run

run

понедељак, 02. новембар 2020.

Bela reka 2020.

 Podosta je bilo oklevanja oko odlaska na ovu trku. Da li otići ili ostati kod kuće i umesto trke protrčkarati lagano po karlovačkom ataru 80 minuta. Takvo razmišljanje mi dolazi pre svega od pomisli na dugačak put koji je i te kako poznat i mrzak od pre dve nedelje i trke na Resavici. Vožnja koja se mora ,,preveslati" u jednom danu u oba pravca sa popriličnom kilometražom, i ne samo to. Turbo mod u kom se nalazim poslednja dva meseca, uzastopni vikendi trka, vožnje do i od njih i svega ostalog što ide sa tim mi ne ide u prilog. Malo me umor pritiska, a sa njim i mrskost. Živ sam čovek, a živ si koliko se krećeš. Odluka je pala da se ide.

                            

Magla nas je poklopila odmah čim smo prešli greben Fruške gore i dohvatili se ravnog Srema, nije nas napuštala sve dok nismo ušli u dolinu Morave. Uz dečiju graju i koju pametnu reč sa dr Borom, put u onom pravcu nije mi pao teško, čak smo došli pola sata ranije od predviđenog vremena, nadao sam se da će tako biti i na trci. 

Jesen je bila svuda oko nas. Bukva koja u ovom delu Srbije raste u izobilju, zažutila je panoramu. Kroz oči se telo odmaralo. Na koju god stranu da otvoriš blendu fotoaparata, fotografija bi bila odlična.

Startovao sam među prvima, ali za vratom sam imao Slobu. Blagi pritisak je postojao, ali nije zanemarljiv. Stari vuk nije brz, ali je precizan i čita kartu za dvojicu. Znao sam, da ako budem grešio od 3 do 4 minute, Belac će me stići. Prognoza se ostvarila i to vrlo brzo, odmah na 3KT. Posle toga pokušavam da trčim brže, ali kontrolne tačke ne ,,ubadam" odmah, uvek sam nekih 10-15m levo-desno, pa mi brže trčanje i ne daje rezultate. U jednom trenutku sam sam, Slobe nema i nekako u isto vreme ulazim u kartu, kontrolne tačke pronalazim pedantnije. Dinamika je na vrhuncu. Trčim iz sve snage. Prilikom prelaska preko ogromne livade, a pre ulaska u šumu, okrećem se i vidim Slobu na horizontu. Dobar sam, ali to ne traje dugo. Gde je rana radost, tu je i praznoglavost. Tu 14KT ne nalazim odmah, nego grešim, ali je nalazim pre Slobe, džabe kad je on tu na 50m. Opet se trudim da mu pobegnem, ali trke je sve manje, imam svega 3-4 kontrolne tačke do kraja. U cilj utrčavam sa vremenom od 51 minut, Sloba utrčava posle mene minut i po, nisam stigao da mu umaknem cela dva minuta, ima me 30 sekundi. Pih... U suštini, cela trka mi je prošla u preticanju, sustizanju, odmicanju i nadmudrivanju sa Slobom, što je trci dalo još veću draž. 

Kao što sam ranije pisao, uvek se može brže i tačnije trčati. Osećaj je dobar, danas sam uživao. Boje šume su preovladale i to je ono što sam poneo sa sobom. Jesen na sunčanom danu je najlepši dan u godini, takav je bio ovaj juče.

Stražilovčani su vedrog duha i trudimo se da ga održimo takvim. Dovoljno je da se pogledamo, pa da znamo na šta mislimo, a smeh je rezultat ukrštenih pogleda. Često prepričavamo anegdote sa trka, slatke zgode i nezgode, uvek u šaljivom duhu. Valjda tako nesvesno u sebi otklanjamo startnu groznicu i tremu pred trku, ali i nezadovoljstvo loše istrčanih trka. Za sad takvo ponašanje funkcioniše. Sve ovo pišem jer će se možda i jedna tema prepričavati sa ove trke. Naime, sin David po utrčavanju u cilj, kada je pogledao svoj rezultat i uporedio ga sa ostalim, shvatio je da je opet prvi, pa je nonšalatno izjavio, onako malo glasnije pred svima, da od sledeće godine više neće trčati sa ,,boranijom" iz M14, nego da prelazi u stariju kategoriju sa kadetima. Ovo možda i ne bi zvučalo smešno da se ne zna da David po godinama može još uvek da trči u kategoriji M12. Naravno, Davidov ,,biser" izmamio je osmehe svih prisutnih. 
Belu reku smo ostavili iza nas, ali sam morao stati par puta dok se nismo dokopali asfalta, onako, da ,,opalim" koju fotografiju za sebe. Sledeće nedelje smo na Državnom prvenstvu u sprintu. Videćemo da li misao iz korteksa može da isprati brzinu nogu.

 

понедељак, 05. октобар 2020.

11. Beograd open 2020

   Dva dana Beograd opena su mi došla kao osveženje i konačan sudar sa srži orijentacije u ovoj (pu,pu, daleko bilo, ne ponovila se) sezoni.

Teren poznat, ali nikad dovoljno poznat, jednostavno je takav. Sa velikim respektom ulazim u trku. Prvi pogled na kartu, bune me linije kružnice KT i linije kojima su KT povezane jer su isprekidane i izostavljene na mestima gde je reljef bitan za čitanje. Slabo se snalazim. Na prvoj me već stiže Dule koji je startovao iza mene dva minuta, nisam obeshrabren. Takav osećaj mi daje iskustvo i trke na ovom terenu. Ništa se ne zna dok se čip ne ubaci u stanicu ,,finish". Zajedno pronalazimo 2, 3, 4 i 5 KT. Od tog trenutka Duletu se gubi svaki trag, a ja dodatno pokušavam strogim azimutom ka 6KT da mu umaknem. Videli smo se tek u cilju.

Tokom same trke idealno sam pronašao možda dve kontrolne tačke, sve ostale su bile 10, 20, 30 metara levo ili desno. Svaki taj metar košta vremena, svaki put moraš da staneš, pa gledaj okolo, upoređuj. Hiljadu informacija za obradu, a kiseonika nula. Srž orijentiringa se osetio sve vreme trke. Kad bi detaljisao svaku grešku ponaosob, smorio bi. U cilj utrčavam u najdužim koracima ove sezone, nizbrdo. Vreme radi za mene, od mladih elitnih pulena, niko ne utrčava, Sava je jedini pored mene koji je završio trku. Bolji je za 9 minuta. Moj plasman sasvim dobar, osvojeno treće mesto, ali vreme od 60 minuta je malo poražavajuće. Ne znam da li drugi razmišljaju posle trke kao ja i pitaju sami sebe: ,,Kako nisam uočio onu vrtaču, pa bio sam tu, kako je nisam video?" ili hiljadu sličnih pitanja koje vode ka odgovoru da ne postoji savršeno istrčana trka. Uvek može bolje. U orijentiringu nema svetskog rekorda.


 Drugog dana Beograd opena čekala me je sprint trka. Miljakovac sam poslednji put obišao kartom i busolom pre 15 godina, još kad su Joca i dr Br uz pomoć Šarića crtali kartu. Sad nova karta, jednim delom urbana, a drugim šumovita, obećavala je dobru trku. Na sprintu nema puno razmišljanja. Tu može da važi ona stara ,,Što na umu, to na drumu." jer ispravke nema, može samo da te košta vremena.

                                                       
 Trka kreće, startujemo na minut, elita izleće kao na traci. Odmah na prvoj KT stižem Dejana, a na drugoj KT stiže Marko nas. Marka nekom misterijom uopšte tokom trke ne viđam, dok sa Dejanom menjam varijante, strane zgrada, čas sam levo, čas desno od njega. Dinamika i kinetika u punom zamahu. Trudim se da čitam kartu unapred, na dve kontrolne tačke pred kraj me hvata mala snaga. Sa greškama od oko minut u cilj utrčavam kao četvrti. Lepe bodove za Svetsku rang listu sam upisao.

Sad predstoji mala pauza do Prvenstva države na dugoj distanci u Resavici. Dužine staza su izašle, 10000m sa 540m visinske razlike traže posebnu mentalnu i fizičku pripremu. Nadam se nekom odličju, a do tada sam sa mlađim stražilovčanima, po Fruškoj gori i Karlovačkom ataru, učim ih finesama orijentiringa, a sebe preispitujem.

недеља, 27. септембар 2020.

Prvenstvo države - Ravna gora 2020

 Zabrađen i stasit nalik meštanima kraja u koji sam se uputio radi Prvenstva države stigao sam na Suvobor u nadi da ću u ravnogorskim šumama naći utočište.
 Sa auto-puta smo se isključili kod Lajkovca, pa na Mionicu, Struganik. Izlaskom iz doline, pred nama se ukazala suvoborska visoravan. Prepuna pitomih brežuljaka, prošarana šumarcima breze, bora, bukve. Pejzaž kao sa crteža đaka prvaka na temu ,,Moj kraj".

 Startovao sam među prvima. Boksovi dugački kao gladna godina, konačno me dovode do startne linije. Legenda starta, brkati Jova drži strogu disciplinu na stratnoj liniji. Istrčavam, uzimam kartu i bez stajanja već imam plan do 1KT. Karta mi ne leži u startu kako treba, ali guram. Pomišljam, što trka bude dalje odmicala više ću ući u kartu. Ispostavilo se da moja pretpostavka nije baš bila tačna. Naime, taman da ,,uđem u kartu" ja sam sa nje ,,izašao''. Petu kontrolnu tačku počinjem da tražim ranije u šumarku koji je na terenu prohodan kao gradski park, dok je na karti taj ,,gradski park" predstavljen zelenom bojom. Dok sam se kretao k´o muva, vreme je nemilice teklo. Greška od 7 minuta me je koštala  nadanog uspeha. Demoralisan, kratkog koraka i još kraće mentalne sigurnosti, nastavljam trku. Kontrolne tačke se ređaju, teren pod nogama ide, ali to više nije to. U cilj ne utrčavam, više uhodavam. Nemam onaj pognut položaj od umora, čio sam i poluistrošen, što govori da nisam dao sve od sebe. Takav mi je i rezultat. Seo sam sa strane i čekao ostale. Elitni trkači pristižu, ni jedan sa lepim rečima, uglavnom psovke. I ja sam psovao. Karta je svima ista, kakva god da je. Ko joj prvi uđe u štos i maštu crtača, taj je na konju. Čestitam Savi na pobedi, ali čestitam i svom klupskom drugu Dragiši na sjajnom rezultatu, ta srčanost koju on poseduje u našem sportu još nije viđena.

                                      

 Kući se moralo žuriti, posao je čekao. Žao mi je što nisam više uživao u blagodetima Šumadije. Kakav kraj! Kao iz bajke. Sa buketom belih rada sedam u auto, gorak ukus nosim sa sobom nadam se da ću ga isprati Beograd openom sledeći vikend.


недеља, 28. јун 2020.

Devojačke bare 2020.

Napravih pauzu od dva dana pred trku na Maljenu. Pre toga se treniralo, intervali (kratki, dugački), dužine raznih fela. Kažem sebi, stani Aleksandre udahni vazduha, i ja stadoh ta dva dana pred trku na Maljenu. U petak oko podne okupim decu, napunim auto i krenem putem Miloša Velikog, ne sluteći u šta se uputih.
Prvog dana, tj. u petak beše relaksacija, navikavanje na visinu i livadsko cveće (moja velika ljubav).
Sa najmlađim detetom prespavah noć u šatoru. San mi na oči teško dođe, terao sam ga švedskim autorom, koji pisaše svoju biografiju, al' mi se oči teško sklopiše. Sabajle otvorim cibzar šatora i zapazim predivno jutro, rosno i mirišljavo. Ubacih nešto u usta u vidu doručka, gledajući da ne preteram, jer mi pun stomak u toku trka i te kako smeta.
Srednju distancu sam šiljio da je istrčim iz sve snage, koja me je, hvala Bogu, držala sve vreme. Koraci kao u Sotomajera su se samo ređali i sve tako do utrčavanja u cilj. Kartu sam čitao kao da sam je ja crtao, svaku tačku na njoj sam raspoznavao. Rezultat, iznenađujući, šta više mističan u prvim trenucima vizuelizacije. Prijatno obradovah sebe drugim mestom, za druge se ne usuđujem divaniti. Ostade mi da se dobro najedem, naspavam i sutra poranim istim koracima.  Švedski autor mi ovog puta donese blagoslov u vidu dobrog sna, noć mi začini posetom lisice, meni drage životinje. Da li mi prenese lukavstvo za sutra? Ostade da vidim.

Probudih se čio i veseo, rosa beše jača nego prethodnog jutra. Kažem sebi, biće sparina, po sparini me hvata mala snaga, staza za danas je velika. Biće - kom opanci kom obojci. Još opreznije doručkovah nego prethodnog jutra i dobro se napih vode. Zadenuh busolu na palac, opis na podlakticu, selotejp na pertle, zategnuh učkur na gaćama, znojnicu metnuh na čelo, pa reko' danas il' nikad.

Krenuo i na pola metra pre uzimanja karte zapnem, kao da sam juče naučio hodat, kartu ne uzeh iz prvog, nego iz trećeg puta. Open kategorija mi nije bila ravna u prvih 10 sekundi trke. Vidim toplo je, udari neka zapara, kažem, Aleksandre ne jurcaj, nego ajde ti nogu pred nogu, pa ćemo videti kako se klupko bude odmotavalo, tako ćeš i ti noge razvezivati. Tako i bi. Duša u nosu, ali ne dam maloj snazi da mi priđe. Vuci uz brdo, vuci niz brdo, vuci oko brda, lomi noge na potočnom kamenju, al' ih ne slomih, u cilj utrčah zdrav i veseo. Uzeh rezultat. I  gle zla za druge, pobeda beše slađa od baklave, tri sekunde, tri koraka, dva udaha bejah ispred drugoga.

понедељак, 11. новембар 2019.

Boroka kup, jesen 2019.

U filmu Dan mrmota, Fil (Bil Mari) budi se svaki dan u 7h, ali taj dan kada se probudi po datumu je uvek isti kao i sve što se tog dana događa. Tako se i ja svaki put drugog vikenda u novembru budim malo ranije od Fila, ali je dan, to jest vikend uvek isti.
 Boroka kup koji je ovog jesenjeg vikenda privukao oko 600 takmičara iz šireg regiona, opravdao je sva očekivanja. Po ličnom mišljenju, na trku dolaze tri vrste trkača: prvi dolaze zbog terena, kleke i njenog lavirinta, drugi zbog svinjskog festivala i mađarskih đakonija i treći zbog blizine održavanja trke. Ja se pronalazim u sve tri grupe, mada sam se najbolje snašao u onoj prvoj, kleki.
         
Da ne zvučim pretenciozno, sebi sam zadao normu da na trci oba dana budem prvi. Zvuči nepošteno prema konkurenciji, ali se ja tako motivišem.  Skorašnji rezultati mojih trka daju mi za pravo da tako razmišljam. Išao sam ove godine dosta po mađarskim trkama i uglavnom bio u prva tri mesta, poslednja trka na Andrevlju sa Skandinavcima, dobro istrčana, šta više reći i za šta se pravdati.
 Prvog dana do starta se moralo ići 1200m, klasično za svaku mađarsku trku. Na stazi od 6800m (middle-long) sam krenuo iz sve snage. Taktika mi je bila, da kroz trčljiv deo terana (parcele sa borovima, leje belih topola) trčim iz sve snage, a kada dođem do područja sa klekom, usporim, što zbog lakšeg čitanja karte, što zbog nemogućnosti bržeg kretanja, i to sporo kretanje koristim kao fizički predah. Setim se Dragišinog saveta koji je jednom prilikom davao klincima vezano za kretanje kroz šumu: ,,Mora da se trči iz sve snage, moraš da osetiš da glava pulsira." Upravo sam se ja tako ponašao i osećao. Uz greške od oko 2-3 minute u cilj utrčavam sa vremenom od 58 minuta. Na cepki sa rezultatima većina brojki je bila zamašćena što je govorilo da sam na većini kontrolnih tačaka imao najbolje vreme, pa iz toga proizlazi i najbolji rezultat. Prvi dan sam bio prvi, dva i po minuta ispred drugog.
Najgori deo trke je onaj posle trke, kada moraš da se presvučeš, pogotovo ako si mokar, izranjavan od uboda kleke i sav od peska koji se po tebi izlepio kao prezla.
Kupio sam tri bona na svinjskom festivalu, jedan za mene, jedan za Davida i treći za kolače. Kada bih mogao jeo bih dok ne crknem, hrana je izuzetno ukusna, a i apetit ti otvara sama atmosfera, koja je totalno opuštena.
Prespavali smo u fiskulturnoj sali. Ja sam odspavao pošteno, bez nekih trzavica i buđenja tokom noći.
Kiša koja je lila od samog jutra drugog dana unosila je neku mrzovolju i nezainteresovanost za samu trku. Pored kiše duvao je i neki vetar koji je samo pogoršavao stvari. Kiša je stala pred samu trku, ali svako ko trči po šumi zna da to ništa ne znači, jer na prvoj sklonjenoj grani ispred sebe ima da budeš mokar kao da kiša nije ni stala.
Uzeo sam kartu, u istom trenutku čuo bodrenje od mlađih Stražilovčana koji čekaju svoj minut i u momentu nestao u borovim lejama. Taktika je bila ista kao juče, na dužinu staze se nisam obazirao, trčao sam iz sve snage od početka, pa sve do samog kraja. Iskreno sam mislio da će drugi dan sa tehničke strane biti lakši, ali je bilo teže nego prvog dana, fizički i mentalno. Kontrolne tačke su bile na svakojakim mestima. Što bi kum rekao prilikom analize trke: ,,Na ovu KT samo helikopterom mogu da me spuste." Bukvalno je bilo tako.

Stazu od 9700m drugog dana  trčim za 84 minute, na cepki se ponavljaju masni brojevi isto kao juče, što je govorilo samo jedno, da je cilj koji je zacrtan pre polaska na trku ostvaren.
Bio bih neiskren kada bih rekao da mi nije drago, fino se osećam. Sezonu sam završio najlepše što sam mogao, sledeće godine se nadam još boljim rezultatima. Možda nekoj medalji u eliti :-)

недеља, 20. октобар 2019.

Pusztamerges kup 2019.

Tri puta sam pogledao naziv kupa dok ga nisam uspeo prepisati u naslov. Slogovi mađarskog jezika i te kako lome jezik, ali isto tako i mađarski ,,tajfutaš" lomi telo i psihu.
Na mejl je stigao poziv od organizatora Pirto kupa, da tu odmah iza granice u selu Aštonhalom organizuju sličnu trku, lokalnog karaktera. Blizina trke, cena, porodični izlet, Segedin, u trenutku se sklopila šema plana za taj dan. Nije mi trebalo puno da odlučim i pošaljen prijavu, možda tek onoliko da je iskucam i pritisnem ,,reply". 
Po mojoj arhivi mađarskih trka, ovo mi je najistočnija trka u mađarskoj peščari, u suštini to je njen sam obod, što pokazuje i karta na kojoj smo trčali. Bez obzira što je peskovito, reljef je siromašniji nego u onim severnim delovima, teren je više bogat vegetacijom što ga i čini zanimljivim. 

 
Povišena temperatura i groznica koji su me drmali dva dana pred trku prouzrokovali su sporiji, više mučki ritam trčanja, uz to pride mogu reći i ofrlje čitanje karte, pogotovo u poslednjem delu. Umor tokom trke i iscrpljenost organizma od bolesti nisu ulivali puno poverenja za neki poseban rezultat. Stazu sam završio za 77 minuta, dosta lošije nego pre dve nedelje kada je trka bila duža, na sličnom terenu. Posle presvlačenja, raščičkavanja i vađenja po kojeg većeg glogovog trna iz predela potkolenice (dok će ostale sama koža izbaciti), odšetao sam do rezultata. Za Davida sam znao da je prvi, jer mi je tu vest saopštio nestrpljivo prilikom mog utrčavanja u liniju cilja s dušom u nosu, ali  sobom sam se iznenadio. Slatka pobeda za oko 20 sekundi ispred drugog me je obradovala. Više puta sam bacio oko na rezultate s nevericom, ali bilo je onako kako sam prvi put video. Postignuće Petrovića na ovoj trci stoprocentno. 
Poluživ, obećanje odlaska u Segedin sam morao ispuniti, nije svima u kolima stalo samo do trke kao meni, ima nešto i u ulicama Segedina. Kada sam došao do centra istog, prvo što mi je palo na pamet, ,,Ala ovde može lep gradski sprint da se napravi." Orijentiring, uvek prvo na pameti. Jel se to samo meni dešava?

недеља, 13. октобар 2019.

Trilogija - Lipovačka šuma, jesen 2019.

 Moram biti iskren. Prvo sam se prijavio u kategoriju M35, zbog cifre koja je merila dužinu u elitnoj kategoriji - cirka 11800m sa 480m visinske razlike. Odavno takvu stazu nisam trčao i ne bih sebe stavljao na kocku da to čini. Uvidom u spisak prijavljenih, otkrivam da smo jedine crne ovce u M35 kategoriji moj kum i ja (kume, moram nas tako nazvati). Brzom reakcijom kroz SMS poruku koja je upućna ,,maj best frendu" teleportovani smo iz kategorije mlađih veterana u elitu. Ja sam SMS završio - ,,Pa kako nam Bog da". 
Pogađate!? Opet iz noćne smene, put Beograda je bio pred nama. Dvoje kola sa šoferima  ,,Elitašima" i đumle dece. Dan je obećavao. Lipovačka šuma, koja inače nema ni ,,L" od lipe, puna je hrasta, nas je dočekala.  Došli smo prvi, da li će tako i na trci biti, ostaje da vidimo. 
Plan mi je bio jednostavan. Previše je dugačko, previše je uspona, kreni u laganom tempu i nadaj se kraju. Trka je organizovana po principu ,,one man relay" (jedan trkač trči sve tri izmene u štafeti). Prvi put sam trčao na taj način. Uzimanjem karte i pogledom na dužinu do 1KT u trenutku i ono malo volje i optimizma mi se ugasilo. Do 1KT sam trčao 15 minuta, bila je udaljena, po ličnoj proceni nešto manje od 2km. Misli koje su me saletale pored misli vezanih za orijentaciju su - ,,ako ovako bude ko će auto voziti nazad i decu vratiti kućama". 
1. mapa
2. mapa
3. mapa
 Nije sve bilo tako crno, klupko se odmotavalo, lagano, ali sigurno. Na prvoj izmeni imam dosta snage, na drugoj onako, ali sa trećom kartom počinju prve gladi. Kod mene se tako manifestuje umor, jednostavno sam gladan. Imao sam plan pre trke kupiti jedan energetski gel, jer sam znao da će se ovo desiti, ali plan nije realizovan, tako da sam morao zamisliti da sam ga uzeo to jest pojeo. Što kažu - ,,Sve je u glavi" ili ,,Kakve su ti misli, takav ti je život", a ja sam i dalje mislio na jelo. Do cilja sam se doteturo. Vreme koje sam ostvario u suštini nije bilo za potcenjivanje, 116 minuta i zauzimanje finog petog mesta. Pokazao sam nekoj omladini da stari panj najbolje vatru drži :-). Šalu na stranu.
 Ovom trkom i ostvarenim rezultatom sam zadovoljan, od dece koje smo poveli mnogi su osvojili odličja. Odlazak na trku u Lipovačku šumu se isplatio. Očekujem lepe rezultate od njih u Mađarskoj početkom novembra na Boroka kupu.