"Rifreš"

  U Đarmi sam opet posle dugog vremena sa još dvojicom pulena tima Stražilovo.
Teren, što bi rekli mladi "mamara". Nije toliko komplikovan kao u "kleki", ali nije ni za podcenjivanje.
  Dva dana trke od kojih prvi dan 9000m, a drugi dan, bez šale 13200m. Prvi dan ne želim da spominjem, dosta grešaka, teške noge, ali sam uživao, vreme 84 minute. Ostala dvojica takmičara tima Stražilovo, Dimitrije u M16 ne završava trku, dok David u dečijoj trci osvaja slatkiš i igračku, tako da nismo završili bez uspeha i praznih ruku.

  Drugi dan, prvo psihička priprema, jer posle prvog dana bauljanja po šumi i dinama znao sam da mi neće biti lako, mada desilo se baš suprotno, grešaka je bilo, svarljivih, desetak minuta i uz ujednačen tempo, štopericu zaustavljam na 98 minuta, po kilometru brže nego prvi dan. Ostatak tima, Dimitrije gore prolazi nego juče, jer ne pronalazi niti jednu kontrolnu tačku za razliku od juče kada je našao četiri, a David ponavlja rezultat od juče, tako da kada rezimiramo on je i najbolji takmičar prolećnog Juniper kupa tima OK"Stražilovo".

  Na kraju mogu reći, da odlazak u Mađarsku na trku vredi svaku forintu. Sada razmišljam i o Makabi kupu sredinom maja. Mada prvo po Fruškoj gori kod deda Joce na planinsku orijentacionu trku, pa "ondak" ostalo.

prvi dan

drugi dan

Neštin, kros Srema, Novosadski polumaraton, Beogradski maraton

 Od Eko-šaran polumaratona nikako da se organizujem i napišem nešto na blogu, da imaju šta čitati moji verni pratioci :-)

 Iz naslova vidite da sam naveo sve o čemu ću pisati, tako da krenemo od početka i memorijala Saše Palinkaš.
 Na Ciganskom logoru sam prvi put trčao posle bezmalo, 20 godina, samo što se stara karta zvala Sviloš-Ugljara. Terena se iz pionirskih dana baš nešto i ne sećam, tako da sam očekivao zanimljivu trku, a i na karti nisam bio od prošlog memorijala, tako da mi je bilo bitno samo da pređem stazu.
 Prvi dan karta 15-ica, na istoj razmeri nisam trčao sigurno 7-8 godina, avantura je bila zagarantovana. Sve se lepo kroz trku odslikavalo, varijante na dužinskim kontrolama su mi bile katastrofalne, kao i samo pronalaženje kontrola. U cilj sam utrčao kao poslednji, sa jedno 15 minuta grešaka. Al' ajd sad, šta je tu je, biće bolje sutra. Sutradan karta, 1:10000, na kojoj sam isto poprilično grešio, delom zbog samog sebe, a delom zbog pomerenih par rupa levo, desno, pa pored znanja potrebna mi je bila i sreća. Drugi dan mi je plasman bolji, sa nekih 7 minuta grešaka i osvojenim 10. mestom i ukupnim plasmanom 7. ili 8. mesto, već sam i zaboravio jer ovo pišem mesec dana kasnije.

 Sledeći vikend sam ispunio krosom Srema, gde sam opet prvi od mojih kolega sa železnice i to po peti put. Vreme je bilo katastrofalno, kao i sama staza, vetar, kiša, blato. Stazu od 2 km istrčavam najlošije do sad, 8.20.
  Sutradan je bio Novosadski polumaraton koji sam planirao da istrčim za 95 minuta, ali sam omanuo 2 minuta. Vetar od prethodnog dana preselio se i duvao i na dan polumaratona, tako da me je dobro opleo sa posledicama prehlade stomaka, koja se manifestovala i za vreme trke, pa sam tako reći,   stisnute petlje u međunožju  završio nekako trku i posle cilja otrčao u prvi klozet.

 Posle manje od mesec dana nakon Novosadskog polumaratona, usledio je Beogradski maraton, tj. za mene polumaraton. Na istu trku nisam planirao da idem, ali sportski savez železnice mi je ponudio uplatu kotizacije, što ja nisam odbio.
 Takođe kao i Novosadski polumaraton planirao sam da i ovaj istrčim za 95 minuta. Što sam i uradio, mada sam mogao i brže, jer sam trku završio dosta svež i bez osećaja umora. Beogradski polumaraton po meni nije uopšte lak, prva tri kilometra se trči uzbrdo, kao i poslednja tri, pa mi je stoga prolaz na prva dva kilometra 10 minuta, što je baš sporo, ali sam na kraju prvih pet kilometara izvukao na 22 minuta i taj tempo držao non-stop, pa na 10. km imam 44 min. na 15. km 66min. ali zato na 20. km 90 minuta jer ona pomenuta brda na kraju me očigledno dosta usporavaju.

kt. br. 2725

 Ali ruku na srce, stvarno sam uživao, iako je kiša padala sve vreme sa manjim vetrom, bilo je super.
Plan za dalje mi je da treniram koliko imam vremena i da se ne opuštam. Noćni polumaraton ću sigurno trčati, a pre njega možda i trku na 10.000 m u organizaciji Dudaš athletics.

12. Eko šaran polumaraton

 Opis ove trke bih krenuo od nazad, tj. od čorbe, riblje. Jer mi je nekako duže ostao ukus čorbe u glavi nego trke.
  Kako sam seo za astal i zahvatio prvu kašiku čorbe, znao sam da se ne radi o nekom lošem majstor - kuvaru. Dinstani luk koji je obavezan u svakoj ribljoj čorbi nije plivao na površini, nego se jednostavno stopio sa ostatkom smese, ljutina u granicama, komadi ribe ne raspadnuti, a skuvani, ukus ne prikosnoven. Rezultat, tri tanjira sa minimum hleba.
 Da je trka bila kao čorba, mogao bi je hvaliti, iako je održana u zadivljalom delu Varadina, meni ne smeta, što divljije to bolje. Mada se po meni divljina odrazila najviše na organizaciju, koja je bila pod komandom novosadskih triatlonaca, samo su naziv trke promenili zbog naziva čarde gde se trka održala, ali su se verovatno malko zabrojali kada su merili dužinu staze, ili je satelit u tom trenutku dobio šamar sunčeve oluje, pa iz poziva nije krug dužine 5300m, nego oko 4800m, što sam ja saznao 2 kilometra pred ciljem, pa mi baš u tom trenutku i ne bude pravo.

majstori poziranja

  Trčao sam dosta fino, ujednačenim tempom sve vreme, krugove sam prolazio od 21.10 do 22.10 i taman da se obradujem i uđem u cilj, jer odavno nisam išao ispod 90 minuta, shvatim da mi štoperica pokazuje 86.30. Da sam trčao fino, jesam, ali bogme, ne toliko brzo, pa sam u tom trenutku ustanovio da je tu 19. kilometar, a ne cilj trke. Tako da sam odlučio na svoju ruku, otrčati još pola kruga i istrčati pravu kilometražu. Nisam bio jedini. Ta zadnja dva kilometra sam više rastrčao, jer mi nije bilo do ničega, pa sam u cilj ušao sa oko 97-98 minuta. Kasnije čitam po fejsbuk stranama, silna izvinjenja, u redu je, prihvatam.      Samo sledeći put nemoj te da se osećam kao riba iz naziva trke, jer malo mi ostavlja gorak ukus, a čorba je bila dobra, ali nisu svi došli zbog čorbe, nego zbog trke.

Fruška gora, Glavica 2014

 Jutro je po ko zna koji put demantovalo prognozere vremena koji su razvedravanje prognozirali tek za posle podne, ali jesenje jutarnje sunce razbija maglu i obećava lep dan. Eto razloga za još radosti, pošto je odlazak na trku bio pod znakom pitanja zbog dečijih bolesti, ali David se osećao dobro, a Rajnino kašljucanje je prestalo, pa je istog trenutka bila deportovana kod babe, a mi smo se departovali u žutu lepoticu, našu Frušku goru.

 Trka više nego poznata, ja je pamtim po bolovima u listovima koje imam posle nje, joj i sada me razvaljuju. Solidno sam se naoštrio, jer sam malko i zagoreo, na trci nisam bio od Petrovdana, tako da me je startna groznica  i te kako vozala. Imao sam u planu ići oko 58 minuta, jer to mi je neko vreme koje sam već trčao, pa po mišljenju, mogao sam ga ponovo istrčati. Staza potpuno ista dva kruga od po 4800m/280m. Kako sam krenuo znao sam da će biti čupavo. Crk'o sam odmah, ali mislim da je to više vezano za euforiju same trke i  startne groznice, pa je krajnji utisak crkavanje, jer srce lupa kao ludo.
 Po startu trke videlo se da braća Momić idu na sve ili ništa, ali ja sam bio ubeđ da će mali Laza sve da ih  otrese. Tako je i bilo, ali ruku na srce, prva trojica imaju izvanredno vreme, pogotovu pobednik, što je i do sada najbolje vreme ove trke.

 Što se mene tiče, ja sam se držao tu negde oko desetog mesta kroz celu trku, danak umora ostavio je trag,  pa pred kraj padam na dvanaesto mesto i tako završavam, sa rezultatom od 59.42, što mi je malo gorko. Ali moram priznati da mi je kroz celu trku bilo teško, ne znam šta se dešava, ali je tako. Ipak sam u poslednje vreme disciplinovan, redovno treniram i mislio sam trčati brže, ali pored tog redovnog trčanja, redovno ustajem noću zbog dece, dežuram, studiram, slušam ženu, što su po meni sve situacije koje mogu negativno uticati, ne na trčanje, nego na bilo šta. Ispadoh kao neka baba, ali ja se tako pravdam samom sebi, da bi i dalje istrajao u ovome što radim.
 O organizatoru samo reči pohvala i pozitivnih kritika, mislim da svaki klub može da se ugleda na družinu arkovaca i pokuša da budu kao oni.


PS. Prethodni post o Petrovdanskoj trci je objavljen neposredno pre ovog.

Petrovdanska trka '14

   Već poznata Petrovdanska trka Bačka palanka-Gajdobra i ovog puta je na startnoj liniji imala prestavnike iz Sremskih Karlovaca, pored mene tu su bili Šarić, Čava i drmr Bora.
  Na našu sreću dan je bio dosta fin za trčanje iako je u sred leta, tako da sam nošen tim faktorom krenuo u trku onako muški, pa šta bude.
U početku kao i svaka trka, tražiš se u tempu, gledaš u kojoj grupi da trčiš i slično, mada ovde smo se svi razvukli ko creva u prvih 3 do 4 kilometra, a ja sam onako inatan forsirao i non-stop sebi govorio, samo da stignem ovog ispred, a kada ga stignem to sam govorio za sledećeg i sve tako dok nisam obišao poslednjeg, a ispred njega jedno pola kilometra nikoga, tad sam bio prepušten sebi, što je zamene poprilično loše. Mislim da mogu više i bolje ako imam nekog uz sebe ko mi digtira tempo i vuče me kroz trku.
 Dok sam stizao i obilazio konkurente malo sam i diskutovao, pa me je jedan od njih priupitao koliko trčim polumaraton, kada sam mu odgovorio, u momentu mi je rekao da usporim, ja ga nisam poslušao i potrudio sam se da me kroz celu trku gleda u leđa, ali vrhunac je bio kada me u Novoj Gajdobri sustiže jedan trkač i uz velike napore izgovara, crk'o sam, biću samo iza tebe, a ja mu na to kazem, pa i ja sam crk'o. Posle ga upitam koliko još do kraja, a on ladno odgovara, još kilometar i po, tad pogledam na sat i vidim 46 minuta od početka. Da li je moguće da ću ići trku ispod četiri minute po kilometru, nešto mi nije bilo jasno, ali to nije bio razlog da ne raspalim koliko mogu. Kada sam izašao iz pomenutog mesta i ugledao pravac puta koji me čeka pre ulaska u cilj, shvatio sam da ima malo više od tih kilometar i po, al sam nekako i to pregurao i utrčao u cilj sa vremenom 55.45 (13,5 km)  i osvojio 17. mesto.

 Na ovoj trci učestvujem treći put i stvarno nije nešto posebno, ali ima neku čar i zanimljivost koja naprosto postoji, al ne vidi se, pa ću valjda i u buduće zbog toga biti tamo na startnoj lini čekati crkveno zvono da da start. 

Noćni maraton 2014

 Posle dužeg vremena prsti mi udaraju po tastaturi i pišem ovo što ćete čitati, a ima i razloga zašto. U subotu sam trčao noćni maraton sa nadom da ću ga istrčati oko 90 minuta. To veče se baš potrefilo da pored maratona je i poslednji dan Sinemanije, a i tvrdjava je morala da pretrpi najveći udar od kada je napravljena, Cecu, pa je gužva bila neizbežna i zagarantovana. Na startu pravo iznenađenje, po mojoj proceni startovalo je oko 1000 maratonaca i polumaratonaca, za svaku pohvalu.
 U trku sam ušao dosta nervozno, jer sam verovatno budala što sam sam sebi nametnuo to vreme od 90 minuta što me je i činilo nervoznim. Start i cilj je bio na Indeksovom stadionu, tako da smo trčali prvih i poslednjih 400 m po atletskoj stazi. Prvih 5 kilometara trčim dosta dobro, ali kada sam udario prolaz sat mi pokaza 22.15, malko mi je bilo sporo, a poprilično sam šibao, drugih 5 kilometara trčim za 21.10 i tu mi je malko laknulo, jer pored dobrog prolaza imao sam i svežine, trećih 5 kilometara trčim za 20.58, odlično držim tempo, al' zato u poslednjih 5 kilometara posustajem, ali sve u granici normale, pa tako imam prolaz 23.30 i ukupno vreme 87.23 na 20 kilometara i u cilj utrčavam sa vremenom 94.15. U momentu sam bio u rebusu jer nikako nisam mogao ići poslednji kilometar 6.22 jer sam zaista trčao tih 1095 m, ne džogirao, očigledno se organizator malko zabrojao, pa je atrakciju utrčavanja u cilj, kao i start na atletskoj stazi platio malko dužom stazom. Malo mi je bezveze jer sada ne znam svoje stvarno vreme, a i u dilemi sam, da li se ja nešto tripujem ili je stvarno greška organizacije.

  Mada to stavljam na drugu policu, na prvoj je dobra atmosfera, gomila ljudi istog cilja i ogromna energija. A i mnogima je Ceca pevala dok su trčali, ja sam imao sreće pa sam završio pre nego što je ona počela.

April ´14

 Nemam neku inspiraciju za pisanje u ovom mesecu, pa cu ukratko opisati dve trke na kojima sam bio.
Prva trka se održala na najpoznatijem izletištu naše lepe Fruške gore, Iriškom vencu, činimi se da je bio naziv prvestvo Srbije u planinskom trčanju, ali nisam siguran. Znam da je suorganizator bio Frulja. Za trku sam se prijavio u kategoriju rekreativaca, ali u atletici nisu pravila kao u orijentiringu, nego koliko godina imaš u tu kategoriju upadaš, pa sam ja po prvi put nastupio kao mlađi veteran, gorak ukus nema šta.
 Trčali smo tri kruga od  po 1000m sa oko 60m visinske po krugu i bogme nije bilo lako, zvuči kratko, al´ je bilo teško. U cilj sam utrčao sa vremenom od oko 15.30 i zauzeo 2. mesto među mlađim veteranima, i sam sebe iznenadio.

 Druga trka je bila Beogradski maraton tj. za mene polumaraton, na koji nisam planirao da idem nego mi je firma Železnice Srbije ponudila da plati startninu, pa kada je džabe, reko´ da trčim. Ali kasnije se ispostavilo da isti dan moram slaviti rođendan Davidu, pa sam tog dana morao biti super tata. Prvi put sam trčao Beogradski maraton, sramotno zvuči, a i jeste. Maraton je dosta dobro organizovan. Kockao sam se, da li da se zagrevam i izgubim bližu poziciju startnoj liniji, ili ne zagrejan sa bolje pozicije da startujem, izabrao sam ovo drugo, što baš i nije pametno. Odmah da kažem trka mi je dosta teško pala, u početku mi je bilo toplo, više sparno, vazduh je  bio kao u pustinji suv, na 10km imam prolaz oko 42 minuta, ali ubrzo padam u ritmu kad se i vetar pojačava i kida me skroz, poslednji kilometar sam išao više od 5 minuta.

  Na kraju vreme 96.46, a onda brzo na rođendan. Tada sam osetio pravu cenu maratona, trebalo mi je više od 45 minuta da pređem most, katastrofa.
 U bliskoj budoćnosti nemam nekih planova za trke, ako neka ne iskrsne, prva mi je noćni maraton u Novom Sadu, a do tada vozdra.