Urban o-cup

 Prošli vikend za mene je počeo onog trenutka kada je sat u kancelariji broj jedan železničke stanice Novi Sad otkucao ponoć. Iseckani dremež koji sam hvatao bio je dovoljan da sabajle skupim snage i volje i da se uputim ka novobeogradskim kvartovima gde me je čekao Urban o-cup, prva zanimacija takve vrste na ovim prostorima. Novobeogradsko proleterski rad i znoj pretočeni su u odlično preglednu mapu, izvanrednih boja, čitljivu kao bukvar. Pored svega nabrojanog preostalo je još reći da su tu falile brze noge i još brža glava kojoj pamet ne oskudeva kada se telo umori.

 U poslednje vreme solidno se osećam u trku, sa kartom i bez nje. Zbog toga, odlučio sam da trčim u elitnoj kategoriji, a i nije loše ponekad proturiti njušku na staro mesto. 

 Prvog dana staza je iznenađujuće dužine (6700m) za takav teren, bezmalo se može svrstati u midl-sprint kategoriju. Poluraspoložen i neispavan izleteo sam iz poslednjeg startnog boksa ka socijalističkim kvartovima. Prva KT sakrivena. Grane mladog oraha nabujale od prekomerne kiše, spuštene do zemlje krile su kontrolnu tačku. Cirka 30 sekundi gubim, bes kalim prvim psovkama. Trka je konstantno dinamična, zilion prolaza, ćoškova, bedema, pothodnika, zilion mogućnosti da se napravi greška. Kod mene ih je bilo, ali ne vremenski dugih, ali za jednu posebno sam sebe razočarao. Naime, u toj silnoj jurnjavi, gledanja u kartu, gde svaka zgrada liči jedna na drugu, potpuno sam permutovao i pogrešno overio svoju kontrolnu tačku 22. po redu (36), permutujući je za KT broj 66. Tuga bi bila manja da je overena KT(66) u blizini moje prave 22. KT(36), ali ona je  nekih 200m ranije. Poražavajuće. Utrčavajući u cilj, zadovoljan odrađenom trkom, pogledom na cepku, pa u opis kontrola, pa ponovo na cepku, shvatio sam svoju grešku. O, Bože. Da sam čekirao ispravnu KT istrčao bih trku za 41.04 i zauzeo solidno 4. mesto, ali i to je deo sporta, kao i gorak ukus koji sledi.

 

1.dan

 Ali šta je bilo, bilo je.  Osećaj koji sam stekao hrabrio me je za sutrašnju trku, kao i tempo koji je bio dosta dobar, za mene odličan.

Drugi dan, Prvenstvo države u sprint distanci. Sam krem orijentiring elite se skupio, čak neki koje nisam video više od pola godine. Sa takvom konkurencijom projekciju osvajanja mesta među prvih pet, prekomponovao sam na prvih deset.

Start. Ščepao sam kartu i jurnuo paralelno sa auto-putem koridora 10. Kontrole su se ređale, prva greška na 3KT, napuštam je sa mislima: ,,Za mene je trka gotova." Ali kao i juče, psovke me bodre. Noge me nisu slušale kao prethodni dan, mučim se, ali guram. Rezultat mučenja je još jedna nesvarljiva greška na 8KT od celog minuta, na sprintu je to previše. U cilj utrčavam sa rezultatom od 21.33 i zauzimam 9. mesto. 

2.dan

 Detaljnijim pregledom Garmina, utvrđujem da sam prvi dan trčao po kilometru 5.25 (pretčanih 7.880m), a drugi 5.55 (pretrčanih 4.120m), znači, kada te noge ne slušaju to je 30 sekundi po kilometru. Nije loše znati taj podatak. 

 Moram reći koju reč hvale za organizaciju, a pre svega za ideju. Karta je fenomenalna, da ih ima, proleteri bi bili sretni na svom delu koji je našao još jednu vrstu upotrebe. Belac je stvarno majstor kartografije dizajna i modela. A da, vikend se meni završio isto onako kako je i počeo, otkucavanjem ponoći u nedelju veče na ,,štajgi" Novog Sada.

KIšbakter kup 2019.

U severnom delu mađarske Bačke u selu Pirtu održala se tradicionalna trka u organizaciji železničkog kluba iz Segedina. Trka je skromne veličine, ali u toj skromnosti se krije odličan teren na kom se prošle godine trčala duga distanca Svetskog juniorskog prvenstva. 

 Tmuran kišovit dan nije uspeo pokvariti veselu atmofesru među članovima Stražilovčana koji su se uputili sa jednim kolima na pomenutu trku. Kiša je stala u pravom trenutku, kada se trebalo presvući i pripremiti za trku. Prijavio sam se u najjaču kategoriju, a ona je na ovoj trci bila M21B, sa stazom od 9300m. Sebi sam stavio cilj da stazu istrčim ispod 80 minuta, praveći vremenski paritet sa trkama na Boroka kupu. Pre samog mog starta, ljuljnuo je još jedan pljusak, nije smetalo. U poslednjem boksu gledam kartu minut. Bacam oko na celu stazu, ima dve dobre dužine, fokusiram se na pravac prve KT, krišom gledam napad na drugu KT sa prve. Startni sat otkucava poslednjih pet sekundi, proveravam iglu severa, udišem duboko i izdišem, ispaljujem se kroz leje crnog bora. Tek kada  sam počeo da trčim po karti, primećujem da su dine više, strmije i oštrije, nego na takvim terenima na kojima sam do sada trčao, teren je reljefno detaljniji. Prve dve KT nalazim solidno, ali moram priznati da su me do njih doveli drugi takmičari. Trka je tekla solidno, trčao sam koliko su me noge nosile, čak i brže nego što glava može da prati kartu i okolinu. Izlaskom na otvoren teren kreću i prvi veći problemi. Tri KT, koliko ih je bilo na otvorenom terenu odnele su mi najmanje 5 minuta. Jednostavno, držanje azimuta na otvorenom terenu i u šumi za mene nije isto. Dok mi je u zatvorenim delovima terena sve nekako jasnije, ne fali mi mašte, dosta dobro čitam izohipsu, ali kada se izađe na otoren deo, kao da mi je neko misli gumicom obrisao.

Karta je neoštećena posle sat vremena krljanja kroz mokru šumu, nije bila u foliji, klot.

 Pre druge dužine, između KT, bacio sam oko na sat koji je pokazao finih 44 minuta u trci. Prijatno sam se iznenadio. Očigledno je teren trčljiviji i brži nego moja procena. U cilj sam utrčao sa 64 minuta i nekih 7-8 minuta grešaka. Očekivao sam neko trećeplasirano mesto, ali mi je izmaklo za minut. 

Proglašenje je počelo 50 minuta ranije, to je objavio grlati organizator, ali nije bio dovoljno grlat da dopre do ušiju mlađih članova orijentiring kluba Stražilovo koji su sedeli u kolima. I dok je izgovarao imena prvoplasiranog Stefana Bauera i drugoplasiranog Davida Petrovića, meni je preostalo da otrčim do auta i zamolim mlađu gospodu da izađu na postolje, nimalo tišim glasom od organizatora koji je najavio proglašenje.