Noćni maraton 2014

 Posle dužeg vremena prsti mi udaraju po tastaturi i pišem ovo što ćete čitati, a ima i razloga zašto. U subotu sam trčao noćni maraton sa nadom da ću ga istrčati oko 90 minuta. To veče se baš potrefilo da pored maratona je i poslednji dan Sinemanije, a i tvrdjava je morala da pretrpi najveći udar od kada je napravljena, Cecu, pa je gužva bila neizbežna i zagarantovana. Na startu pravo iznenađenje, po mojoj proceni startovalo je oko 1000 maratonaca i polumaratonaca, za svaku pohvalu.
 U trku sam ušao dosta nervozno, jer sam verovatno budala što sam sam sebi nametnuo to vreme od 90 minuta što me je i činilo nervoznim. Start i cilj je bio na Indeksovom stadionu, tako da smo trčali prvih i poslednjih 400 m po atletskoj stazi. Prvih 5 kilometara trčim dosta dobro, ali kada sam udario prolaz sat mi pokaza 22.15, malko mi je bilo sporo, a poprilično sam šibao, drugih 5 kilometara trčim za 21.10 i tu mi je malko laknulo, jer pored dobrog prolaza imao sam i svežine, trećih 5 kilometara trčim za 20.58, odlično držim tempo, al' zato u poslednjih 5 kilometara posustajem, ali sve u granici normale, pa tako imam prolaz 23.30 i ukupno vreme 87.23 na 20 kilometara i u cilj utrčavam sa vremenom 94.15. U momentu sam bio u rebusu jer nikako nisam mogao ići poslednji kilometar 6.22 jer sam zaista trčao tih 1095 m, ne džogirao, očigledno se organizator malko zabrojao, pa je atrakciju utrčavanja u cilj, kao i start na atletskoj stazi platio malko dužom stazom. Malo mi je bezveze jer sada ne znam svoje stvarno vreme, a i u dilemi sam, da li se ja nešto tripujem ili je stvarno greška organizacije.

  Mada to stavljam na drugu policu, na prvoj je dobra atmosfera, gomila ljudi istog cilja i ogromna energija. A i mnogima je Ceca pevala dok su trčali, ja sam imao sreće pa sam završio pre nego što je ona počela.

April ´14

 Nemam neku inspiraciju za pisanje u ovom mesecu, pa cu ukratko opisati dve trke na kojima sam bio.
Prva trka se održala na najpoznatijem izletištu naše lepe Fruške gore, Iriškom vencu, činimi se da je bio naziv prvestvo Srbije u planinskom trčanju, ali nisam siguran. Znam da je suorganizator bio Frulja. Za trku sam se prijavio u kategoriju rekreativaca, ali u atletici nisu pravila kao u orijentiringu, nego koliko godina imaš u tu kategoriju upadaš, pa sam ja po prvi put nastupio kao mlađi veteran, gorak ukus nema šta.
 Trčali smo tri kruga od  po 1000m sa oko 60m visinske po krugu i bogme nije bilo lako, zvuči kratko, al´ je bilo teško. U cilj sam utrčao sa vremenom od oko 15.30 i zauzeo 2. mesto među mlađim veteranima, i sam sebe iznenadio.

 Druga trka je bila Beogradski maraton tj. za mene polumaraton, na koji nisam planirao da idem nego mi je firma Železnice Srbije ponudila da plati startninu, pa kada je džabe, reko´ da trčim. Ali kasnije se ispostavilo da isti dan moram slaviti rođendan Davidu, pa sam tog dana morao biti super tata. Prvi put sam trčao Beogradski maraton, sramotno zvuči, a i jeste. Maraton je dosta dobro organizovan. Kockao sam se, da li da se zagrevam i izgubim bližu poziciju startnoj liniji, ili ne zagrejan sa bolje pozicije da startujem, izabrao sam ovo drugo, što baš i nije pametno. Odmah da kažem trka mi je dosta teško pala, u početku mi je bilo toplo, više sparno, vazduh je  bio kao u pustinji suv, na 10km imam prolaz oko 42 minuta, ali ubrzo padam u ritmu kad se i vetar pojačava i kida me skroz, poslednji kilometar sam išao više od 5 minuta.

  Na kraju vreme 96.46, a onda brzo na rođendan. Tada sam osetio pravu cenu maratona, trebalo mi je više od 45 minuta da pređem most, katastrofa.
 U bliskoj budoćnosti nemam nekih planova za trke, ako neka ne iskrsne, prva mi je noćni maraton u Novom Sadu, a do tada vozdra.

Mart ´14

 Trošenje starog godišnjeg odmora u mesecu martu za mene je već navika, hvala Bogu bilo je dosta lepog vremena, pa se i isplatilo, jer pored čuvanja dečurlije, zbog supruzinog rada na masteru, našao sam vremena otići na neke trke. Godišnji sam otvorio Palićkim polumaratonom na koji sam otišao s porodicom. Zamišljo sam trku, kako trčim oko jezera i kako mi iz pogleda ne nestaju građevine koje se tu nalaze. Kad ono, start i cilj su  ispunili moje zamisli, a između toga sam tabanao nekim lokalnim putem uz poprilično jak vetar, koji mi je kidao snagu, a i živce.

                                   
  Puno sam očekivao, pa sam u tom očekivanju možda malko i izgoreo, u planu sam imao trčati ispod 90 minuta, što je i bilo ostvarljivo do 17. kilometra, jer sam na 15. km imao prolaz oko 63 minute, al' istorija se ponovila, pa sam poslednjih 4 kilometra iz nemoći poprilično usporio i štopericu u cilju zaustavio na 91.54.    Mogu reći da sam tada poprilično crk'o, što me je, onako, srozalo malko psihički, ali sam se pravdao i sebe bodrio da je to prva trka u sezoni i da još nisam noge razradio kao ni brzinu i da će kroz vreme sve doći na svoje mesto.
 Posle Palića nije bilo nekih trka, planirao sam da napravim jedan o-trening na Stražilovu, ali loše vreme me je omelo tako da sam ostao samo na suvom trčanju, što će se ispostaviti kao loše na sledećoj trci.
  Kišelez, poznat teren sa još poznatijim organizatorom. Naravno, zanesen lepim danom, vetrić pirka, ovce pasu na susednom grebenu, pogled puca, porodica uživa, ma milina.

 Hvatam kartu, ali pre toga slučajno saznajem da sat u poslednjem boksu pokazuje tri minute kasnije. Za mene su to najveće gluposti, pa ne krećem ja iz zadnjeg boksa odmah, nego postoji procedura, a sam minut koji sat pokazuje poziva me da uđem u prvi boks i sprovedem sa organizatorom pomenutu proceduru.
  Da se vratim, hvatam kartu, i kontrola je baš na onom mestu gde sam je i predhodni dan zamislio analizirajući staru kartu, ali džaba mi, odlazim gornjim putem i od njega se odbijam nailazeći na 2KT, sva sreća blizu je bila prve, pa je greška oko minut, ali poremećaj koncentracije i bes počeli su od samog početka, u toku prvog dela obraćam pažnju i na stalke, gde mi blic sevnu da su to stalci OK"Stražilova" gde me pored rebusa kojeg imam u orijentiring varijanti baca u dilemu sa pitanjem, otkud oni ovde. Kroz trku se krećem dosta traljavo, bilo je više pronalaženja kontrolnih tačaka sa greškama nego bez njih, mada u nekim delovima i karta vuče malo "nakrivo". U cilj utrčavam osrednjim rezultatom sa oko 46 minuta i jedno 7-8 minuta grašaka.
  A što se tiče opreme kluba u kom sam ja član, ona će se skupiti i prebrojati, već znam da nam fali oko 10-ak stalaka, kao i prizmi marke Silva, a svaki stalak takođe ima perforator marke Silva, tako da će u buduće svako ko bude hteo da uzme opremu dobiti sa njom i revers, tako da ako zakasni sa vraćanjem iste, istu više neće dobiti, a ako izgubi neki deo, to će imati da nadoknadi materijalno. Tako da će ljubav da procveta jer će nam biti čisti računi.
 E sad, opis poslednjeg vikenda koji je po meni  bio najzanimljiviji. Prvi dan vikenda sam trčao, sad već poznati kros Srema u kategoriji železničara i to aktivnih, kojih ima jedva 0,5 posto od ukupno svih zaposlenih. Tako da nije neki problem na stazi od 2000m krosa ostvariti pobedu i to četvrtu godinu za redom. Ne da mi se da istrčim ispod 8 minuta, tako da sam ovog puta bio najbliži sa vremenom od 8.02 i zauzeo prvo mesto.
 Subota je bila samo uvertira pred Novosadski polumaraton, to je ona trka koju sam ubrojao da mi osveži pamćenje, jer NS polumaraton nisam trčao sigurno između 8 i 10 godina. Doduše nije se mnogo toga promenilo, sem same staze koja pravi jedan mali krug na keju i dva velika, kej, studenski grad i Liman, tako da je trka daleko dinamičnija od one stare trase. Stare boljke organizacije su nepregledne oznake kilometra na stazi, ja sam prvi video tek na 10km i shvatio da rezultat ispod 90 minuta u tom trenutku je neostvariv i pomalo bio skenjan zbog toga, a snage sam imao, što dokazuje da sam poslednjih šest kilometara išao 25.45 i utrčao u cilj potpuno ok, za razliku od Palića. Doduše ovde sam išao minut sporije 92.52, ali taj minut sporije nije neka razlika, a svežinu koju sam imao u cilju je bilo daleko veća od toga. Zanimljivo je to što mi se startni broj poklopio sa brojem osvojenog mesta, 57, neverovatno.
   Slike sa polumaratona nemam tako da me zamišljajte do sledećeg čitanja.

A umesto mene, evo slike Davidovog prvog učešća na NS maratonu.

Fruljovizija 2014.

    Tvrđava, fizički uvek ista, a orijentirski uvek različita. Zato je i volem, sada mi je još lepša kada sam video da je nadležnim organima došlo iz donjih leđa u glavu, pa su počeli šikaru u šančevima da seku i polako krče. Sada se tek vidi moć i kompleks utvrđenja jedne od najvećih, sačuvanih tvrđava Evrope. Svaka trka priča za sebe, uvek neke greške, uvek neki pogrešan šanac, to je tvrđava, i taj koji bi je pokušao osvojiti verovatno bi se prilikom ulaska izgubio. Zato je i bila neosvojiva.
 Nedelja, po ličnoj proceni dosta trkača, trčao sam stazu A i to onako, nisam baš zadovoljan, u početku je bilo dobro, ako kažemo da je taj prvi deo bio onaj koji je manje poznat, sve dok se nije došlo do onog poslednjeg trećeg nivoa gde se kao svaki ćošak, svaka prečica zna, pa se nesvesno mozak opusti i počne greške praviti koje ni Bekele ne može nadoknaditi. 8. kontrolu sam išao onako, okolo naokolo, kao da sam prvi put u životu na tom mestu, a 9. postojeću prečicu skratim još nekom prečicom, kojom do sada nisam išao, a na karti je moguće to izvesti, sve dok se nisam našao u lejama kupine debele k`o palac (na nozi) i istog trenutka počeo psovati onako svaku drugu reč jer od zadihanosti nisam mogao izustiti svaku. Sa 16. sam kren`o na 18. kao za vreme olimpijade u Pekingu, danas voze samo oni sa parnim brojem na tablicama (naravno grešku sam prepoznao, pa se vratio na 17.). Budalaština.

 I na kraju utrčavam u cilj ispred rođenog sina, okrećem se i počinjem njega bodriti, lep osećaj nema šta. Staza 3300m, rezultat 41.18, sa greškama od oko 3 minute, ne računajući lagan korak dok sam šiljio pogled koji se gubi među debelim linijama na karti. Na kraju mogu reći, lepo utrošeno vreme i fala na krofnama, uzeo sam tri za dva bona. 

Planinska trka Glavica 2013

  Prelep i topao dan obećavali su dobru atmosferu na grebenima Savine vode gde se i sama trka dešavala. Čim sam parkirao auto kroz šoferšajbnu sam ugledao poznat, zajapuren lik. Nakon pozdravljanja, saznajem da dolazi sa  autobuske stanice Paragova - Čava. Kasnije shvatamo da će samo naše junačke noge braniti boje kluba Stražilovo, dok su ostali imali obaveze, od dočekivanja popa, pa do međunarodne selidbe.
 Iako sam se dosta disciplinovao poslednja dva meseca, to je za sledeću sezonu.  Za ovu trku sam se posebno pripremio tako da sam dan ranije na poslu pojeo kilu prasetine, a na dan same trke nisam mogao odoleti taštinom zaprženom pekmezu od šljiva koji je za doručak završio na čet´r´ parčeta ´leba i koji me je gušio prvih 20 minuta trke. Mada sebi ponekad i kažem, trčim da bih mogao jesti sve i svašta, ali bez posledica, jer sve sagorim u šumi.

 Trka je ove godine bila posećena više nego do sada, brojala je oko 150 trkača. Prvi krug sam po ličnoj proceni trčao dosta rezervisano, jer sam znao da sledeći krug cedi suvu drenovinu iz mene. Tako je i bilo, prvi krug za 30 minuta, a drugi za 34, to nije bilo po planu, a plan je bio bez vremenskog ograničenja, već da vremenska razlika između dva kruga ne bude veća od dva minuta, a bila je četiri. Mada po ukupnom plasmanu motao sam se tu oko 15. pozicije, što je dosta lošije od prošlogodišnjeg petog mesta, ali tešim se većim i ozbiljnijim odzivom trkača među kojima je bilo i profesionalaca.

https://picasaweb.google.com/106452826315630231207/PlaninskaTrka2013

 Moram pomenuti i Čavu da se junački držao sa svojh 100 kila i završio trku za oko 85 minuta.
Pošto after partija nije bilo kao ni pasulja, slobodno vreme od tri sata mi je polako otkucavalo, pa sam kao pepeljuga sa onim debelim mišem(Čavom) nestao sa ceremonije i požurio kući na vruću supu.

Štafete 2013.

  Dok je poslednja Titova štafeta tog dana odlazila putem kuće cveća, mi smo kao štafeta Stražilova išli putem da se domognemo što boljeg plasmana na državnom prvenstu. Iako polako kucamo na vrata kategorije  čiji  članovi su verovatno bili u dilemi na koju ceremoniju otići, mi smo bili sigurni i otišli na onu pravu i opravdali utrošeno vreme.
 Štafeta koja više od deceniju u neizmenjenom sastavu trči, ovog puta je ponovila prošlogodišnji uspeh trećeg mesta, mada po rezultatima prve dve ekipe, mogli smo po mojoj proceni biti i prvi. Ali teško je da sva tri člana štafete istrče trku sa tolerantnim greškama što je kod nas jedina mogućnost da bi bili prvi, jer sva trojica smo više okrenuti privatnim stvarima i treninzi su iza nas, sada više trčkaramo u slobodno vreme. Mada i to trčkaranje ume sa iskustvom da bude dobra konkurencija.
  Teren više nego poznat, ali i zahtevan, pogotovo onaj deo posle vidne kontrole gde sam u organizaciji trka svog kluba, umeo da se zabrojim. Na svu sreću ovog puta sam ispravno brojao, što se ne može reći za klupske borce Dragišu i Šarića, ali ne zameram im i ja sam bio takav, i biću.

https://picasaweb.google.com/home

  Trku sam počeo greškom, ali ne velikom, posle toga sam vukao koliko sam mogao, mislim da na štafetama uvek trčim do poslednjeg atoma što nije slučaj kada su pojedinačne trke. Kontrole su stizale jedna po jedna, sa ne velikim greškama, sitne greške su počele posle vidne kontrole, raniji ulazak u šumu na 10. i ranije traženje 11. kontrole, ali sreća moja pa sam greške uvideo na vreme i ispravio. U cilj sam ušao zadovoljan, jer sam sa, čini mi se, sedmog mesta popravio na treće, gde smo i ostali.
 Posle trke se nismo zadržavali jer smo imali gomilu dece, ali i mom Davidu je valjalo da odspava jer ga je sutra čekala prva trka, doduše u kategoriji osam godina starijoj, ali neka se čeliči, posle će mu biti lakše. 

Dve trke u dva sata

   Iz naslova se moze videti moja skromna ludost kada je rec o hiperaktivnosti i voljom za avanturom.
  Drug Frulja je zakazao drugo kolo lige na Glavici i ispostavilo se da ono pada na isti dan kada i kros Srema na kojem se svake godine utrkuju aktivni železničari, a gde ja poslednje tri godine vodim primat.
 Odlučio sam da učestvujem na otvaranju o-sezone, ali i da pokušam odbranu najbržeg željosa u Inđiskoj leji. Iako su obe trke počinjale u isto vreme, zbog veće protekcije na Savinoj vodi odlučio sam da dan započnem
trkom u ravnom delu Srema. To što se na krosu trčalo skromnih dva kilometra i narvano što cela fešta krosa ne traje dugo omogućilo mi je da odem na obe trke.
 Na krosu Srema ove godinae za nijansu sam bio brži nego prethodne, ali magičnu minutažu ispod  8 minuta nisam uspeo da dostignem, od nje me je delilo nekih sedam sekundi, pa je na kraju rezultat glasio 8.07 i osvojeno prvo mesto u kategoriji železničara, a fino 4. mesto u ukupnom plasmanu. Po završetku trke maksimalno sam požurio stvari oko proglašenja i povratka tj. odlaska na drugu trku, treba da pomenem da mi je društvo na krosu Srema pravio dr. Bora.
 Iz Inđije sam krenuo negde oko 11.25 da bi u Karlovcima ostavio doktora, a pokupio Dragišu koji je kasnio, ali ne mnogo. Pošto sam u Inđiji prešao iz jedne opreme u drugu, ostalo mi je samo da izađem iz kola i otrčkaram do starta gde sam u 12.13 startovao.
  Odmah na prvom brdu osetio sam fine posledice od trke iz predhodnog sata, ipak i tih skromnih dva kilometra ostavile su traga na moju snagu i brzinu. Ali mogu reći da sam se lepo podsetio karte Savine vode, na kojoj sigurno nisam trčao 8-9 godina. Uz lagani tempo i sa greškama od oko 3-4 minuta trku završavam za 54 minuta, nije baš za pohvalu, ali sam ostvario plan tog dana.

  Da pomenem kada već pričam o  Savinoj vodi, da sam na tom mestu još sada davne '93. godine osvojio i svoju prvu medalju u kategoriji M13-14 u kojoj sam i počeo ovo što i danas traje. Od te '93. pa do danas nakupilo se 20 godina jurcanja po šumi sa kartom ili bez nje, sticanja poznanstava i produbljivanja starih, stvaranja novih priča i prepričavanja starih.