Štafetno '12, Babe

   Ove godine štafetno prvenstvo odigralo se na već  poznatim terenima Babe, gde sam ja ove godine prvi put. Karte se nisam latio najmanje šest meseci, kao i moja prva i treća štafeta, Petar i Dragiša, ali uzbuđenju koje donosi štafetna trka nismo mogli odoleti, tako da smo doneli odluku da  budemo deo prvenstva. Taktiku nismo menjali, stara dobitna kombinacija je i ovog puta dala rezultata, a to je Peki prva izmena, ja druga i Dragiša treća.
  Malo se i ponosim kada pišem sve ovo, jer mislim da smo mi retka štafeta koja je potekla iz iste škole, iz istog kluba i grada, i štafeta koja u neizmenjenom sastavu traje oko 10 godina, sem uskakanja Čave, zbog odsluženja vojnog roka i naravno štafeta koja je uvek dobra konkurencija drugima.
  Ovog puta trka je bila zanimljivija od ostalih štafeta do sada, jer se na vidnu kontrolu dolazilo dva puta i samim tim uzbuđenje je bilo duplo veće, a i sama trka je mogla detaljnije da se prati.
  Naša štafeta se dosta dobro držala, Peki je izmenio sedmi, ali ne sa velikim zaostatkom, dok ja menjam četvrti, ali pravim mnogo veći zaostatak i Dragiša utrčava u cilj kao treći. Kod mene je bila straobalna greška  na 3. kontroli, gde sam permutovao livadu na kojoj je friško isečena šuma za livadu ispod koje je kontrolna tačka. Posle 7-8 minuta dolazi još takmičara sa istom greškom i junački je konačno pronalazimo, ali ja tek posle 12 minuta, bez ikakve volje, psihe, snage, nastavljam dalje. Nisam hteo da jurcam, to bi me odvuklo u još veći ambis, ostao sam na istom kasu. Do kraja trke imao sam još par svarljivih grešaka, ukupno možda 4. minute, ali džaba, kada usereš na početku trke nema oporavka. Malo mi je laknulo kada sam izmenio četvrti sa šansom da ipak možemo imati treće odličje.

    I na kraju sve se dobro završilo kada je Dragiša utrčao u cilj kao treći. Ipak "old school" kako nas je organizator prozvao prilikom dodele medalja i dalje će biti tu negde, spremna za još koji uspeh. 

ADA ADVENTURE CHALLENGE

    Još kao klinac gledajući avanturističke trke na eurosportu imao sam želju da budem učesnik jedne od njih, ali svi znamo u kakvoj zemlji živimo, pa je sve to ostalo na tim željama. Ali, pre dve godine videlo se svetlo na kraju tunela, neko se dosetio da napravi Adventure Race na Tari. Odlično mesto za odličnu trku. Pun adrenalina dočekao sam trku  sa svoji kumom u timu Stražilova, ali odmah po dolasku razočaranje je bilo na pomolu, a u toku trke se samo povećavalo da bi na kraju bio totalni debakl organizacije. Ali ovoga puta nije bilo ni blizu tome. Belac nošen iskustvom sa takvih trka donosi pravu odluku i organizuje odličnu trku na Beogradskoj adi gde sam unapred znao da ništa ne može da bude loše. Problem je bio u tome što ovoga puta nisam imao starog partnera, koji odlučuje da na trci učestvuje u mix timu sa Katicom, a meni prepušta Dragišu, koji u poslednjem momentu odustaje zbog ličnih obaveza, a ja ostajem u neobranom grožđu gde mi jedino ostaje da zovem organizatora i raspitam se da li ima neki slobodni avanturista. Kroz dva sata dobijam pozitivan odgovor i konačno Stražilovo ima tim, ali veče pred samu trku partner za trku odustaje, ali je ispao fer i našao adekvatnu zamenu, Srđana Stankovića. U jednom trenutku sam pomislio da je za mene Adventure Race počela odavno kada se setim kroz šta sam prolazio tražeći osobu za tim.

   Sam start trke počeo je dosta rano u 8.45, iz vode smo izašli obojica u razmaku od oko 10-ak sekundi i ukupno treći

.
Mtb smo voštili maksimalno sa po kojom greškom, ali vrhunac je bio kada Srđan nailazi na ekser i buši gumu, ali sreća u nesreći, da se to sve dešava na 100 metara od bicikl servisa i uz molbu majstor menja gumu bez po reči i novca, ali vreme ide, kao i takmičari koji su bili iza nas, tu gubimo oko 10 do 12 minuta. Posle vožnje bicikla sledio je orijentiring. Unapred sam znao da moj partner nema snage za neko brže trčanje što je i sam potvrdio, ali moram priznati da se muški držao. Pri kraju o-dela trke umor sustiže Srđana, gde već pravimo češće pauze hodanjem

.
Na kraju moja malenkost bez iskustva penje se na veštačku stenu kao i Srđan i tu dolazi kraj finih muka. Na kraju zauzimamo šesto mesto sa zaostatkom od 27 minuta za prvim i samo 14 minuta za trećim, posle toga ostaje bezveze osećaj kada se pomisli na onaj ekser u gumi.
   Svaka čast za organizaciju, meni se dopalo. Nadam se da je ovo početak buđenja ovakve vrste trka i da će sledeće godine biti još bolje i više učesnika.                               

23. Petrovdanska trka

     Trka o kojoj ne treba puno pisati, jer se ne može opisati zato što se mora doživeti. Iako je najveći deo trke smešten u ruralnom delu Vojvodine gde sve vrvi od Bačvanskih seljaka nisam se tako osećao. Osećao sam se čak i bolje nego kad trčim kroz neki veliki grad, jer ovde sam na svakom koraku bio podržan aplauzom i povicima bodrenja kao i svi ostali takmičari, nije se razlikovalo ko je prvi, a ko poslednji, za te "seljake" mi smo bili svi isti.

   Iskren da budem plašio sam se samoga starta i te dužine od 13,5 kilometara, jer noseći se prošlogodišnjim   iskustvom na plus 40 stepeni gde sam jedva završio trku nisam imao drugoga načina da priđem trci. Ali na sreću ovoga puta nas je sveti Petar pogledao i navukao oblake sa kojim je bilo prijatno trčati.

  Krenuo sam u grupi gde se trčao tempo od oko 4.10 po kilometru, što mi je odgovaralo, ali grupa je ubrzavala tako da su mi pobegli, a ja sam ostao na tom tempu od oko 4.10 koji je posle 6-7 kilometara poprilično bio mučan, ali ne i neizdrživ. Ubrzo sam sustigao dva konkurenta sa kojima sam lomio tempo i bogme ubrzao u poslednja tri kilometra, koje sam po ličnoj proceni išao sigurno ispod 4 minute. I na kraju na ciljnoj liniji rezultat 56.29, za čitava dva minuta brže nego prošle godine. Bio sam zadovoljan istrčanom trkom.
 Posle trke su nas tako primili i ugostili kao da će nam  to biti  poslednja  trka. Takvo gostoprimstvo se danas jako retko nalazi, zato ću nastojati da dobrim glasom hvalim Gajdobrane jer su to i zaslužili.
   

17. Novosadski triatlon

  Juče na Štrandu okupilo se pored redovnih gostiju koji su brojali oko 10000, i 70 triatlonaca među kojima sam bio i ja. Nije mi prvi put da učestvujem na novosadskom triatlonu tako da imam već nekog iskustva i sve sam doživljavao kao normalnu stvar.

  Plivanje mi je najlošija strana od ove tri discipline, tako da sam stao u poslednji red i uhvatio svoj ritam sa mislima u glavi, samo da izađem. Po ličnoj proceni plivali smo više, sigurno 150-200 metara jer sam iz vode izašao za 23 minute, a uglavnom mi za tih 750m nije trebalo više od 16-17 minuta, mada su i drugi pričali da je vodena distanca duža.

   Poprilično iskrivljen, dogegao sam se do bicikla, fino prošao u tranziciji i uzjašio bajs. Mislim da sam u proseku vozio oko 33-34 km/h, po završetku 8. kruga ulećem u tranziciju stavljam kačket i krećem sa trčanje. Vrućina se do ovoga trenutka i nije tako osetila, ali kada je krenulo trčanje po keju, bilo je kao u paklu, mislim da po toplijem vremenu nisam trčao, ali kada sam video da dosta ljudi prestistižem to mi je dalo motiva i snage da u istom tempu završim. U cilju vreme 92 minuta.
  Šta reći, odlično iskustvo i nadam se da ću ove godine učestvovati barem na još jednom triatlonu.

Noćni maraton

      Prošlog vikenda održao se trći po redu Novosadski noćni maraton i po meni najbolji do sada.
Plan mi je bio da trčim polumaraton i to u vremenu od oko 100 minuta, što je odgovaralo i mojim klubskim kolegama Dragiši i Šariću. U poslednjih mesec dana nemam redovan trening, pogotovo dužinu, malo me ova vrućina demorališe, a i više volim ladovinu Platana pokraj Dunava na čardi uz 'ladno pivo nego da se lomatam po prašnjavim atarskim putevima, mada se i tog lomatanja uželim

.
     Kada smo počeli trku pomislio sam odmah da je neću završiti, ali posle 7-8 kilometara stvari su došle na svoje mesto i imao sam tempo da za oko 94-95 minuta završim trku, ali opet kao preslikano sa Apatinskog polumaratona, na 16-17 kilometru dolazi neprelazna kriza i tempo pada drastično gde na kraju sa ravno 100 minuta i 39 sekundi završavam trku. Plan je ispunjen, ali ostaje gorak ukus i malo nezadovoljstvo.
  Još jednom da pohvalim drugare iz ARK "Fruške gora" za organizaciju i da napomenem da se Dragiša polako, ali sigurno vraća u stare trkačke dane, što mi je naročito drago.

Radin memorijal

    Juče na prvom Radinom memorijalu okupilo se 40-tak orijentiraca i planinara. Svo dešavanje se odvijalo  na poznatom terenu Stražilova sa takmičarskim centrom na planinarskom domu.
   O Radi Kovačeviću neću puno pisati, ali želim da pomenem za one mlađe uzraste, a i za one koji su u poznijim danima ušli u orijentiring, Rada je odvojio orijentacioni kros od planinarstva u tadašnjoj SFRJ i čak uveo orijentacioni kros u moderni tip takmičenja, pojedinačnim nastupima. Ali vrhunac je, barem za mene, što je o-savez tadašnje SFRJ lično Rada uveo, da ne kažem učlanio u svetsku federaciju, tj. u IOF.
   Da pređem na dešavanje u vezi sa samom trkom. Kum Šarić je preuzeo obavezu oko postavljanja kontrola, a ja sam odlučio da trčim. Isplanirao sam da iz Karlovaca krenem trčeći do doma, tamo uzmem kartu i već zagrejan jurnem u šumu. Staza od 3.9km je bila taman dužine, ako uzmemo u obzir bujanje Fruškogorske niske vegetacije koja poprilično kida opremu, ali i živce i oduzima snagu. Stazu sam istrčao kao prvi za 35.49 ispred  Velje i Frulje koji su zaostali 3, odnosno 7 minuta.

 Sve u svemu lepa trening-trka i druženje. Nadam se sledeće godine malko većem odzivu trkača.
     

Kros Srema

    Rekoh, da pomenem. Kao i prošle godine pred Stražilovski kup mor'o sam otići s one strane Fruške gore na kros Srema. U okviru istog održava se i prvenstvo za aktivne železničke radnike u kom kolektivu, da ne kažem gigantu, ja radim. Iskreno da kažem konkurencija u toj kategoriji je poprilično jadna, sem jednog trkača veterana, Dragana Ćirića kojem skidam kapu, jer je pred penzijom, a prošle godine je trčao svoj najbrži maraton za 3 sata i 9 minuta. Ali na krosu se trčalo bednih 2 kilometra sa oko 15-18m visinske po krugu gde je, naravno, trebalo imati brzinu. Mislio sam da je imam malko više od pomenutog kolege, što se na kraju i ispostavilo. Ali bih pomenuo jednu trkačku poslovicu "Brzina se gaji, a izdržljivost se stiče." U cilj sam utrčao 6-7, a od željosa prvi sa vremenom 8.05, mislio sam da ću trčati ispod 8 minuta, ali teško.
   To je to, sutra valja poraniti pa sa papira preneti u šumu sve što treba, da bude kako smo zamislili. Vidimo se na Stražilovskom kupu.