Samanjac

     Kako se datum štafetnog prvenstva približavao tako se i pritisak u meni povećavao, s obzirom na to da sam prošle godine početničkom greškom tako reći usr'o trud i rad mojih klupskih kolega i upropastio vicešampionsku titulu.
    Plan redosleda štafete nismo menjali poslednjih pet godina, tako da je i sad ostao isti, Peki, ja, pa Dragiša.
U trku sam ušao maksimalno koncentrisan, gde sam na svaki deseti korak proveravao sever, a brojeve kontrola pamtio po tri unapred i još jednom bih proverio pre nego što bi čip stavio u stanicu. Zbog svega toga  možda sam bio i malčice sporiji, ali sam trku završio prosečnim rezultatom, vremenom 45.42 sa oko 4-5 minuta grešaka.

    Na kraju smo ustanovili da smo sva trojica imali prosečno vreme, što nam je i donelo treće mesto, mali žal ostaje za izgubljenom drugom pozicijom jer nam je izmakla za nekih 20-ak sekundi zaostatka, al' ne marimo.

     Hoću da se izvinim u ime cele štafete Stražilovo organizatoru zbog nemogućnosti da ostanemo na proglašenju,  ali treba da znaju da su napravili odličnu trku, možda i najbolju na kojoj sam bio ove godine.
    Za ubuduće, imam plan da pretrčim Bukovački maraton od 35 kilometara i ujedno da mi to bude neki početak rada na dužini pred Novosadski maraton.

Durmitore svih planina direktore

    Po jedva izboksovanom godišnjem odmoru u željenom terminu, plan je bio, kao i kod svake porodice odlazak na more, što sam i učinio. Destinacija je bila proverena, Tasos. Pun putne groznice uputio sam se ka tom zelenom ostrvu ni pomišljajući da će jedan ujed komarca promeniti sve. Infekcija koju je pomenuti insekt izazvao na koži moga sina, hvala Bogu ništa strašno, primorali su me da se vrnem kući posle samo četiri dana, jer smo od grčkog doktora dobili strogu zabranu kupanja, sunčanja i boravka u pesku.
   Vremena je bilo jer godišnji nisam tako reći ni načeo, a i para je ostalo, što je bitnije od onog prvog. Tako da je jedina solucija ostala, sve to potrošiti na nekoj planini. Bez oklevanja i pauzom od jednog dana posle povratka s mora uputio sam se onako uže familijarno na Durmitor, gde bi posle tri dana proširio tu familiju dolaskom sestre i naravno kuma Šarića.
  Durmitor mi je već dosta poznat od ranije, što od trka, što od planinarenja, tako da je jedna od prvih stvari koje sam spakovao bila karta Durmitor-Crno jezero u režiji Mileta Stevanovića i sada već zaboravljenog Slavka Asaka.
 Dok mi pojačanje nije došlo u prva tri dana sam uradio dva suva treninga i jedan na karti i mogu slobodno reći da je karta u vrlo dobrom stanji, jako zanimljiv teren, jednostavno milina trčati. Šteta što Crnogorci ne mare za orijentiring.
 Po dolasku kuma i vreme se prolepšalo, pa smo odlučili da naredna dva dana iskoristimo za planinarenje,  onako u brzom hodu. Najbliži vrh od smeštaja je bio Savin kuk tako da je on prvi i pao. Na Savin kuk vodi jedna staza i istom se vraća ili malo čupavijom nemarkiranom stazom sa druge strane, koju smo isprobali i sa malo skoka adrenalina sišli s kuka i zadnjih 3 kilometra istrčali. Tog dana smo prešli oko 16 kilometara sa preko 1000m uspona.

  Drugi dan plan je bio malo suroviji. Odlaskom kolima na Sedlo i odatle peške na Zeleni vir, preko Trojnog prevoja, i odustajanje od Bobotovog kuka, jer su ga taj dan Česi i Poljaci okupirali, trasa se menja prema Samaru, planinarskom domu na Škrčkom jezeru, Prutašu, prolazak kroz Ždrjelo i nazad na asfalt, kojim  ima oko 3-3,5 kilometra do kola, što smo jednoglasno odlučili da pretrčimo. Taj dan smo pregurali oko 20 kilometra sa oko 1000m uspona i pošteno se umorili.

  Ja sad iza sebe imam 5 dana žestokog napora, ali sam hteo maksimalno da iskoristim visinu na kojoj sam se nalazio i ostala tri dana usmerim ka trčanju, što sam i uradio. Zadnjih dana nije bilo treninga ispod 90 minuta od toga jedan na karti, jednostavno bih ustao nešto stavio u kljun i u kasu sa kumom jurcao po visoravni.

     Na kraju sa 8 aktivnih dana i pređenih oko 120 km sa preko 2500m uspona, što trčanja, što planinarenja, kući s Durmitora vraćam se punog srca i još punijih pluća, ne mareći za propuštenim solenjem patke.

22. Petrovdanska trka

      Za Petrovdan znam, a za Petrovdansku trku sam čuo, ali nisam i učestvovao, sve do juče gde sam sa svojim klupskim kompanjonima(Bora, Čava i kum Šarić) krenuo putem za Palanku, ali Bačku, gde se svake godine 12. jula na  Svetog Petra održava atletska trka između pomenute Bačke Palanke i male Bačke varoši Gajdobre kojoj je pomenuti svetac seoska slava.
      Karakteristika same trke je da se trči od pravoslavne crkve iz jednog mesta do pravoslavne crkve drugog mesta, dužina staze od 14 km i nije nešto straobalna, što kaže moj kum, u tom kilometru taman crkavaš na polumaratonu, a ovde ćeš ući u cilj.
      Što se tiče same trke dosta sam se dobro držao 6-7 kilometara, ali julsko sunce je uzimalo svoj danak i tempo je sve više slabio, bez mogućnosti da se ubrza. Ali i ostvareno vreme od 58.05 je solidno, jer  znao sam šta me čeka, a plan je bio istrčati ispod sat vremena.
      Mogu da kažem da veće ovacije prilikom utrčavanja u cilj nisam imao, svi takmičari su bili maksimalno podržavani od strane publike, a u Gajdobri su nas dočekali kao da smo i sami Sveti Petri. Čorbast gulaš, prasetina, pivo koliko ti burag prima, salata, kao na svadbi, raspoloženje je dotaklo vrhunac u pravom momentu kada nam je za sto prišao jedan od organizatora i upitao ''jesmo li mi ekipa Stražilovo'', mi smo svi ogovorili potvrdno, a on je nastavio nešto da piskara i promrmljao ''drugi ste u ekipnoj konkurenciji'', kao grom iz vedra neba, ne sećam se kada smo se tako obradovali zajedno u istom trenutku.

      Naravno, večeru smo napustili poslednji, uz šegu i smeh, seli smo u Jazz i pustili bluz na putu za Karlovce.

Under the bridge (NS sprint triatlon)

   Kao i prošlog vikenda u Pančevu, samo ovog puta u Novom Sadu, održao se sprint triatlon. Svo dešavanje trke odigralo se na poznatom kupalištu Štrand koje je baš taj vikend slavio vek postojanja.
   Tranzicija kao i ostale aktivnosti u vezi sa trkom bile su smeštene ispod mosta ''Slobode'' pa otud i naslov ovog posta.
   Hladno jutro koje se razvuklo sve do podneva kada je i planiran start trke, uvuklo mi je hladnoću pod kožu koja me je terala da što pre uđem u vodu koja je u tom trenutku bila toplija od vazduha.
   Prvi deo trke se dešavao u Dunavcu, gde se plivalo dva kruga, koja sam savladao za 14.17.
   Posle plivanja u tranziciji stare boljke Ovoga puta nisam pripremio kacigu kako treba, pa sam izgubio minut vremena podešavajući je.
   Na biciklu sam verglao maksimalno, koliko se moglo u tom trenutku. Moram priznati da u ovoj disciplini najviše i crknem. Bicikl se terao 8 krugova od kojih sam 2 kruga išao u grupi , gde sam u nekim trenucima  dostizao ''speed'' do 42-43km/h. Vožnju bicikla sa obe tranzicije sam prešao za 42.33.

  A sad trčanje u koje sam ušao dosta raštelovan, ali sam brzo došao sebi i istrčao tih 5000m za 21.37,što mislim da je osrednje vreme. Tako kada se sabere sve, ostvareno vreme je 78.28.
  Za prvi deo sezone to je to, plan za ubuduće tj. drugi deo sezone je - još tri triatlona u Sivcu i Novom Sadu od kojih je jedan olimpijski, štafetno prvenstvo u orijentiringu na Samanjcu i po koja ulična trka, ako uleti. 

Sprint triatlon Pančevo

    Posle pređenog prvog triatlona pre tri godina i otkrivanja novog sporta, mogu slobodno reći da posle orjentiringa ovo mi je sekundarni vid trosenja energije, mada kakve su peripetije(sranja) u o-savezu i kakav je kvalitet(kvantitet) trka, ne bi me čudilo da mi sekundarni sport bude primarni i da kartu i busolu menjam za plivačku kapicu i volan bicikla.

  Pored prohladnog i oblačnog dana kraj Tamiša u Pančevu okupilo se 60-tak triatlonaca, što aždaja, što nas rekreativaca. Moram priznati da sam pred trku bio baš uzbuđen i da sam jedva čekao pisak startne trube. Naravno, u plivanju sam najslabiji, ni odlasci na bazen mesec dana pre triatlona nisu dali neki rezultat, samo su naštelovali rad ruku i nogu tokom plivanja i izdrzljivost u tih 750 meteri. Iz vode sam izašao u poslednjoj grupi, ali ne i poslednji, na satu je tada pisalo 16.50. Moram priznati da i pored plivanja radnja u tranziciji mi baš i ne ide, sva krv koja je u gornjem delu tela od plivanja, onemogućava pravilan rad nogu, pa na primer da bi nazuo čarape na onako mokre noge bogme se namučim i što je najgore košta me vremena. Sa prvom i drugom tranzicijom, plus vožnja bicikla utrošio sam 41.30 minuta, i poprilično sam crk'o, a treba još 5 kilometara kasati. Primetio sam da je moj bicikli jedini imao menjače "Tour de France" 1985. a i kilaža mu je zavidna, tako da sam po krugu sigurno gubio po pola minute na okretima. I na kraju trčanje, osećaj u nogama po silasku sa bicikla i prelazak u kasački ritam je neopisiv, totalno raštelovan trudiš se se da hvataš ritam. 5000m sam istrčao za 22.18 i na kraju kad se sve sabere išao sam 80.38, solidno vreme.

  Neki cilj za ubuduće, da pokušam vreme spustiti na 75 minuta, što mislim da je realno, ulaganje u noviji bicikl, popravljanje tehnike plivanja i brže obuvanje čarapa u tranziciji će me sigurno dovesti do toga.

Somborski polumaraton

   Pored toga što mogu da se pohvale da im žene piju vina, Somborci imaju i najstariju uličnu trku u Srbiji na koju sam se uputio sa svojim kumom.

   U početku nisam ni slutio da će se trka pretvoriti u pravo mučenje. Kiša koja je padala dan ranije i sunce koje je pripeklo tog dana napravilo je takvu sparinu da su trkači padali k'o muve. Na sreću, mene to nije zadesilo, ali  rezultat koji sam postigao, nije za pohvalu od 111 minuta. Prolazi na 5 km, 20.56 , 22.55, 35.30 , 26.45. Do 12 km sam se i držao nekako, al' odavno nisam imao takav prekid filma, gde sam bukvalno morao da stanem i pešacim jedno 1000m. Posle toga mi je bilo svejedno, uhvatio sam kas i lagano završio trku.
    Na ovoj trci sam prvi put učestvovao i za organizatora imam samo reči hvale, jedina zamerka je to što nisu imali 'ladan Lav, nego Jelen i to mlak, ali kad je džabe i sirće je slatko. 

Memorijal

     Trodnevno takmičenje koje se tradicionalno održava na Rajcu i negovoj okolini, ovog puta me je videlo samo prvi dan trke, što zbog posla i praznika koji su predhodili.WRE trka se dešavala prvog dana, zbog koje sam i otišao da bi probao da uzmem preko 600 podova i bio korak bliži tom slovu R.

    U trku sam ušao totalno opušten, jer u poslednje dve nedelje i nisam nešto trenirao, pa i nisam imao razloga da budem nešto naoštren. Što se tiče snage trčao sam konstantno, bilo ravno, uzbrdo, nizbrdo i glava me je služila solidno sa manje prihvatljivih grešaka, gde sam na početku "leptira" imao vreme među prvih deset. Ali posle toga, bum,bum na 15. kntroli gde sam se spustio dosta kasnije i promasio veliki kamen gde je bila kontrola za, blago rečeno 200m, od tog trenutka kreću sremačke psovke i samokritike, onako u trku, da počastim sebe.Na kraju utrčavam u cilj više zajapuren od besa nego od trčanja sa zadovoljavajućim rezultatom 61.13.
  Na kraju smo popili po dva piva i omastili usta pečenom svinjskom glavom.