proglašenje već u 12-12.10h, po završenom proglašenju Popović stariji otkriva da imamo voz u 13.16h sa N. Beograda, mada smo planirali onaj u 14.33h sa Tošinog bunara, pa nogu pred nogu. Ali sa ovom informaciom predstojala nam je još jedna trka sa kontrolnom tačkom na 3. peronu stanice N. Beograd, a ,,finiš" u kupeu vagona. U suštini tu je vrhunac trke dana i bio. Hoćemo li stići ili ne, trka sa srpskim železnicama je krenula. 

 Na svu sreću pobedili smo mi i za uzvrat od mašinovođe svako je mogao da proviri u nos ,,gvozdenom konju" koji je jurio kući sremačkom ravnicom ka Fruškoj gori.

Juniper cup, proleće 2017.

 Miris gusaka je polako ispunjavao kabinu automobila, što je govorilo da smo ušli u Kaškanjti, tipično panonsko selo sa ulicama pod ,,vinklu", gde smo na jednoj raskrsnici morali skrenuti desno, ali organizator se pobrinuo da do ranog lutanja ne dođe, jer je ono zagarantovano za kasnije, pa je na vidnom mestu okačio simbol ,,kontrolne prizme" sa strelicom u pravcu ulice gde treba skrenuti. Asfalt posle par stotina metara prestaje i mi polako jašemo preko peščanih dina i posle 2 i po kilometra stižemo do parkinga. ,,Parking-majstor" je u dilemi, parking je popunjen, usmerava nas odmah pored puta kao i ostale iza nas. Izlazimo iz kola i shvatamo da smo u nedođiji sa još 450 orijentiraca. Startna groznica je već počela da drma.
 Prostirku širimo među lejama bele topole gde se presvlačimo i kujemo plan. Doktor Bora startuje prvi od nas i zadužen je da pionire Janka i Davida odvede do starta, koji je i ovog puta po mađarskom pravilu 1300m udaljen od takmičarskog centra. Ja krećem kasnije, ali sa planom da stignem pre startovanja pionira. Stižem, podsećam ih na pravila startovanja, pioniri odlaze, više nemam brige za njih, sad da raskrstim sa sobom i oladim glavu. Startovao sam, krećem lagano, ali koja je brzina potrebna za čitanje takvog reljefa i vegetacije? Prvu KT pronalazim solidno, na drugoj pravim ,,pionirsku" grešku od 5 minuta i u istom trenutku i moral pada kao i kocentracija sa kojom sam imao muke tokom cele trke. U orijentiringu je najveći problem što te jedna greška košta ne samo tada kada je napraviš, nego je to najava i za ostale koje će tek doći u toku trke.

 Utrčavam u cilj, sa solidnim vremenom od 81 min. za stazu od 8300m, i zauzetim 8. mesto. Dolazim do prostirke, svi su tu, sa svim kontrolama, što je još važnije. David je drugi, Janko se prvi dan baš ne snalazi, ali završava trku, ovo je njemu prva trka van granica Srbije, a za doktora ne znam rezultat jer posle njegove izjave ,,da lošiji rezultat nije imao odavno", bilo mi je mrsko da ga tražim na listi.
    Pakujemo se i vraćamo u miris gusaka i selo Kaškanjti. U sali zauzimamo najbolje mesto za spavanje. Klinci su napolju na igralištu i sa svojim vršnjacima iz Mađarske već pikaju loptu, da li na koš ili na gol. Doktor i ja odlučujemo da prošetamo.
 Sutradan nas je očekivala tehnički i dužinski zahtevnija trka. Drugog dana ja sam bio taj koji je startovao među prvima, Bora je opet izigravao pulina u sprovodu dece do starta. Ali svi se nalazimo ispred prvog boksa, ja odlazim, ali briga za klincima ostaje i pred sam start ih podsećam na kategoriju, čišćenje čipa i ostalo. Krećem, sve ostavljam iza sebe, trčim jači tempo nego juče, ide mi. Prve tri KT pronalazim sa prvim vremenom, kasnije pravim malu grešku, ali sam još uvek tu, ali kleka ne bi bila kleka da te ne zavrne kada se najmanje nadaš. Po ličnoj proceni, pogrešio sam čitanje azimuta za 5 stepeni, što me odvalači kroz pogrešan žbun kleke iz kog izlazim sa mislima da sam na ispravnom mestu, i celokupan teren (što je u peščari tako lako) permutujem. Naravno,  ispostavilo se da je to samo prva ozbiljna greška, ali ne i poslednja.

Utrčavam u cilj sa još gorim vremenom od juče 89 minuta za stazu od 9400m. Klinci su na broju, kao i kontrolne tačke koje su imali, David je u želji da stigne prvog izgoreo i pada na treće mesto, Janko se snalazi mnogo bolje nego juče i osvaja četvro mesto, dok sam ja ukupno sedmi, ali nisam baš zadovoljan.

 U jednom trenutku, ja totalno bez brige, ali deca me podsetiše i upitaše ,,A, gde je doktor Bora?, Morao je završiti do sada." Janko računa ,,Startovao je tada...znači na stazi je, mmmm.....skoro dva sata, tačnije sat vremena i 56 minta." Iskreno, zabrinuo sam se. Ali uskoro fluorescentna kapica koju je Bora nosio ukazala se u krugu cilja. Setih se odmah pesme koju je doktor često pevušio ,,Kad su Sremci krenuli", ali ovog puta bi mogao zapevati ,,Kad su Sremci skrenuli".

Proglašenje smo sačekali zbog Davida. U trenutku izlaska na postolje pajtaši sa jučerašnjeg igrališta viču ,,Bravo, David, bravo." Donekle nam je izvukao prosek. Sedamo u kola i krećemo nazad, euforija je opala poprilično, očigledno nas je kleka ovaj put išibala malo više nego inače.