Vlasina

 Ležim. Žmurim. Prvi put me greje Vlasinsko sunce. Slično je onom na Durmitoru, greje i hladi u isto vreme. Ptice neumorno cvrkuću, nemoguće ih je slušati. Svu tu idilu kvari buka šutiranja lopte, galama dece. Mladi Stražilovčani koji još uvek orijentiring doživljavaju kao igru i dobru zabavu sa drugarima. Oni imaju sreće da sa 7,8,9 godina prvi put borave na ovom jezeru, a ne kao ja sa 36 ili kao neki sa 67. Mada i dalje mi je mrsko da ustanem sa livade na kojoj ležim. Očigledna mrzovolja se javlja zbog dan ranijeg dolaska, jer je trka istog dana tek u 14h, a i nije se moralo gledati u sat nego u nebo, prognozirali su kišu oko 14h, pa kada bi se najviše naoblačilo bilo je vreme za trku. Tako i bi, kiša je ljuljnula onako pošteno, taman kada je David startovao. Savladao je startnu groznicu i probleme u vezi čišćenja čipa i čekiranja, uzimanja karte, sada ima znanje orjentirca kao otac sa 14 godina, a njemu je tek 7. Orijentacija već ostavlja pozitivne posledice na njega.

 Ja sam startovao takođe po kiši, samu kartu sam uzeo iz trećeg puta, sve su bile natopljene, klizave i zalepljene jedna za drugu, tu mi je već skočio pritisak. Kontrole su se ređale, bilo je grešaka, ali svarljivih, po završetku trke pomislio sam, ako je ovo bilo za kvalifikacije šta nas sutra čeka. U suštini teren je dosta spor, što govori da je pobednik u obe grupe išao 9 minuta po kilometru stazu od 3.4 km, ja sam istu prešao za 36 minuta i bio 6 u mojoj grupi i kvalifikovao se u finale, sasvim zadovoljan, ali zadovoljstvo je bilo veće saznavši da je David najbolji od naših, neverovatno, oće ga nešto u zadnje vreme.

 Drugi dan su nas probudile neumorne ptice i lepši dan nego prethodni, kiši se nije dalo, tako da je bilo sigurno da ćemo trku zvršiti suvi. David je kao i prvi dan startovao pre mene i isto tako završio dok je tata stazu od 5,4km počeo dosta dobro. Čim sam startovao stao sam u kravlju balegu sakrivenu u travi i istog trenutka pomislio "eto meni sreće", ali kada sam prvu kontrolnu tačku promašio za 40 metra, rekao sam sebi "neko je stao pre tebe u istu balegu i sreću poneo sa sobom" što se i pokazalo malo kasnije na dužini od 9kt do 10kt permutovao sam jednu uvalu ranije od stvarne i tu počeo da traži kontlonu tačku i tako čitavih 5 minuta, za to vreme me stižu i trkači koji su startovali posle mene vođeni jednim od braća Bilić, ja sam nastavio svojim tempom i varijantama iz moje glave. Pored greške na 10kt, bilo ih je i na 13kt zbog famoznog ne ucrtanog jarka i 15kt, sve ukupno oko 15 minuta grešaka, nedopustivo, ali i to je deo ovog sporta, mada je uživanje u istom preovladalo. 

skenirao "kum"

 David je zauzeo 5. mesto, dok je njegov otac bio 13. mada vredelo je, teren je stvarno izuzetan, jedan od tehnički najzahtevnijih u našoj državi, ne sećam se kada sam morao da se orjentišem u samom krugu kontrolne tačke, sem u mađarskoj "kleki" i ovde kod Vlasine, oću reći Vokrija.

World orienteering day

  Došao je dan da se ostvari sjajna ideja. Velika ideja za tako mali grad, Sremske Karlovce. Kao što japanska poslovica glasi: ,,Ako želiš da planiraš za godinu dana, posadi pirinač, ako planiraš za deset godina, posadi drvo, a ako planiraš za ceo život, podučavaj nekog."
 Poziv koji je bio upućen od strane direktora kluba - Dragiše oberučke je prihvaćen sa moje strane.
Tog dana sam poranio i krenuo u ostvarivanje zacrtanih planova za prvenac obeležavanja ,,Svetskog dana orijentiringa". Posao nije bio mali, na spisku sam imao 531. učenika koje je trebalo upoznati, a pre svega zainteresovati.

 Sa malom kartom na kojoj je ucrtana OŠ ,,23 oktobar" i park iza nje, tog dana su jurili neki budući orijentirci. Bilo ih je raznih, od onih koji su odma` smotali kartu u džep i gurnuli kažiprst u nos, do onih od kojih nisam mogao doći do reči jer su bili omađijani postojanjem takvog sporta. Pa tako su svi kroz edukativnu igru saznali šta je to orijentiring, a oni koji su to znali mogli su malko da podignu nos i ponosno da izgovore ,,pa ja sma član Stražilova", tad bi se graja podelila, pa bi i taj član bio zasut gomilom pitanja od strane radoznalih glavica.

Stoga se nadam da će valjda ubuduće biti mesta u anegdotama karlovačkih orijentiraca i za moje ime. Pa kao što danas doktor Bora ne da zaboravu velikog Radu Kovačevića gde svaku fruškogorsku izohipsu pamti i opisuje, valjda će ova mlađa pokolenja Popovića, Šimunovića, Benišeka pisati o nekim sadašnjim Bauerima, Petrovićima, Šarićima.
 Mada taj 11. maj nije samo obeležio dan orijentiringa, sin David je u konkurenciji 2000 crteža na temu ,,moje mesto u mom gradu" dobio nagradu sa još 17 vršnjaka.

Nagradu mu je uručio muzej grada Novog Sada, ali ono što baca malu senku na tu nagradu, jeste poklon koji je dobio. Poklon je pored pribora za crtanje imao i kartu Novog Sada, koju je David odmah izvadio, bacio  pogled ka Dunavu, pa prema tvđavi, pa opet prema Novom Sadu, Dunavu, pa ka tvrđavi i pokazao prstom na kartu rekavši: ,,mi smo ovde". Tako da se onaj broj s početka -  531 uvećao za još jedan.

Memorijal Saše Palinkaša

 Ove godine jedan deo memorijala se desio u gradu Novom Sadu, tačnije Sunčanom keju, mada je iskonski naziv tog područija Univerziteti, i nesuđenom terenu moga kluba Morintovu. Mada sam se iskreno nadao trčanju i orijentaciji u Sašinom zavičaju, ali od toga nije bilo ništa.
 Prvi dan sprint, sa par pogrešnih, dužih varijanti, trku od 3400m zavrašavam za 19.14, dosta solidno i u elitnoj kategoriji zauzimam 6. mesto. Mada sam trčao iz sve snage sve do 10KT, kada mi je tempo opao, ali brže od 18 minuta u ovom trenutku ne bih išao.

 Drugi dan nas je čekalo Morintovo i to južno, blago, trčljivo i zanimljivo. Staza od 5000m bila je dosta zanimljiva, posle nađene prve kontrolne tačke bio sam u dilemi kako da se dokopam glavnog grebenskog puta, jedva sam se iskobeljao, ali po ulasku u šumu kontrolu počinjem tražiti levo od stvarne pozicije, jer sam potpuno sličan manji greben permutovao sa onim koji me vodi na KT, posle toga stvari idu u dobrom pravcu, borba sa terenom, ali i sopstvenom snagom, ali guram, sve do pred kraj, kada totalno prostu kontrolnu tačku br.14 po izlasku iz gustiša vidim na 100m i govorim sebi "to nije moja, moja je još desno" i odlazim bezmalo 150m od nje da bih došao na tu visinu i shvatio da je kontrola koju sam video moja. Od tog trnutka kreće bes i psovke, jer sam sigurno izgubio 2 minuta na budalaštinu, posle toga polurutinski završavam trku za 43.54. i zauzimam 8. mesto.

 Po ukupnim rezultatima osvojio sam iznenađujuće 4. mesto, ali mnogi nisu trčali prvi dan i obratno, tako da se nešto ne radujem po tom pitanju, ali se radujem što polako ulazim u neku formu, meni dovoljnu, da koliko-toliko mogu parirati ovim klincima, jer trka je zanimljivija kada nas ima više.

Na kraju, lepa dva dana provedena sa kartom i mislima na našeg druga Sašu.

Tragovi od butonki

 Tragovi od butonki toliko mi fale,

mnogi će misliti da pišem od šale,

ali stvar je striktna i veoma bitna.

Hoću tragove u blatu da ostavljam u njima,

kao divlja svinja,

jer lepo mi je biti tu među njima.

Hoću da plašim srndaće i srne,

jer me milina u tom trenutku drmne.

Nekada su pisale vesti,

"U Švedskoj orijentirca izbo jelen bez svesti",

a sada mogu pisati lako,

"Na parkingu orijentirca udario auto samo tako".

Ne želim zapinjati za saksije, gume,

da me penzioneri ispituju,

"Šta vi radite tu?

Jeste li iz šume?"

Nemam vremena reći,

trka je brza,

al' bi mu rekao glasno:

"Mi smo iz šume, da li vam je jasno". 

Deda Jocina trka

  Iako Josip Dućak već nekoliko godina organizuje prvo kolo u planinarskoj orijentaciji, ja sam tek ove godine za tu trku obuo butonke.
 Da podsetim, za razliku od takmičarske orijentacije koja je mnogo sufisticiranija od ove i gde takmičari nastupaju individualno, u planinarskoj orijentaciji se nastupa ekipno (tri člana) i trči se na karti razmere 1 : 25000 (vojna,topografska karta). U svim kategorijama trkači startuju zajedno kao ekipa i zajedno završavaju, samo seniori u određenom trenuku, u ovom slučaju posle 6KT imaju razdvajanje, tj. trku nastavljaju individualno.
 Seniorska ekipa Stražilova je odavno poznata, Dragiša, kum Šarić i ja, ali ovoga puta zbog odsustva Dragiše u ekipu je uskočio Čava, koga je po mome mišljenju drmala trema, ne od starta, nego od onog trenutka kada je pristao da startuje sa nama. Na startu je ona samo dostigla vrhunac.
Mada mogu reći da se dobro držao, bili smo sporiji, ali konstantni u tempu i sa minimalnim greškama do razdvajanja. Posle razdvajanja, ja sam svoj deo odradio dosta dobro i do doma, cilja, došao prvi od svih takmičara, sada je bilo samo pitanje kada će kum i Čava da se pojave, jer njihov dolazak zaustavlja štopericu. Uspeo sam da se presvučem, umijem, zagrizem jabuku i bacim pogled ka vijugavoj stazici koja se vuče iz doline, pogled držim, ne dugo. Iz grma se prvo pojavljuje kum, a za njim klapće Čava, trema je urodila plodom, mada mu u tom trenutku nije bilo ni do čega. Ja sam trku završio za 108 minuta, dok je Čava brojku zaustavio na 130 minuta. Kasnije se uspostavlja da je to i pobedničko vreme, drugi je bio na 40 minuta zaostatka, ostale nisam dočekao.

Na kraju, prvo da se zahvalim deda Joci na super stazi, trci, treningu, druženju, a drugo, da se zahvalim Čavi na junačkom držanju. U prilogu je karta sa crtanim trekom "đe je junačka noga gazila".

"Rifreš"

  U Đarmi sam opet posle dugog vremena sa još dvojicom pulena tima Stražilovo.
Teren, što bi rekli mladi "mamara". Nije toliko komplikovan kao u "kleki", ali nije ni za podcenjivanje.
  Dva dana trke od kojih prvi dan 9000m, a drugi dan, bez šale 13200m. Prvi dan ne želim da spominjem, dosta grešaka, teške noge, ali sam uživao, vreme 84 minute. Ostala dvojica takmičara tima Stražilovo, Dimitrije u M16 ne završava trku, dok David u dečijoj trci osvaja slatkiš i igračku, tako da nismo završili bez uspeha i praznih ruku.

  Drugi dan, prvo psihička priprema, jer posle prvog dana bauljanja po šumi i dinama znao sam da mi neće biti lako, mada desilo se baš suprotno, grešaka je bilo, svarljivih, desetak minuta i uz ujednačen tempo, štopericu zaustavljam na 98 minuta, po kilometru brže nego prvi dan. Ostatak tima, Dimitrije gore prolazi nego juče, jer ne pronalazi niti jednu kontrolnu tačku za razliku od juče kada je našao četiri, a David ponavlja rezultat od juče, tako da kada rezimiramo on je i najbolji takmičar prolećnog Juniper kupa tima OK"Stražilovo".

  Na kraju mogu reći, da odlazak u Mađarsku na trku vredi svaku forintu. Sada razmišljam i o Makabi kupu sredinom maja. Mada prvo po Fruškoj gori kod deda Joce na planinsku orijentacionu trku, pa "ondak" ostalo.

prvi dan

drugi dan

Neštin, kros Srema, Novosadski polumaraton, Beogradski maraton

 Od Eko-šaran polumaratona nikako da se organizujem i napišem nešto na blogu, da imaju šta čitati moji verni pratioci :-)

 Iz naslova vidite da sam naveo sve o čemu ću pisati, tako da krenemo od početka i memorijala Saše Palinkaš.
 Na Ciganskom logoru sam prvi put trčao posle bezmalo, 20 godina, samo što se stara karta zvala Sviloš-Ugljara. Terena se iz pionirskih dana baš nešto i ne sećam, tako da sam očekivao zanimljivu trku, a i na karti nisam bio od prošlog memorijala, tako da mi je bilo bitno samo da pređem stazu.
 Prvi dan karta 15-ica, na istoj razmeri nisam trčao sigurno 7-8 godina, avantura je bila zagarantovana. Sve se lepo kroz trku odslikavalo, varijante na dužinskim kontrolama su mi bile katastrofalne, kao i samo pronalaženje kontrola. U cilj sam utrčao kao poslednji, sa jedno 15 minuta grešaka. Al' ajd sad, šta je tu je, biće bolje sutra. Sutradan karta, 1:10000, na kojoj sam isto poprilično grešio, delom zbog samog sebe, a delom zbog pomerenih par rupa levo, desno, pa pored znanja potrebna mi je bila i sreća. Drugi dan mi je plasman bolji, sa nekih 7 minuta grešaka i osvojenim 10. mestom i ukupnim plasmanom 7. ili 8. mesto, već sam i zaboravio jer ovo pišem mesec dana kasnije.

 Sledeći vikend sam ispunio krosom Srema, gde sam opet prvi od mojih kolega sa železnice i to po peti put. Vreme je bilo katastrofalno, kao i sama staza, vetar, kiša, blato. Stazu od 2 km istrčavam najlošije do sad, 8.20.
  Sutradan je bio Novosadski polumaraton koji sam planirao da istrčim za 95 minuta, ali sam omanuo 2 minuta. Vetar od prethodnog dana preselio se i duvao i na dan polumaratona, tako da me je dobro opleo sa posledicama prehlade stomaka, koja se manifestovala i za vreme trke, pa sam tako reći,   stisnute petlje u međunožju  završio nekako trku i posle cilja otrčao u prvi klozet.

 Posle manje od mesec dana nakon Novosadskog polumaratona, usledio je Beogradski maraton, tj. za mene polumaraton. Na istu trku nisam planirao da idem, ali sportski savez železnice mi je ponudio uplatu kotizacije, što ja nisam odbio.
 Takođe kao i Novosadski polumaraton planirao sam da i ovaj istrčim za 95 minuta. Što sam i uradio, mada sam mogao i brže, jer sam trku završio dosta svež i bez osećaja umora. Beogradski polumaraton po meni nije uopšte lak, prva tri kilometra se trči uzbrdo, kao i poslednja tri, pa mi je stoga prolaz na prva dva kilometra 10 minuta, što je baš sporo, ali sam na kraju prvih pet kilometara izvukao na 22 minuta i taj tempo držao non-stop, pa na 10. km imam 44 min. na 15. km 66min. ali zato na 20. km 90 minuta jer ona pomenuta brda na kraju me očigledno dosta usporavaju.

kt. br. 2725

 Ali ruku na srce, stvarno sam uživao, iako je kiša padala sve vreme sa manjim vetrom, bilo je super.
Plan za dalje mi je da treniram koliko imam vremena i da se ne opuštam. Noćni polumaraton ću sigurno trčati, a pre njega možda i trku na 10.000 m u organizaciji Dudaš athletics.