run

run

понедељак, 24. јун 2019.

Divčibare 2019.

Dva dana na Divčibarama i dva kola srpske lige orijentiringa.
Prvi dan, srednja distanca. Trka istrčana mučki. Sparno vreme, jedan pad s oderotinom na desnoj ruci i greškama od 6-7 minuta. Rezultat, drugo mesto iza Dragiše, a ispred Belca. Koncepcija staze iznenađujuće dobra.
 
Drugi dan startovalo se ranije nego prvi dan, pa je nekako i prijatnije vreme za trčanje bilo. Duga distanca, nimalo naivna dužina. Vidno raspoloženiji nego prvog dana, ali pravi ritam hvatam tek na trećini trke. Izlazak sa karte i sitne greške koje se dešavaju u početku kada se saberu čine nekih 13-15 minuta grešaka, što baš i nije za pohvalu. Koncepcija, pionirska u drugom delu trke, samo u dužoj varijanti. Gre'ota uloženog truda i rada. Činjenica da je drugi dan pionirska kategorija M12 i elitna kategorija imala istu prvu KT br. 31. To ne mogu komentarisati, pošto ne znam šta da kažem. 
Lepši deo trke je ustvari bio posle trke. Nabrao sam predivan buket livadskog cveća, bele rade, hajdučke trave, orhideje, udovičicu, peruniku...i doneo ih kući, obradovao suprugu i 'ćer.

понедељак, 20. мај 2019.

Urban o-cup

 Prošli vikend za mene je počeo onog trenutka kada je sat u kancelariji broj jedan železničke stanice Novi Sad otkucao ponoć. Iseckani dremež koji sam hvatao bio je dovoljan da sabajle skupim snage i volje i da se uputim ka novobeogradskim kvartovima gde me je čekao Urban o-cup, prva zanimacija takve vrste na ovim prostorima. Novobeogradsko proleterski rad i znoj pretočeni su u odlično preglednu mapu, izvanrednih boja, čitljivu kao bukvar. Pored svega nabrojanog preostalo je još reći da su tu falile brze noge i još brža glava kojoj pamet ne oskudeva kada se telo umori.
 U poslednje vreme solidno se osećam u trku, sa kartom i bez nje. Zbog toga, odlučio sam da trčim u elitnoj kategoriji, a i nije loše ponekad proturiti njušku na staro mesto. 
 Prvog dana staza je iznenađujuće dužine (6700m) za takav teren, bezmalo se može svrstati u midl-sprint kategoriju. Poluraspoložen i neispavan izleteo sam iz poslednjeg startnog boksa ka socijalističkim kvartovima. Prva KT sakrivena. Grane mladog oraha nabujale od prekomerne kiše, spuštene do zemlje krile su kontrolnu tačku. Cirka 30 sekundi gubim, bes kalim prvim psovkama. Trka je konstantno dinamična, zilion prolaza, ćoškova, bedema, pothodnika, zilion mogućnosti da se napravi greška. Kod mene ih je bilo, ali ne vremenski dugih, ali za jednu posebno sam sebe razočarao. Naime, u toj silnoj jurnjavi, gledanja u kartu, gde svaka zgrada liči jedna na drugu, potpuno sam permutovao i pogrešno overio svoju kontrolnu tačku 22. po redu (36), permutujući je za KT broj 66. Tuga bi bila manja da je overena KT(66) u blizini moje prave 22. KT(36), ali ona je  nekih 200m ranije. Poražavajuće. Utrčavajući u cilj, zadovoljan odrađenom trkom, pogledom na cepku, pa u opis kontrola, pa ponovo na cepku, shvatio sam svoju grešku. O, Bože. Da sam čekirao ispravnu KT istrčao bih trku za 41.04 i zauzeo solidno 4. mesto, ali i to je deo sporta, kao i gorak ukus koji sledi.
 
1.dan
 Ali šta je bilo, bilo je.  Osećaj koji sam stekao hrabrio me je za sutrašnju trku, kao i tempo koji je bio dosta dobar, za mene odličan.
Drugi dan, Prvenstvo države u sprint distanci. Sam krem orijentiring elite se skupio, čak neki koje nisam video više od pola godine. Sa takvom konkurencijom projekciju osvajanja mesta među prvih pet, prekomponovao sam na prvih deset.
Start. Ščepao sam kartu i jurnuo paralelno sa auto-putem koridora 10. Kontrole su se ređale, prva greška na 3KT, napuštam je sa mislima: ,,Za mene je trka gotova." Ali kao i juče, psovke me bodre. Noge me nisu slušale kao prethodni dan, mučim se, ali guram. Rezultat mučenja je još jedna nesvarljiva greška na 8KT od celog minuta, na sprintu je to previše. U cilj utrčavam sa rezultatom od 21.33 i zauzimam 9. mesto. 
2.dan
 Detaljnijim pregledom Garmina, utvrđujem da sam prvi dan trčao po kilometru 5.25 (pretčanih 7.880m), a drugi 5.55 (pretrčanih 4.120m), znači, kada te noge ne slušaju to je 30 sekundi po kilometru. Nije loše znati taj podatak. 
 Moram reći koju reč hvale za organizaciju, a pre svega za ideju. Karta je fenomenalna, da ih ima, proleteri bi bili sretni na svom delu koji je našao još jednu vrstu upotrebe. Belac je stvarno majstor kartografije dizajna i modela. A da, vikend se meni završio isto onako kako je i počeo, otkucavanjem ponoći u nedelju veče na ,,štajgi" Novog Sada.

уторак, 07. мај 2019.

KIšbakter kup 2019.

U severnom delu mađarske Bačke u selu Pirtu održala se tradicionalna trka u organizaciji železničkog kluba iz Segedina. Trka je skromne veličine, ali u toj skromnosti se krije odličan teren na kom se prošle godine trčala duga distanca Svetskog juniorskog prvenstva. 
 Tmuran kišovit dan nije uspeo pokvariti veselu atmofesru među članovima Stražilovčana koji su se uputili sa jednim kolima na pomenutu trku. Kiša je stala u pravom trenutku, kada se trebalo presvući i pripremiti za trku. Prijavio sam se u najjaču kategoriju, a ona je na ovoj trci bila M21B, sa stazom od 9300m. Sebi sam stavio cilj da stazu istrčim ispod 80 minuta, praveći vremenski paritet sa trkama na Boroka kupu. Pre samog mog starta, ljuljnuo je još jedan pljusak, nije smetalo. U poslednjem boksu gledam kartu minut. Bacam oko na celu stazu, ima dve dobre dužine, fokusiram se na pravac prve KT, krišom gledam napad na drugu KT sa prve. Startni sat otkucava poslednjih pet sekundi, proveravam iglu severa, udišem duboko i izdišem, ispaljujem se kroz leje crnog bora. Tek kada  sam počeo da trčim po karti, primećujem da su dine više, strmije i oštrije, nego na takvim terenima na kojima sam do sada trčao, teren je reljefno detaljniji. Prve dve KT nalazim solidno, ali moram priznati da su me do njih doveli drugi takmičari. Trka je tekla solidno, trčao sam koliko su me noge nosile, čak i brže nego što glava može da prati kartu i okolinu. Izlaskom na otvoren teren kreću i prvi veći problemi. Tri KT, koliko ih je bilo na otvorenom terenu odnele su mi najmanje 5 minuta. Jednostavno, držanje azimuta na otvorenom terenu i u šumi za mene nije isto. Dok mi je u zatvorenim delovima terena sve nekako jasnije, ne fali mi mašte, dosta dobro čitam izohipsu, ali kada se izađe na otoren deo, kao da mi je neko misli gumicom obrisao.

Karta je neoštećena posle sat vremena krljanja kroz mokru šumu, nije bila u foliji, klot.

 Pre druge dužine, između KT, bacio sam oko na sat koji je pokazao finih 44 minuta u trci. Prijatno sam se iznenadio. Očigledno je teren trčljiviji i brži nego moja procena. U cilj sam utrčao sa 64 minuta i nekih 7-8 minuta grešaka. Očekivao sam neko trećeplasirano mesto, ali mi je izmaklo za minut. 
Proglašenje je počelo 50 minuta ranije, to je objavio grlati organizator, ali nije bio dovoljno grlat da dopre do ušiju mlađih članova orijentiring kluba Stražilovo koji su sedeli u kolima. I dok je izgovarao imena prvoplasiranog Stefana Bauera i drugoplasiranog Davida Petrovića, meni je preostalo da otrčim do auta i zamolim mlađu gospodu da izađu na postolje, nimalo tišim glasom od organizatora koji je najavio proglašenje.

понедељак, 22. април 2019.

10. Beograd open - Lipovička šuma 2019.

 Lipovička šuma, početak 1993. godina je period kada sam prvi put otišao na takmičenje i u svoje ruke uzeo kartu i busolu, tako da ova šuma nadomak Beograda ima poseban značaj u mojoj o-trkačkoj karijeri. Virus kojim sam se tada zarazio i dalje mi je u krvi, on je neprepoznat od strane medicine i ima totalno suprotne karakteristike od svakodnevnih virusa. Ovaj, moj virus me tera da ne stanem, da svaki slobodan trenutak boravim u šumi, čini me vedrim i nasmejanim. 

 Sad bih se vratio u jučerašnji dan. Dugo očekivana karta Lipovičke šume konačno je urađena od strane Dejana Avramovića. Zanimljivo koncipirana staza izvukla je maksimum iz takvog terena i učinila trku dosta zahtevnom. Moram priznati da sam se pred sam start trke ohladio, a toliko sam se prethodnih dana zagrevao za ovu trku. Došlo je do nekog zasićenja, jer ovo mi je četvrti uzastopni vikend gde sebe vodim ka karti i busoli, trkam se, analiziram - aprilska virusna infekcija. Dužina staze od 8500m sa visinskom razlikom preko 400m daje određeni respekt, da se u trku uđe sa određenom dozom opreza.

Startovao sam, po uzimanju karte vidim da je većinskim delovima zelena, što govori da će se teren teško prepoznavati, da ako se ne uspori pred KT može lako doći do grešaka, da će fizičko kretanje kroz takav gustiš biti teško. Do prve KT sam išao putem koliko se moglo, da steknem osećaj i sigurnost, nisam bio baš precizan, ali sam došao do novih saznanja, da se putevi u šumi teško uočavaju. Sa dovoljno informacija posle prve KT krećem u trku, ali odmah padam zapevši za neku kupinu koja je bila jača od mog trzaja noge, busolom cepam kartu. Kontrole se nižu, trudim se da primenjujem sve ono čega sam se setio s početka trke i to za sad funkcioniše. Šuma je u nekim delovima oko kontrolnih tačaka toliko bila gusta, više olistala, pogotovu oko 15KT da sam mogao zapeti za stalak na kome stoji KT ne videvši je prvo. Posle 18KT osećam umor, češće zapinjem i teturam se, teško se vraćam u ritam, sreća što do kraja ima još jedna kontrolna tačka. Utrčavam u cilj sa vremenom od 84 minuta. Kasnije saznajem da sam prvi i to ne sa malom razlikom od drugoplasiranog, cirka 18 minuta. Ispostavilo se da smo samo Sava Lazić, pobednik u elitnoj kategoriji i ja išli ispod 10 minuta 
po kilometru. Fin podatak.
 
Do proglašenja odlučujem da raširim šatorsko krilo i legnem, graju oko sebe blokiram, pogled mi se gubi u krošnjama hrasta lužnjaka. Lipovička šuma 1993-2019, bronzana svadba mene i orijentacije. Na pola puta sam do srebrne i na trećini do zlatne. Ovo je očigledno jedini trnovit put koji prija.

понедељак, 15. април 2019.

Andrevlje, Despotovac, Bela reka - Prvenstvo države na dugoj distanci 2019

  Činjenica je da groznica ne jenjava bez obzira u kojim ste godinama kada je reč o početku sezone u orijentiringu. Prvo kolo lige Srbije zakazano je na Andrevlju, jednom od najlepših izletišta nama drage Fruške gore. Preko zime se treniralo, pa je dilema uvek ista: Da li na srednjoj distanci trčati u eliti ili u svojoj, mlađeveterenskoj kategoriji. U poslednjih nekoliko godina mlađeveteranska kategorija-M35 se nekako izgradila i sada su u njoj svi bivši elitaši ovog našeg sporta, konkurencija je na visokom nivou. Tako da je odluka pala da se ostane tamo gde ti je po godinama mesto.
 Sezonu sam otvorio odlično, pobedom u prvom kolu, dva minuta ispred bugara Todorova i četiri minuta ispred trećeplasiranog Dejana Avramovića iz AOK Košutnjak. 
azimut je bio konstantno u upotrebi

 Drugo kolo lige Srbije i Prvenstvo države čekalo nas je narednog vikenda na dvodnevnom takmičenju u samom Despotovcu i njegovoj okolini.
Prvi dan, sprint. Tu nema puno da se priča. Ščepaš kartu i trčiš koliko te noge nose. Brzo se razmišlja i još brže trči. Greške su sitne, mere se sekundama. Tako sam izgubio prvo mesto za samo jedan sekund od bugara Pedeva i pobedio trećeplasiranog Avramovića za 23 sekunde. Čupavo nema šta.

Despotovac 1. dan

Drugi dan trke, Bela reka. Teren poznat samo po obliku, vrtača do vrtače slične kao jaje jajetu. Ako se permutuje jedna rupa sa drugom možeš samo sesti i plakati. Permutacije je bilo, ali sam se nekako i snalazio. Istina, u nekim trenucima stvarno nisam znao gde sam, ali i odabir loše varijante na dužini između 4 i 5KT, koštao me je šampionske titule. Ali to se dešava. Gorak ukus mi je ostao zbog 10KT od koje sam bio 5m udaljen, ali se jednostavno nije dala videti. Srljao sam levo-desno, gore-dole, skidao azimut sa panja, ali ništa. Sama manja vrtača u kojoj je kontrolna tačka, nacrtana je van gustiša, što mi je i bio objekat traženja KT, ali u šumi ta vrtačica nalazi se duboko u gustišu. Po logici šta bih ja tražio u gustišu ako po karti tamo nema ništa. Grupna analiza karte koja je usledila posle trke pokazala je da su i ostali imali dileme na tom mestu.

Bela reka 2. dan

 Na Državnom prvenstvu, klub Stražilovo među pionirskim kategorijama je briljirao. Mlađi pioniri David Petrović i David Husag uzimaju zlato i srebro. Među mlađim pionirkama Mirjana Popović dominira i osvaja prvo mesto. Dok stariji pioniri Janko Živkov i Srđan Popović osvajaju zlato i bronzu.
U povratku u šali sam rekao, pa samo u mojoj ulici ima dva šampiona i jedan vicešampion. Janko, David i ja, kao najlošije plasiran od nas trojice. Biće nešto od nas, tj. od njih.

уторак, 13. новембар 2018.

Boroka kup, jesen 2018.

 Bilo je rano, krenuli smo sa parkinga preko puta karlovačke železničke stanice tačno u 6h. Graja u kolima se postepeno povećavala kako je sunce izlazilo, klinci su se razbuđivali. Osetili smo da nas već hvata startna groznica. Počeli su vicevi, šale, zezanja, retko ozbiljnih tema. Kako da ih bude kada u kolima vozači (Šarić, Petrović) imaju godina kao svi njihovi saputnici zajedno. U jednom trenutku sam se setio, poređenja radi - ,,dva pulina i stado ovaca". Otprilike tako smo izgledali.
 Stigli smo. Prvi dan, sama trka bila je u senci "Pigfestivala"koji je iz godine u godinu sve posećeniji i veći. To je tradicionalna manifestacija gde vrsni Mađari spremaju svoja jela isključivo od svinjetine i to friško zaklane. Stomak krči od onog trenutka kada noga iz kola kroči na pesak Kiškunsagijevog nacionalnog parka. No, moralo se suzdržati, makar do zavšetka trke prvog dana.
Podigao sam startninu, saznao neophodne informacije, postrojio ovčice i obavestio ih o startnim vremenima, terenu koji ih čeka i dao po neki savet čega da se pridržavaju. Posle toga, došao je red na glavnog pulina da se sabere, presliša, čulo mirisa blokira, jer će mu u suprotnom šećer pasti, a onda ništa od trke.
Od ranije znam da prvog dana u kleki uvek trčim mnogo lošije od drugog. Iako sam se trudio da budem fokusiran, jednostavno kad uzmem kartu, toliko se uspalim da se ponašam kao neki početnik. Bez malo što ne trčim za drugima, sa mislima u glavi, da baš taj trkač ide na moju kontrolnu tačku, što je čista budalaština. Do prve kontrolne tačke koja je bila udaljena od starta više od kilometar izdešavalo se sve što ne treba. Od okretanja karte, konstantnog neznanja u prvih 500m gde se nalazim, loših varijanti, itd. Na žalost takav početak me je pratio kroz celu trku, bukvalno kao da sam sa povezom preko očiju trčao. Rezultat od 73 minuta za stazu od 6900m je poražavajući. Zaostatak za prvim trkačem je bio oko 12 minuta.

prvi dan

Gorak ukus lošeg trčanja pod hitno se morao promeniti ljutim kobasicama friško ispečenim, turšijom i mustarom. Raspoloženje se menjalo kako se stomak punio.
U salu smo se smestili među prvima, problem sa strunjačama sam rešio odmah pozivajući neumornog Deneš Zoltana, peščarsku lisicu, koji je ,,kriv" za svaki naš dolazak ovde. Klinci su dobili slobodno vreme, a ja sa kumom analizu trke.
Drugi dan je svanuo. Iako spavanje u sali nije baš potaman, barem meni koji sam rastrojen noćnim radom, pa me svako tuđe meškoljenje budi kao i hrkanje, ipak sam se solidno odmorio.
Protokol se ponavlja od juče. Postrojavanje, podsećanje kad ko startuje, deljenje neophodnih informacija...
Start je drugog dana bio udaljen 1900m, tradicionalno za mađarske trke. Presvukao sam se i tempirao da 10-ak minuta dođem pred svoj start. Priču sa drugima sam ograničio, tako reći zabranio sam sebi govoriti. Gorak ukus od juče me je terao na takvo ponašanje, jednostavno kobasice nisu bile dovoljne da ga speru, jedino dobro istrčana trka mogla je sprati pomenutu gorčinu.

                                          kleka triptih

Znoj je počeo curiti sa čela, što je govorilo da sam se dovoljno zagrejao, takav sam ušao u boksove uzeo kartu i jurnuo kroz leje crnih borova. Prva kontrolna tačka je bila u kleki, nije laka. Govorio sam sebi:,,ne jurcaj, nađi siguran objekat i odbij se od njega, po odbijanju, prati šta ti dolazi pod nogama i i ispred očiju." Našao sam je iz cuga. Druga KT je takođe u kleki, recept pronalaska prve kontrolne tačke ponavljam u sebi. Druga je nađena iz prve. Noge su se razvezale, retko kad me je taj osećaj nosio kroz trku. Jurcao sam kao pomahnitao, ali i usporavao tamo gde je trebalo. Kontrolne tačke su se ređale, sa minimalnim greškama. Na 14kt gubim koncetraciju i skrećem sa pravca, ali to brzo otkrivam i vraćam se tamo gde sam hteo biti. Na dve trećine trke znao sam da ako nastavim ovako medalja mora pasti. 
Po očitavanju rezultata na cepki je pisalo pobedničko vreme, ali to je bilo tog momenta, mnogi trkači još nisu stigli. Dopamin se lučio, zadovoljstvo se širilo, najviše kroz vedrinu.

drugi dan
Po izlasku konačnih rezultata, skočio sam sa jučerašnjeg šestog mesta na prvo i to sa slatkom prednošću od 30 sekundi u odnosu na drugog. Sam sebe sam iznenadio.
 Stražilovčani su bili solidni na ovoj trci. Devojke odlične, dok muški deo mora još patika da pocepa trenirajući. Mnogima je ovo bila prva trka na ovako teškom terenu. Jedinstveno iskustvo dobijeno ovde služiće im za dalje trke. 
Čekajući proglašenje razbalcali smo partiju klikera, u tom trenutku prestaje hijerarhija pulina i ovaca, svi smo isti. Po završenom proglašenju sedamo u kola, ovog puta ostaće mi više miris kleke u nosu nego friških kobasica.

уторак, 17. април 2018.

Državno štafetno prvenstvo 2018 - Bela reka

Kraški predeo istočne Srbije, obronak severnog Kučaja bilo je mesto gde su vrtače proteklog vikenda zadavale muke trkačima orijentiringa iz pet zemalja regiona i Evrope. Dva dana, koliko je trajalo ovo međunarodno takmičenje koje nosi naziv Prvenstvo metropola jugoistočne Evrope činilo je, prvi dan, trku za Svetsku rang listu i drugi dan, Štafetno prvenstvo države. 
Meni je bio bitniji drugi dan, ali moram pisati o oba.
Pre svega, predeo i mesto gde se trka održala je jednom rečju prekrasan. Iza takvog okoliša ne može se kriti teren koji je loš i monoton za orijentiring, a pritom je karta odlično reanbulisana. Unapred sam znao da je teren prepun vrtača koje liče jedna na drugu kao jaje jajetu i da ih je i te kako lako permutovati u toku trke. 
Prvi dan koji je bio rezervisan za trku WRE (svetsku rang listu) gde je organizator dužan da pre zvanične trke organizuje model trku, istu sam iskoristio kako bih navikao oči na kartu i osećaj za teren koji me čeka. Karta veličine razglednice nosila je na sebi obrise 5-6 vrtača. Pronašao sam tri kontrolne tačke brzim hodom, ne trčanjem, da što više upijem maštu crtača i terena koji je predstavio. Dok sam koračao, teren mi se nikako nije poklapao sa onim štoje bilo nacrtano na karti. Tako je model trka više odmogla nego pomogla i pomalo me uplašila. 
U blagom strahu, jurnuo sam ka startnoj prizmi koja je od starta bila udaljena čak 350m blago uzbrdo. Na prvoj kontrolnoj tački pravim grešku jer idem kroz gustu šumu azimutom, umesto putem okolo na 1KT i gubim dva minuta koja me koštaju medalje. Ostale kontrolne tačke pronalazim više-manje tačno, sem jedne pred kraj gde takođe gubim dva minuta. Stazu od 3900m/160m prelazim za 39 minuta i zauzimam 4. mesto.
prvi dan

Posle prvog dana, osećaj neophodan za sutra se polako pojavio i delimično iskristalisao što me veseli, jer sutra sa još dva klupska druga, rame uz rame, trčim u seniorima i branim vicešampionsku titulu od prošle godine i kao prva izmena nosim popriličan teret.
Drugi dan budim se sam još u 5h, opterećen zbog trke, ali i zbog profesionalnih obaveza koje me čekaju te večeri na glavnoj ,,štajgi'' Novog Sada.
Vraćamo se na mesto od prvog dana, crvenim makadamom. Start/cilj je malo niže u odnosu na juče. Po izlasku iz kola već me žmarci hvataju, prvo oko stomaka, a kasnije po celom telu.
Organizator prve izmene ređa na startnu liniju, svakog ispred svoje karte. Oseća se nervoza. Start je. Uzeo sam kartu i jurnuo iz sve snage ka prvoj. Za razliku od drugih ja sam je prvi video, verovatno slučajno sa nekih 200m i vrtaču koja me je delila sa njom sečem ranije i odmah iza Bugara Todorova 2 sekunde overavam istu. Zadihan sam kao parnjača, već mi je teško. Posle treće kontrolne tačke se stabilizujem fizički, dok sam tehnički fokusiran kao lovački ker. Kontrole se ređaju, mimoilazim se sa najboljim trkačima, što mi govori da sam tu u vrhu, sa vodećim, to mi daje motiva, iako gledajući sa strane, oni mnogo lakše trče od mene. Na 7KT, prva izmena OK. Čelika, Željko Ćorić me odvalči ka mojoj 8KT gde pretrčavam 7KT koja je na 150-200m pre 8KT. Ćorić overava svoju KT, a ja psujući vraćam se na svoju 7KT. Posle toga, moral pada kao i osećaj snage. Posle tri kontrolne tačke, polako se vraćam, ali više ne vidim favorite prve izmene oko sebe. Izlazim na vidnu KT, Dragišu prvog čujem kako me bodri, tu se i kumov glas meša, govori mi "dobar si, ajde vuci, vuci". Pomislim, teši me. Posle vidne KT pokušavam da izvučem maksimum iz sebe. Setih se Dragišinih reči pre trke, "vodi računa pred kraj, ja sam na tim livadama prošle godine izgubio 15 minuta.", ali opet kao na 7KT,  dešava se isto. Na livadama gubim 3 minute, ali na vidnoj sam bio 7. dok u cilj utrčavam kao 5. izmena i dlanom od dlan predajem fini problem kumu. Stižem da mu kažem, "Pazi se livada na kraju".
Kum posle mene menja treći, a Dragiša drugi. Mada kum trči lošije od mene, a Dragiša dva minuta bolje, što govori da su sve štafete stavile najače trkače kao prve izmene, sa kojima sam se ja krljao po šumi. Za razliku od ostalih, čije su prve štafete jedine bile odlične, mi smo imali konstantnost kod sve tri izmene, koja nam je donela odbranu vicešampionske titule.

                                                   
drugi dan
Uspeh je svake godine sve veći i veći, jer smo od seniorske kategorije sva trojica sve dalji. Slikovito rečeno, jedino su nas pobedili braća Bilić koji zajedno imaju godina koliko dvojica od nas troje ima, ako ne i manje. Ovo govori dosta o našoj volji i istrajnosti, ali i o lošem stanju orijentiringa u našoj zemlji. Mada, moram pomenuti i uspeh pionira i pionirki. Svi su došli kući sa medaljama, ogroman uspeh. Što kaže naš narod, gvožđe se kuje dok je vruće. E pa, ovo naše je vrelo, vatra je rasplamsana i ne gasi se, goreće večno kao seniorski tim.