run

run

понедељак, 02. новембар 2020.

Bela reka 2020.

 Podosta je bilo oklevanja oko odlaska na ovu trku. Da li otići ili ostati kod kuće i umesto trke protrčkarati lagano po karlovačkom ataru 80 minuta. Takvo razmišljanje mi dolazi pre svega od pomisli na dugačak put koji je i te kako poznat i mrzak od pre dve nedelje i trke na Resavici. Vožnja koja se mora ,,preveslati" u jednom danu u oba pravca sa popriličnom kilometražom, i ne samo to. Turbo mod u kom se nalazim poslednja dva meseca, uzastopni vikendi trka, vožnje do i od njih i svega ostalog što ide sa tim mi ne ide u prilog. Malo me umor pritiska, a sa njim i mrskost. Živ sam čovek, a živ si koliko se krećeš. Odluka je pala da se ide.

                            

Magla nas je poklopila odmah čim smo prešli greben Fruške gore i dohvatili se ravnog Srema, nije nas napuštala sve dok nismo ušli u dolinu Morave. Uz dečiju graju i koju pametnu reč sa dr Borom, put u onom pravcu nije mi pao teško, čak smo došli pola sata ranije od predviđenog vremena, nadao sam se da će tako biti i na trci. 

Jesen je bila svuda oko nas. Bukva koja u ovom delu Srbije raste u izobilju, zažutila je panoramu. Kroz oči se telo odmaralo. Na koju god stranu da otvoriš blendu fotoaparata, fotografija bi bila odlična.

Startovao sam među prvima, ali za vratom sam imao Slobu. Blagi pritisak je postojao, ali nije zanemarljiv. Stari vuk nije brz, ali je precizan i čita kartu za dvojicu. Znao sam, da ako budem grešio od 3 do 4 minute, Belac će me stići. Prognoza se ostvarila i to vrlo brzo, odmah na 3KT. Posle toga pokušavam da trčim brže, ali kontrolne tačke ne ,,ubadam" odmah, uvek sam nekih 10-15m levo-desno, pa mi brže trčanje i ne daje rezultate. U jednom trenutku sam sam, Slobe nema i nekako u isto vreme ulazim u kartu, kontrolne tačke pronalazim pedantnije. Dinamika je na vrhuncu. Trčim iz sve snage. Prilikom prelaska preko ogromne livade, a pre ulaska u šumu, okrećem se i vidim Slobu na horizontu. Dobar sam, ali to ne traje dugo. Gde je rana radost, tu je i praznoglavost. Tu 14KT ne nalazim odmah, nego grešim, ali je nalazim pre Slobe, džabe kad je on tu na 50m. Opet se trudim da mu pobegnem, ali trke je sve manje, imam svega 3-4 kontrolne tačke do kraja. U cilj utrčavam sa vremenom od 51 minut, Sloba utrčava posle mene minut i po, nisam stigao da mu umaknem cela dva minuta, ima me 30 sekundi. Pih... U suštini, cela trka mi je prošla u preticanju, sustizanju, odmicanju i nadmudrivanju sa Slobom, što je trci dalo još veću draž. 

Kao što sam ranije pisao, uvek se može brže i tačnije trčati. Osećaj je dobar, danas sam uživao. Boje šume su preovladale i to je ono što sam poneo sa sobom. Jesen na sunčanom danu je najlepši dan u godini, takav je bio ovaj juče.

Stražilovčani su vedrog duha i trudimo se da ga održimo takvim. Dovoljno je da se pogledamo, pa da znamo na šta mislimo, a smeh je rezultat ukrštenih pogleda. Često prepričavamo anegdote sa trka, slatke zgode i nezgode, uvek u šaljivom duhu. Valjda tako nesvesno u sebi otklanjamo startnu groznicu i tremu pred trku, ali i nezadovoljstvo loše istrčanih trka. Za sad takvo ponašanje funkcioniše. Sve ovo pišem jer će se možda i jedna tema prepričavati sa ove trke. Naime, sin David po utrčavanju u cilj, kada je pogledao svoj rezultat i uporedio ga sa ostalim, shvatio je da je opet prvi, pa je nonšalatno izjavio, onako malo glasnije pred svima, da od sledeće godine više neće trčati sa ,,boranijom" iz M14, nego da prelazi u stariju kategoriju sa kadetima. Ovo možda i ne bi zvučalo smešno da se ne zna da David po godinama može još uvek da trči u kategoriji M12. Naravno, Davidov ,,biser" izmamio je osmehe svih prisutnih. 
Belu reku smo ostavili iza nas, ali sam morao stati par puta dok se nismo dokopali asfalta, onako, da ,,opalim" koju fotografiju za sebe. Sledeće nedelje smo na Državnom prvenstvu u sprintu. Videćemo da li misao iz korteksa može da isprati brzinu nogu.

 

понедељак, 05. октобар 2020.

11. Beograd open 2020

   Dva dana Beograd opena su mi došla kao osveženje i konačan sudar sa srži orijentacije u ovoj (pu,pu, daleko bilo, ne ponovila se) sezoni.

Teren poznat, ali nikad dovoljno poznat, jednostavno je takav. Sa velikim respektom ulazim u trku. Prvi pogled na kartu, bune me linije kružnice KT i linije kojima su KT povezane jer su isprekidane i izostavljene na mestima gde je reljef bitan za čitanje. Slabo se snalazim. Na prvoj me već stiže Dule koji je startovao iza mene dva minuta, nisam obeshrabren. Takav osećaj mi daje iskustvo i trke na ovom terenu. Ništa se ne zna dok se čip ne ubaci u stanicu ,,finish". Zajedno pronalazimo 2, 3, 4 i 5 KT. Od tog trenutka Duletu se gubi svaki trag, a ja dodatno pokušavam strogim azimutom ka 6KT da mu umaknem. Videli smo se tek u cilju.

Tokom same trke idealno sam pronašao možda dve kontrolne tačke, sve ostale su bile 10, 20, 30 metara levo ili desno. Svaki taj metar košta vremena, svaki put moraš da staneš, pa gledaj okolo, upoređuj. Hiljadu informacija za obradu, a kiseonika nula. Srž orijentiringa se osetio sve vreme trke. Kad bi detaljisao svaku grešku ponaosob, smorio bi. U cilj utrčavam u najdužim koracima ove sezone, nizbrdo. Vreme radi za mene, od mladih elitnih pulena, niko ne utrčava, Sava je jedini pored mene koji je završio trku. Bolji je za 9 minuta. Moj plasman sasvim dobar, osvojeno treće mesto, ali vreme od 60 minuta je malo poražavajuće. Ne znam da li drugi razmišljaju posle trke kao ja i pitaju sami sebe: ,,Kako nisam uočio onu vrtaču, pa bio sam tu, kako je nisam video?" ili hiljadu sličnih pitanja koje vode ka odgovoru da ne postoji savršeno istrčana trka. Uvek može bolje. U orijentiringu nema svetskog rekorda.


 Drugog dana Beograd opena čekala me je sprint trka. Miljakovac sam poslednji put obišao kartom i busolom pre 15 godina, još kad su Joca i dr Br uz pomoć Šarića crtali kartu. Sad nova karta, jednim delom urbana, a drugim šumovita, obećavala je dobru trku. Na sprintu nema puno razmišljanja. Tu može da važi ona stara ,,Što na umu, to na drumu." jer ispravke nema, može samo da te košta vremena.

                                                       
 Trka kreće, startujemo na minut, elita izleće kao na traci. Odmah na prvoj KT stižem Dejana, a na drugoj KT stiže Marko nas. Marka nekom misterijom uopšte tokom trke ne viđam, dok sa Dejanom menjam varijante, strane zgrada, čas sam levo, čas desno od njega. Dinamika i kinetika u punom zamahu. Trudim se da čitam kartu unapred, na dve kontrolne tačke pred kraj me hvata mala snaga. Sa greškama od oko minut u cilj utrčavam kao četvrti. Lepe bodove za Svetsku rang listu sam upisao.

Sad predstoji mala pauza do Prvenstva države na dugoj distanci u Resavici. Dužine staza su izašle, 10000m sa 540m visinske razlike traže posebnu mentalnu i fizičku pripremu. Nadam se nekom odličju, a do tada sam sa mlađim stražilovčanima, po Fruškoj gori i Karlovačkom ataru, učim ih finesama orijentiringa, a sebe preispitujem.

недеља, 27. септембар 2020.

Prvenstvo države - Ravna gora 2020

 Zabrađen i stasit nalik meštanima kraja u koji sam se uputio radi Prvenstva države stigao sam na Suvobor u nadi da ću u ravnogorskim šumama naći utočište.
 Sa auto-puta smo se isključili kod Lajkovca, pa na Mionicu, Struganik. Izlaskom iz doline, pred nama se ukazala suvoborska visoravan. Prepuna pitomih brežuljaka, prošarana šumarcima breze, bora, bukve. Pejzaž kao sa crteža đaka prvaka na temu ,,Moj kraj".

 Startovao sam među prvima. Boksovi dugački kao gladna godina, konačno me dovode do startne linije. Legenda starta, brkati Jova drži strogu disciplinu na stratnoj liniji. Istrčavam, uzimam kartu i bez stajanja već imam plan do 1KT. Karta mi ne leži u startu kako treba, ali guram. Pomišljam, što trka bude dalje odmicala više ću ući u kartu. Ispostavilo se da moja pretpostavka nije baš bila tačna. Naime, taman da ,,uđem u kartu" ja sam sa nje ,,izašao''. Petu kontrolnu tačku počinjem da tražim ranije u šumarku koji je na terenu prohodan kao gradski park, dok je na karti taj ,,gradski park" predstavljen zelenom bojom. Dok sam se kretao k´o muva, vreme je nemilice teklo. Greška od 7 minuta me je koštala  nadanog uspeha. Demoralisan, kratkog koraka i još kraće mentalne sigurnosti, nastavljam trku. Kontrolne tačke se ređaju, teren pod nogama ide, ali to više nije to. U cilj ne utrčavam, više uhodavam. Nemam onaj pognut položaj od umora, čio sam i poluistrošen, što govori da nisam dao sve od sebe. Takav mi je i rezultat. Seo sam sa strane i čekao ostale. Elitni trkači pristižu, ni jedan sa lepim rečima, uglavnom psovke. I ja sam psovao. Karta je svima ista, kakva god da je. Ko joj prvi uđe u štos i maštu crtača, taj je na konju. Čestitam Savi na pobedi, ali čestitam i svom klupskom drugu Dragiši na sjajnom rezultatu, ta srčanost koju on poseduje u našem sportu još nije viđena.

                                      

 Kući se moralo žuriti, posao je čekao. Žao mi je što nisam više uživao u blagodetima Šumadije. Kakav kraj! Kao iz bajke. Sa buketom belih rada sedam u auto, gorak ukus nosim sa sobom nadam se da ću ga isprati Beograd openom sledeći vikend.


недеља, 28. јун 2020.

Devojačke bare 2020.

Napravih pauzu od dva dana pred trku na Maljenu. Pre toga se treniralo, intervali (kratki, dugački), dužine raznih fela. Kažem sebi, stani Aleksandre udahni vazduha, i ja stadoh ta dva dana pred trku na Maljenu. U petak oko podne okupim decu, napunim auto i krenem putem Miloša Velikog, ne sluteći u šta se uputih.
Prvog dana, tj. u petak beše relaksacija, navikavanje na visinu i livadsko cveće (moja velika ljubav).
Sa najmlađim detetom prespavah noć u šatoru. San mi na oči teško dođe, terao sam ga švedskim autorom, koji pisaše svoju biografiju, al' mi se oči teško sklopiše. Sabajle otvorim cibzar šatora i zapazim predivno jutro, rosno i mirišljavo. Ubacih nešto u usta u vidu doručka, gledajući da ne preteram, jer mi pun stomak u toku trka i te kako smeta.
Srednju distancu sam šiljio da je istrčim iz sve snage, koja me je, hvala Bogu, držala sve vreme. Koraci kao u Sotomajera su se samo ređali i sve tako do utrčavanja u cilj. Kartu sam čitao kao da sam je ja crtao, svaku tačku na njoj sam raspoznavao. Rezultat, iznenađujući, šta više mističan u prvim trenucima vizuelizacije. Prijatno obradovah sebe drugim mestom, za druge se ne usuđujem divaniti. Ostade mi da se dobro najedem, naspavam i sutra poranim istim koracima.  Švedski autor mi ovog puta donese blagoslov u vidu dobrog sna, noć mi začini posetom lisice, meni drage životinje. Da li mi prenese lukavstvo za sutra? Ostade da vidim.

Probudih se čio i veseo, rosa beše jača nego prethodnog jutra. Kažem sebi, biće sparina, po sparini me hvata mala snaga, staza za danas je velika. Biće - kom opanci kom obojci. Još opreznije doručkovah nego prethodnog jutra i dobro se napih vode. Zadenuh busolu na palac, opis na podlakticu, selotejp na pertle, zategnuh učkur na gaćama, znojnicu metnuh na čelo, pa reko' danas il' nikad.

Krenuo i na pola metra pre uzimanja karte zapnem, kao da sam juče naučio hodat, kartu ne uzeh iz prvog, nego iz trećeg puta. Open kategorija mi nije bila ravna u prvih 10 sekundi trke. Vidim toplo je, udari neka zapara, kažem, Aleksandre ne jurcaj, nego ajde ti nogu pred nogu, pa ćemo videti kako se klupko bude odmotavalo, tako ćeš i ti noge razvezivati. Tako i bi. Duša u nosu, ali ne dam maloj snazi da mi priđe. Vuci uz brdo, vuci niz brdo, vuci oko brda, lomi noge na potočnom kamenju, al' ih ne slomih, u cilj utrčah zdrav i veseo. Uzeh rezultat. I  gle zla za druge, pobeda beše slađa od baklave, tri sekunde, tri koraka, dva udaha bejah ispred drugoga.