Lipovička šuma, početak 1993. godina je period kada sam prvi put otišao na takmičenje i u svoje ruke uzeo kartu i busolu, tako da ova šuma nadomak Beograda ima poseban značaj u mojoj o-trkačkoj karijeri. Virus kojim sam se tada zarazio i dalje mi je u krvi, on je neprepoznat od strane medicine i ima totalno suprotne karakteristike od svakodnevnih virusa. Ovaj, moj virus me tera da ne stanem, da svaki slobodan trenutak boravim u šumi, čini me vedrim i nasmejanim.
Sad bih se vratio u jučerašnji dan. Dugo očekivana karta Lipovičke šume konačno je urađena od strane Dejana Avramovića. Zanimljivo koncipirana staza izvukla je maksimum iz takvog terena i učinila trku dosta zahtevnom. Moram priznati da sam se pred sam start trke ohladio, a toliko sam se prethodnih dana zagrevao za ovu trku. Došlo je do nekog zasićenja, jer ovo mi je četvrti uzastopni vikend gde sebe vodim ka karti i busoli, trkam se, analiziram - aprilska virusna infekcija. Dužina staze od 8500m sa visinskom razlikom preko 400m daje određeni respekt, da se u trku uđe sa određenom dozom opreza.
Startovao sam, po uzimanju karte vidim da je većinskim delovima zelena, što govori da će se teren teško prepoznavati, da ako se ne uspori pred KT može lako doći do grešaka, da će fizičko kretanje kroz takav gustiš biti teško. Do prve KT sam išao putem koliko se moglo, da steknem osećaj i sigurnost, nisam bio baš precizan, ali sam došao do novih saznanja, da se putevi u šumi teško uočavaju. Sa dovoljno informacija posle prve KT krećem u trku, ali odmah padam zapevši za neku kupinu koja je bila jača od mog trzaja noge, busolom cepam kartu. Kontrole se nižu, trudim se da primenjujem sve ono čega sam se setio s početka trke i to za sad funkcioniše. Šuma je u nekim delovima oko kontrolnih tačaka toliko bila gusta, više olistala, pogotovu oko 15KT da sam mogao zapeti za stalak na kome stoji KT ne videvši je prvo. Posle 18KT osećam umor, češće zapinjem i teturam se, teško se vraćam u ritam, sreća što do kraja ima još jedna kontrolna tačka. Utrčavam u cilj sa vremenom od 84 minuta. Kasnije saznajem da sam prvi i to ne sa malom razlikom od drugoplasiranog, cirka 18 minuta. Ispostavilo se da smo samo Sava Lazić, pobednik u elitnoj kategoriji i ja išli ispod 10 minuta
po kilometru. Fin podatak.
Do proglašenja odlučujem da raširim šatorsko krilo i legnem, graju oko sebe blokiram, pogled mi se gubi u krošnjama hrasta lužnjaka. Lipovička šuma 1993-2019, bronzana svadba mene i orijentacije. Na pola puta sam do srebrne i na trećini do zlatne. Ovo je očigledno jedini trnovit put koji prija.
Нема коментара:
Постави коментар