run

run

понедељак, 11. новембар 2019.

Boroka kup, jesen 2019.

U filmu Dan mrmota, Fil (Bil Mari) budi se svaki dan u 7h, ali taj dan kada se probudi po datumu je uvek isti kao i sve što se tog dana događa. Tako se i ja svaki put drugog vikenda u novembru budim malo ranije od Fila, ali je dan, to jest vikend uvek isti.
 Boroka kup koji je ovog jesenjeg vikenda privukao oko 600 takmičara iz šireg regiona, opravdao je sva očekivanja. Po ličnom mišljenju, na trku dolaze tri vrste trkača: prvi dolaze zbog terena, kleke i njenog lavirinta, drugi zbog svinjskog festivala i mađarskih đakonija i treći zbog blizine održavanja trke. Ja se pronalazim u sve tri grupe, mada sam se najbolje snašao u onoj prvoj, kleki.
         
Da ne zvučim pretenciozno, sebi sam zadao normu da na trci oba dana budem prvi. Zvuči nepošteno prema konkurenciji, ali se ja tako motivišem.  Skorašnji rezultati mojih trka daju mi za pravo da tako razmišljam. Išao sam ove godine dosta po mađarskim trkama i uglavnom bio u prva tri mesta, poslednja trka na Andrevlju sa Skandinavcima, dobro istrčana, šta više reći i za šta se pravdati.
 Prvog dana do starta se moralo ići 1200m, klasično za svaku mađarsku trku. Na stazi od 6800m (middle-long) sam krenuo iz sve snage. Taktika mi je bila, da kroz trčljiv deo terana (parcele sa borovima, leje belih topola) trčim iz sve snage, a kada dođem do područja sa klekom, usporim, što zbog lakšeg čitanja karte, što zbog nemogućnosti bržeg kretanja, i to sporo kretanje koristim kao fizički predah. Setim se Dragišinog saveta koji je jednom prilikom davao klincima vezano za kretanje kroz šumu: ,,Mora da se trči iz sve snage, moraš da osetiš da glava pulsira." Upravo sam se ja tako ponašao i osećao. Uz greške od oko 2-3 minute u cilj utrčavam sa vremenom od 58 minuta. Na cepki sa rezultatima većina brojki je bila zamašćena što je govorilo da sam na većini kontrolnih tačaka imao najbolje vreme, pa iz toga proizlazi i najbolji rezultat. Prvi dan sam bio prvi, dva i po minuta ispred drugog.
Najgori deo trke je onaj posle trke, kada moraš da se presvučeš, pogotovo ako si mokar, izranjavan od uboda kleke i sav od peska koji se po tebi izlepio kao prezla.
Kupio sam tri bona na svinjskom festivalu, jedan za mene, jedan za Davida i treći za kolače. Kada bih mogao jeo bih dok ne crknem, hrana je izuzetno ukusna, a i apetit ti otvara sama atmosfera, koja je totalno opuštena.
Prespavali smo u fiskulturnoj sali. Ja sam odspavao pošteno, bez nekih trzavica i buđenja tokom noći.
Kiša koja je lila od samog jutra drugog dana unosila je neku mrzovolju i nezainteresovanost za samu trku. Pored kiše duvao je i neki vetar koji je samo pogoršavao stvari. Kiša je stala pred samu trku, ali svako ko trči po šumi zna da to ništa ne znači, jer na prvoj sklonjenoj grani ispred sebe ima da budeš mokar kao da kiša nije ni stala.
Uzeo sam kartu, u istom trenutku čuo bodrenje od mlađih Stražilovčana koji čekaju svoj minut i u momentu nestao u borovim lejama. Taktika je bila ista kao juče, na dužinu staze se nisam obazirao, trčao sam iz sve snage od početka, pa sve do samog kraja. Iskreno sam mislio da će drugi dan sa tehničke strane biti lakši, ali je bilo teže nego prvog dana, fizički i mentalno. Kontrolne tačke su bile na svakojakim mestima. Što bi kum rekao prilikom analize trke: ,,Na ovu KT samo helikopterom mogu da me spuste." Bukvalno je bilo tako.

Stazu od 9700m drugog dana  trčim za 84 minute, na cepki se ponavljaju masni brojevi isto kao juče, što je govorilo samo jedno, da je cilj koji je zacrtan pre polaska na trku ostvaren.
Bio bih neiskren kada bih rekao da mi nije drago, fino se osećam. Sezonu sam završio najlepše što sam mogao, sledeće godine se nadam još boljim rezultatima. Možda nekoj medalji u eliti :-)

недеља, 20. октобар 2019.

Pusztamerges kup 2019.

Tri puta sam pogledao naziv kupa dok ga nisam uspeo prepisati u naslov. Slogovi mađarskog jezika i te kako lome jezik, ali isto tako i mađarski ,,tajfutaš" lomi telo i psihu.
Na mejl je stigao poziv od organizatora Pirto kupa, da tu odmah iza granice u selu Aštonhalom organizuju sličnu trku, lokalnog karaktera. Blizina trke, cena, porodični izlet, Segedin, u trenutku se sklopila šema plana za taj dan. Nije mi trebalo puno da odlučim i pošaljen prijavu, možda tek onoliko da je iskucam i pritisnem ,,reply". 
Po mojoj arhivi mađarskih trka, ovo mi je najistočnija trka u mađarskoj peščari, u suštini to je njen sam obod, što pokazuje i karta na kojoj smo trčali. Bez obzira što je peskovito, reljef je siromašniji nego u onim severnim delovima, teren je više bogat vegetacijom što ga i čini zanimljivim. 

 
Povišena temperatura i groznica koji su me drmali dva dana pred trku prouzrokovali su sporiji, više mučki ritam trčanja, uz to pride mogu reći i ofrlje čitanje karte, pogotovo u poslednjem delu. Umor tokom trke i iscrpljenost organizma od bolesti nisu ulivali puno poverenja za neki poseban rezultat. Stazu sam završio za 77 minuta, dosta lošije nego pre dve nedelje kada je trka bila duža, na sličnom terenu. Posle presvlačenja, raščičkavanja i vađenja po kojeg većeg glogovog trna iz predela potkolenice (dok će ostale sama koža izbaciti), odšetao sam do rezultata. Za Davida sam znao da je prvi, jer mi je tu vest saopštio nestrpljivo prilikom mog utrčavanja u liniju cilja s dušom u nosu, ali  sobom sam se iznenadio. Slatka pobeda za oko 20 sekundi ispred drugog me je obradovala. Više puta sam bacio oko na rezultate s nevericom, ali bilo je onako kako sam prvi put video. Postignuće Petrovića na ovoj trci stoprocentno. 
Poluživ, obećanje odlaska u Segedin sam morao ispuniti, nije svima u kolima stalo samo do trke kao meni, ima nešto i u ulicama Segedina. Kada sam došao do centra istog, prvo što mi je palo na pamet, ,,Ala ovde može lep gradski sprint da se napravi." Orijentiring, uvek prvo na pameti. Jel se to samo meni dešava?

недеља, 13. октобар 2019.

Trilogija - Lipovačka šuma, jesen 2019.

 Moram biti iskren. Prvo sam se prijavio u kategoriju M35, zbog cifre koja je merila dužinu u elitnoj kategoriji - cirka 11800m sa 480m visinske razlike. Odavno takvu stazu nisam trčao i ne bih sebe stavljao na kocku da to čini. Uvidom u spisak prijavljenih, otkrivam da smo jedine crne ovce u M35 kategoriji moj kum i ja (kume, moram nas tako nazvati). Brzom reakcijom kroz SMS poruku koja je upućna ,,maj best frendu" teleportovani smo iz kategorije mlađih veterana u elitu. Ja sam SMS završio - ,,Pa kako nam Bog da". 
Pogađate!? Opet iz noćne smene, put Beograda je bio pred nama. Dvoje kola sa šoferima  ,,Elitašima" i đumle dece. Dan je obećavao. Lipovačka šuma, koja inače nema ni ,,L" od lipe, puna je hrasta, nas je dočekala.  Došli smo prvi, da li će tako i na trci biti, ostaje da vidimo. 
Plan mi je bio jednostavan. Previše je dugačko, previše je uspona, kreni u laganom tempu i nadaj se kraju. Trka je organizovana po principu ,,one man relay" (jedan trkač trči sve tri izmene u štafeti). Prvi put sam trčao na taj način. Uzimanjem karte i pogledom na dužinu do 1KT u trenutku i ono malo volje i optimizma mi se ugasilo. Do 1KT sam trčao 15 minuta, bila je udaljena, po ličnoj proceni nešto manje od 2km. Misli koje su me saletale pored misli vezanih za orijentaciju su - ,,ako ovako bude ko će auto voziti nazad i decu vratiti kućama". 
1. mapa
2. mapa
3. mapa
 Nije sve bilo tako crno, klupko se odmotavalo, lagano, ali sigurno. Na prvoj izmeni imam dosta snage, na drugoj onako, ali sa trećom kartom počinju prve gladi. Kod mene se tako manifestuje umor, jednostavno sam gladan. Imao sam plan pre trke kupiti jedan energetski gel, jer sam znao da će se ovo desiti, ali plan nije realizovan, tako da sam morao zamisliti da sam ga uzeo to jest pojeo. Što kažu - ,,Sve je u glavi" ili ,,Kakve su ti misli, takav ti je život", a ja sam i dalje mislio na jelo. Do cilja sam se doteturo. Vreme koje sam ostvario u suštini nije bilo za potcenjivanje, 116 minuta i zauzimanje finog petog mesta. Pokazao sam nekoj omladini da stari panj najbolje vatru drži :-). Šalu na stranu.
 Ovom trkom i ostvarenim rezultatom sam zadovoljan, od dece koje smo poveli mnogi su osvojili odličja. Odlazak na trku u Lipovačku šumu se isplatio. Očekujem lepe rezultate od njih u Mađarskoj početkom novembra na Boroka kupu.

субота, 05. октобар 2019.

Pirto - seoska kuća 2019.

 Peščara oko mesta Pirto ovog vikenda bila je stecište regionalnih orijentiraca južne Mađarske. Lokalna trka u organizaciji sportskog kluba ,,Železničar'' iz Segedina okupila je oko 200-tinak o-trkača iz Mađarske i Srbije. 
U poslednje vreme se solidno osećam, pa odlučujem da trčim u najjačoj kategoriji. Na ovoj trci to je  kategorija 21B. U biltenu trke, dužina staze biva 9,6 km, da bi na sam dan trke evoluirala na 9,9 km. Lepa cifra. Pre trke našao sam stari post ove trke, čisto da se podsetim karte i vremena od tada. Pre godinu dana staza je bila 10,7 km, a ja sam je prebiflao za 83 minute, ali sa nekih 6-7minuta grešaka. Možda nije za pred trku da sam sebi montiraš vreme, ali ja to nekako moram, neki crv iznutra me tera na to, pogotovo ako imam materijala. Sebi sam kroz malu računicu zadao vreme ispod 75 minuta za današnju trku.

Seoska kuća - Mađarska

Daljina do starta  koja je iznosila 700 m, bila je dovoljna da se zagrejem i razmrdam, sa par ubrzanja i istezanja. Nisam pomenuo, da sam na trku krenuo iz noćne smene, lakša okolnost je, da ja nisam vozio :-). Kartu sam uzeo, otrčao do startne prizme i na njoj proveo jedno 10-tak sekundi, nekako mi se sporo kalupila karta sa okolinom. Kada se sve podudarilo, jurnuo sam iz sve snage. Šuma je odmah s početka bila teško trčljiva, visoka trava, sad već polusuva i dosta palog granja oduzimali su dosta snage. Trku sam počeo sa tehničke strane dosta dobro, ali neka nemoć za bržim ritmom me je konstantno pratila. Noge su mi se razvezale tek tamo oko 15-16 KT. Tokom trke imao sam jednu grešku na 6 KT, sitna permutacija, ali minut prolazi. Par loših varijanti između kontrolnih tačaka, tipa pogrešnog pravca i njegove korekcije su me koštali zajedno sa greškom na 6 KT prvog mesta, ali sam i ovako zadovoljan, izgubio sam od svoga. Marko Radovanović je istrčao pobedničko vreme 66.47, a ja drugo 68.25. Marko je startovao iza mene 3 minute, tokom trke na dugačkim prelazima preko livada, često sam se osvrtao, misleći da je tu, ali ga nisam uočavao. Posle mog ulaska u cilj, Marko se pojavljuje posle minut i po. Ali na mlađima svet ostaje, samo neka cepa. 
Pirto - Tajhaz
Klinci su me oduševili. Muški deo ekipe, kojima sam davao kroz pridiku savete, kako da se kreću kroz peščaru i kako svoju maštu da koriste u toku same trke je upalilo. Svaki je uzeo po medalju. Dok je ženski deo ekipe bio za nijansu lošiji od muškog. Ova trka će im, kao i meni svakako biti odlična uvertira za predstojeći Boroka kup u novembru.

понедељак, 02. септембар 2019.

Durmitor orienteering challenge 2019

Od doba JOS-a (Jugoslovenski orijntacioni savez) i davne 1997. godine kada se između Pitomina i Nadgore zadesila arena orijentacionog krosa, prošlo je tačno 22. godine. Tih godina Durmitor sa Žabljakom je bio totalno nepoznat, barem meni i samo pravi ljubitelji prirode i planinarstva odlazili su u najviši grad Balkana radi dugih pešačenja i osvajanja gudura i bogaza. Jedni od tih avnturista smo bili i mi, dr Bora, Joca, Keza, braća Šarić i ja. Žabljak je u to vreme bio toliko marginalizovan grad, da ako ne ustanete na vreme i hleb ne kupite do 8 sati izjutra, znajte da tog dana nećete jesti hleb. Ali u poslednjih 20 godina Durmitor širi svoje grane i izrasta u jedno od najpopularnih crnogorskih mesta. U centru Žabljaka češće ćete čuti strani jezik nego crnogorski tj. srpski, prodavnica i marketa ima na pretek, kao i smeštaja, raznih zanimacija izeđu kojih se našao i naš sport, orijentiring. Do sada sam na Durmitoru bio nekoliko puta, ali uglavnom sa gojzericama na nogama. Sada, prvi put posle 22. godine, obuo sam butonke i moram priznati, bio sam uzbuđen kao školarac pred ekskurziju.
Na durmitorsku visoravan došli smo par dana ranije, familijarno, ali samo David i ja takmičarski nastrojeni. Kao i uvek odseli smo kod familije Šarovića (Family Farm) koji nas primaju kao svoje i garantovano imaju najbolji smeštaj na Durmitoru, sa najlepšim pogledom od 360 stepeni. Same brvnare se nalaze u selu Virak, 5 km od Žabljaka. Ujutru te bude kukurikanje petlova, mukanje krava i rzanje konja, ako se od radoznalosti ne probudiš sam pre te fine buke.
Posle dva, tri dana skitnje po Durmitoru, došao je trenutak prve trke. Sprint u samom centru Žabljaka sa delimičnom stazom u okolnoj šumi.
Ringišpil je po meni počeo suviše rano, odmah na prvoj kontrolnoj tački sprint trke. Nenaviknut na takvu šumu i reljef, očekivao sam još jednu grešku u toj trci, a pošto je upitanju sprint, sto puta sam pomenuo da na njemu i minimalna greška košta plasmana, ali bogme i živaca. Ja sam za ovaj ringišpil imao dva žetona.

1. dan

Posle katastrofalno istrčane trke, ostalo je samo da se nadam boljem sutrašnjem danu. 
Drugog dana očekivala nas je trka u šumi, reljef izvajan glacijacijom, jedinstvenog oblika bio je samo uvertira za naredna četiri dana trke, da ne kažem ringišpila.
Solidno spreman, uzeo sam kartu i krenuo u malo blažem tempu, tek da bih osetio i onako neosetljiv teren. Kontrolne tačke su se nizale sa minimalnim greškama, tempo sam povećao i uz njega dosta dobro ,,ubadao" kontrolne tačke. Prva greška na 9KT i to ne mala. Nerviram se, al je pronalazim i nastavljam. U cilj utrčavam sa 39 minuta i pretrčanom stazom od 4200m. Očitavanjem čipa, iznenađuje je me MP 8. kontrolne tačke. Prvo sumnjam u čip, pa gledam kartu, pa se setim greške na 9 KT. Kockice se slože. Moja greška. Sa 7KT otišao sam na 9KT, zbog čega je i usledila greška. Prva pomisao: ,,pa zar sam već završio durmitorski čelendž". Baš sam bio besan na sebe.

   Peo Begston                                                                      2. dan

Treći dan u trku ulazim onako, skroz mlako, nezainteresovano. Trećag dana staza je bila malo duža 6400m, pošto sam teren upoznao juče, odlučio sam da u lakšem tempu krenem, ali da ga držim konstantno. Kontrolne tačke sam pronalazio dosta dobro, sem 12., na njoj sam se totalno pogubio. Čar terena je u tome, da ako na trenutak koncetracija popusti i ne ispratite reljef pod nogama sa kartom za 20 pretrčanih metara ne znate gde ste, a da biste se pronašli treba vam između 5 i 10 minuta (vrhunski o-ringišpil). Trku završavam za 71 minut.
        
                                                                                   3. dan

Četvrti dan i možda najbolje istrčana trka, naravno kad bi izuzeli jednu grešku od 8 minuta na 10KT. Dok pišem ovo, osećam se kao neki baksuz, svaki dan sam imao neki maler. Nisam od onih da kritikujem kartu, koja je salivena sa reljefom ili organizatora, problem je jednostavno bio u meni tih dana. Ove godine sam više kontrolnih tačaka postavio nego što sam ih pronašao, ali sam sam birao takav pravac. Stazu od 5300m, trčim za 53 minuta.

         
                                                                                           4. dan
Peti i poslednji dan doneo je pravu malu avanturu. Kraća staza od 4200m sa malo više kontrolnih tačaka (21.KT) zavrtela je ringišpil najbrže do sada. Krenuo sam, odmah na 1.KT pojavljuje se Dule, ne zna gde je, pronalazimo zajdno kontrolnu taču, ja bez greške. Druga kontrolna tačka, evo i Marka, ne zna gde je, ali Dule trči brzo, pokušavajući da nadoknadi izgubljeno vreme, pokušavam da ga pratim, ali teško, mada i ne ide mi u dobrom pravcu. Zastao sam, gledam kartu, Marko je sa mnom. Jurcamo, tamo, amo, kontrolne tačke nigde. Njemu pada nešto na pamet, odlazi, ja ostajem, jer osetim da je tu negde. Još jednom ispočetka, bum, kontrola je nađena, idem dalje. Od tada kontrolne tačke pronalazim fino, bilo je grešaka, ali sam  umor, umni i fizički, sakupljen od ovih pet dana radio je protiv mene. Preostao mi je još jedan krug od poslednje tri kontrolne tačke. Pretposlednja 19KT, zastoj, slepilo ili kako drugačije da ga nazovem. Po treku Garmina kao da sam crtao mrežicu za tehničko pismo. Ali zabavi nije kraj. Evo ga Dule, smejem se i psujem u isto vreme. Tražimo zajedno, ali nam se ne da. Taman otkrivam gde sam i skidam azimut sa konačno sigurno-utvrđenog mesta, pojavljuje se Marko. O, Bože ima li kraja iznenađenju?! Svi zajedno pronalazimo famoznu 19. kontrolnu tačku i trkamo se do cilja.  Iako sam poslednji dan istrčao najlošije, meni je nekako bilo najzanimljivije. 

          
                                                                                         5. dan
Sa Durmitora se nismo vratili bez medalje. Kasnije se ispostavilo da je to jedino odličje naše zemlje na ovoj trci. Perspektivni David Petrović pobedio je drugoplasiranog za 80 minuta, a trećeplasiranog za 260 minuta, ukupno za 5 dana. Pionirske staze nisu ni malo bile lake, čak jedan dan je jednu kontrolnu tačku našao brže od oca. Šta reći? Da li ja matorim ili on sazreva, teško je zaključiti, ali mogu samo da mu zavidim što već sa deset godina ima o-staža više od tri godine i neke trke u nogama o kojima sam ja mogao samo sanjati.  

понедељак, 24. јун 2019.

Divčibare 2019.

Dva dana na Divčibarama i dva kola srpske lige orijentiringa.
Prvi dan, srednja distanca. Trka istrčana mučki. Sparno vreme, jedan pad s oderotinom na desnoj ruci i greškama od 6-7 minuta. Rezultat, drugo mesto iza Dragiše, a ispred Belca. Koncepcija staze iznenađujuće dobra.
 
Drugi dan startovalo se ranije nego prvi dan, pa je nekako i prijatnije vreme za trčanje bilo. Duga distanca, nimalo naivna dužina. Vidno raspoloženiji nego prvog dana, ali pravi ritam hvatam tek na trećini trke. Izlazak sa karte i sitne greške koje se dešavaju u početku kada se saberu čine nekih 13-15 minuta grešaka, što baš i nije za pohvalu. Koncepcija, pionirska u drugom delu trke, samo u dužoj varijanti. Gre'ota uloženog truda i rada. Činjenica da je drugi dan pionirska kategorija M12 i elitna kategorija imala istu prvu KT br. 31. To ne mogu komentarisati, pošto ne znam šta da kažem. 
Lepši deo trke je ustvari bio posle trke. Nabrao sam predivan buket livadskog cveća, bele rade, hajdučke trave, orhideje, udovičicu, peruniku...i doneo ih kući, obradovao suprugu i 'ćer.

понедељак, 20. мај 2019.

Urban o-cup

 Prošli vikend za mene je počeo onog trenutka kada je sat u kancelariji broj jedan železničke stanice Novi Sad otkucao ponoć. Iseckani dremež koji sam hvatao bio je dovoljan da sabajle skupim snage i volje i da se uputim ka novobeogradskim kvartovima gde me je čekao Urban o-cup, prva zanimacija takve vrste na ovim prostorima. Novobeogradsko proleterski rad i znoj pretočeni su u odlično preglednu mapu, izvanrednih boja, čitljivu kao bukvar. Pored svega nabrojanog preostalo je još reći da su tu falile brze noge i još brža glava kojoj pamet ne oskudeva kada se telo umori.
 U poslednje vreme solidno se osećam u trku, sa kartom i bez nje. Zbog toga, odlučio sam da trčim u elitnoj kategoriji, a i nije loše ponekad proturiti njušku na staro mesto. 
 Prvog dana staza je iznenađujuće dužine (6700m) za takav teren, bezmalo se može svrstati u midl-sprint kategoriju. Poluraspoložen i neispavan izleteo sam iz poslednjeg startnog boksa ka socijalističkim kvartovima. Prva KT sakrivena. Grane mladog oraha nabujale od prekomerne kiše, spuštene do zemlje krile su kontrolnu tačku. Cirka 30 sekundi gubim, bes kalim prvim psovkama. Trka je konstantno dinamična, zilion prolaza, ćoškova, bedema, pothodnika, zilion mogućnosti da se napravi greška. Kod mene ih je bilo, ali ne vremenski dugih, ali za jednu posebno sam sebe razočarao. Naime, u toj silnoj jurnjavi, gledanja u kartu, gde svaka zgrada liči jedna na drugu, potpuno sam permutovao i pogrešno overio svoju kontrolnu tačku 22. po redu (36), permutujući je za KT broj 66. Tuga bi bila manja da je overena KT(66) u blizini moje prave 22. KT(36), ali ona je  nekih 200m ranije. Poražavajuće. Utrčavajući u cilj, zadovoljan odrađenom trkom, pogledom na cepku, pa u opis kontrola, pa ponovo na cepku, shvatio sam svoju grešku. O, Bože. Da sam čekirao ispravnu KT istrčao bih trku za 41.04 i zauzeo solidno 4. mesto, ali i to je deo sporta, kao i gorak ukus koji sledi.
 
1.dan
 Ali šta je bilo, bilo je.  Osećaj koji sam stekao hrabrio me je za sutrašnju trku, kao i tempo koji je bio dosta dobar, za mene odličan.
Drugi dan, Prvenstvo države u sprint distanci. Sam krem orijentiring elite se skupio, čak neki koje nisam video više od pola godine. Sa takvom konkurencijom projekciju osvajanja mesta među prvih pet, prekomponovao sam na prvih deset.
Start. Ščepao sam kartu i jurnuo paralelno sa auto-putem koridora 10. Kontrole su se ređale, prva greška na 3KT, napuštam je sa mislima: ,,Za mene je trka gotova." Ali kao i juče, psovke me bodre. Noge me nisu slušale kao prethodni dan, mučim se, ali guram. Rezultat mučenja je još jedna nesvarljiva greška na 8KT od celog minuta, na sprintu je to previše. U cilj utrčavam sa rezultatom od 21.33 i zauzimam 9. mesto. 
2.dan
 Detaljnijim pregledom Garmina, utvrđujem da sam prvi dan trčao po kilometru 5.25 (pretčanih 7.880m), a drugi 5.55 (pretrčanih 4.120m), znači, kada te noge ne slušaju to je 30 sekundi po kilometru. Nije loše znati taj podatak. 
 Moram reći koju reč hvale za organizaciju, a pre svega za ideju. Karta je fenomenalna, da ih ima, proleteri bi bili sretni na svom delu koji je našao još jednu vrstu upotrebe. Belac je stvarno majstor kartografije dizajna i modela. A da, vikend se meni završio isto onako kako je i počeo, otkucavanjem ponoći u nedelju veče na ,,štajgi" Novog Sada.