Oktobar 2021.

 Oktobarska igranka je počela onog momenta kada mi je počeo godišnji odmor, 1.oktobra, ili ako bolje razmislim, koji dan ranije. 

O-cirkus i ja kao akter u njemu. 

Već krajem septembra počeli su planovi za kamp koji je tebalo realizovati pre Mediteranskog prvenstva u trajanju od 4 dana i sa sadržajem od 6 treninga, uključujući tu i Model event MCOa. 

Jedan mali predah od koncipiranja staza i gomile poslatih i primljenih mejlova sam uzeo prvog vikenda oktobra odlaskom u meni dragu peščaru, ovog puta to je bila Deliblatska, u kojoj sam se pošteno izjurcao i isfiltrirao za predstojeću napornu nedelju.

Ekipa učesnika na kampu odavno mi je poznata, ali pored njih imali smo goste iz Severne Makedonije, tako da je kamp imao i međunarodni karakter. Deca i oni malo stariji trčali su fruškogorskim strminama, jarcima i padinama, tražeći tu famoznu kombinaciju belo-narandžaste boje u obliku prizme uz pomoć sprave stare koliko i čovečanstvo sa detaljno urađenom kartom terena na kom se nalaze. Milina ih je bilo gledati. Iz te miline, teškoće koje su proizvod organizacije svakog kampa mi dolaze kao zabava. Što kaže ona kineska poslovica ,,Ako planiraš za godinu dana, posadi pirinač. Ako planiraš za deset godina, posadi drvo, a ako planiraš za ceo život, podučavaj nekog.", ima logike.  Sve je proteklo u najboljem redu, deca su bila zadovoljna, ja malo istrošen, ali pun optimizma. Sad me je čekala finalna tačka u orijentiring cirkusu, tri dana Mediteranskog prvenstva. 

Prvi dan, Petrovaradinska tvrđava, znao sam da kao postavljač KT, što je jedan od najodgovornijih poslova na jednoj o-trci, uz obradu rezultata,  mogu sve uraditi uz dobro planiranje i šetnjom po varadinskoj tvrđavi, njenim šančevima i bastionima. Trka je tekla svojim tokom, u jednom trenutku trebalo je napraviti izmenu za propratnu trku Serbia open i posle toga samo ukloniti ono što je postavljeno, sve je išlo kao podmazano. Kiša je počela kada sam zatvorio vrata automobila i krenuo prema hotelu. Na našu nesreću, nije stala do sutra uveče. 

Sutradan, probuđen sa nevericom da kiša još uvek pada i sa mislima koje su se kao munje rojile u korteksu od uspomena na one trke gde sam radio kao postavljač u istim ili sličnim uslovima, budili su očajanje, a pre svega bes iz kojeg se pojavila nervoza, pomalo uzgojena umorom od prethodnih dana. Šta da se radi, ideš sa tim da ćeš dva puta biti mokar, da ćeš se dva puta sušiti i grejati i da ćeš dva puta selotejp sa pertli skidati, prvi put kada postaviš KT, a drugi put kad budeš skidao te iste KT. Još sam dobio i pride posao, koji je po meni morao odavno biti urađen, markiranje do starta. Da podsetim, kiša pada sve vreme. Posle svega, pronalazim toplo utočište u podrumu kompleksa Vrdnička kula, gde vraćam izgubljenu temperaturu, ali sa kiselim izrazom lica, jer znam da moram ponovo u sad već mokru opremu, patike i ono najgore, mokru i hladnu šumu. Izgurasmo i taj dan, srećom bez gubitaka. Zaboravih da pomenem moj neustrašivi tim, Mars, Deki Nikolić, moj best man-Šarić i ja. Te nedelje sam iz hotela izlazio u 7h, a vraćao se ne pre 17.30h, ceo dan napolju, u šumi. Kada bolje razmislim, kad bih takvu ekskurziju mogao prirediti sebi? Nikad. Uvek u nekoj žurbi, zakovan poslom, obavezama, u suštini i ne znam koliko sam srećan što sam u ovom sportu, što svesno krljam noge po kamenju, što me kupina grebe, a glog bode, što me jelova i klekova grana bocka i šiba, što zbog kostrike imam sramotu nositi leti šorc jer mi noge izgledaju kao kod fakira, što sebe pošteno opsujem kad napravim školsku grešku na karti, što u cilj utrčim fizički iznuren, ali mentalno jači.

Treći dan Mediteranskog prvenstva mi je došao kao rastrčavanje posle jakog treninga, centar grada Novog Sada, mali broj KT za postaviti, bez kiše, ali prohladno. U po daha odradismo zadnji dan, meni sedmi po redu. Gde je bio ponedeljak? Pokušao sam otprilike da se setim koliko sam KT postavio i skinuo za taj period, i brojka mi se vrti negde između 70 i 80, mrtva trka sa Kopaonik openom od prethodnih godina.

Odlučio sam da nedelju koja je preda mnom iskoristim za trening, jer iz iskustva znam, da me posao postavljanja KT umrtvljuje brzinski, postajem trom, a u solidnoj sam formi, bliži mi se Prvenstvo države na dugoj distanci, kao i štafetno Prvenstvo, greota mi je da protraćim pretrčane kilometre treninga tek tako. Radim tri jaka treninga sredinom nedelje, zadovoljan pokazanim rezultatima ulazim u 80% pripremljenu dvodnevnu trku svog kluba, Stražilovski kup. Drugim rečima, O-cirkus mi je ponovo otvorio svoja vrata, gde, pogađate, imam pozivnicu za prve redove, sa mogućnostima učešća u predstavi, kasnije se ispostavilo da sam bio jedan od glavnih akrobata na fruškogorskom trapezu. Mada, ako se setim prethodnih organizacija Stražilovskog kupa, ovaj je protekao nekako najmirnije, bez tenzija, po meni mnogo prirodnije organizovan od MCOa, ne kažem da nema tu dugogodišnjeg poznanstva organizatora, koji dosta utiče na krajnji rezultat, ali jedan od bitnih faktora je novo članstvo, sada već iskusnih trkača kadeta, koji polako uče i preuzimaju posao od starijih. O njima samo reči hvale imam. Momci za primer. 

Očigledno nisam dotakao plafon umora, kada ove redove pišem u nedelju uveče kada se šator O-cirkusa rasklopio i za putom je. Šta li me to tera na sve ovo? Odgovor pokušavam da nađem, ali bezuspešno. Kada bolje razmislim i ne treba mi, samo da taj cirkus traje, ako može da ne izlazi iz mog grada, moje šume i mog života.